fbpx

Psiholog Valentina Nikolić: Škola je tu da pomogne „problematičnoj“ deci a ne da ih odbaci!

фото: И.М. ГрачаницаОнлајн: Валентина Николић

фото: И.М. ГрачаницаОнлајн: Валентина Николић


Ministarstvo obrazovanja Republike Srbije teži tome da učenike koji se neadekvatno ponašaju ne treba etiketirati i odbaciti, kazniti ili premestiti u drugu školu,

Ministarstvo obrazovanja Republike Srbije teži tome da učenike koji se neadekvatno ponašaju ne treba etiketirati i odbaciti, kazniti ili premestiti u drugu školu, već da se takvoj deci da prilika da poprave svoje ponašanje i da budu bolji i korisniji i sebi i drugima“, kaže za naš portal psiholog Valentina Nikolić.

Deca po svojoj prirodi nisu nasilna ali postoje različiti faktori iz spoljne sredine ili unutar porodice koji mogu da ih učine takvima. Faktori mogu da budu različiti, govori za rubriku „Između dva časa“ psiholog i geštalt psihoterapeut Valentina Nikolić.

„Kada govorimo o deci predšklskog uzrasta, faktor koji utiče da dete ispolji neke nasilne osobine, to može biti neko nezadovoljstvo, a takvo dete na taj način želi da privuče pažnju roditelja ili grupe u kojoj se nalazi. Ukoliko je dete novi član grupe u razredu ili u vrtiću i ukoliko je neprihvaćeno od strane iste, ono će nekim neprimerenim ponašanjem želiti da skrene pažnju na sebe i da pridobije pažnju grupe ili svojih roditelja“, kaže Nikolićeva.

Nasilje među decom nažalost nije više obrazac neprimerenog ponašanja koji se vezuje samo za mušku decu. Sve više devojčica u starijim razredima osnovne, ali i srednje škole umeju da budu nasilne prema devojčicama svog ili mlađeg uzrasta. Verbalno nasilje, ukoliko se zanemari od strane stučnog osoblja, u kasnijem periodu prerasta u fizičko i tu nema razlike, da li je ono nastalo između dečaka ili devojčica.

„Nažalost, u poslednje vreme i dečaci i devojčice ispoljavaju nasilne oblike ponašanja. Treba znati i da osoba koja trpi nasilje može prerasti u nasilnika ukoliko je izložena verbalnom nasilju. Ona često, kako bi odbranila sebe, pribegavaju fizičkom nasilju“, naglašava psiholog Valentina Nikolić.

Koliko je bitno da škole i roditelji budu uključeni u prevenciju vršnjačkog nasilja?

Psiholog Valentina Nilolić naglašava da se kod prevencije vršnjačkog nasilja uvek akcenat prvo stavlja na obrazovne ustanove, jer su to po pravilu mesta gde se deca nalaze u grupi i gde se javlja nasilje.

„Dete neće ispoljiti nasilje ukoliko je kod kuće samo, nego ga ispoljava u školi gde je među većom grupom dece. Prevencija je u ovim slučajevima jako važna, a saradnja porodice i škole je, dokazuje praksa, od presudnog značaja. Neophodno je da svi koji su bliski ili u kontaktu sa decom, budu uključeni i budu podrška. Deca po svojoj prirodi, u školi imaju osobu u koju imaju poverenja, obično je to učitelj, razredni starešina, pedagog ili psiholog. U takvim okolnostima, njih samo treba ohrabriti da nasilje ne smeju da trpe, o njumu ne smeju da ćute, već treba da ga prijave na vreme kako bi se problem rešio“, kaže Nikolićeva.

Foto ilustracija: Counselling, pixabay

Škole nerado iznose podatke o vršnjačkom nasilju što je i razumljivo, jer to autmatski dovodi u pitanje, ne smo ugled te vaspitno obrazovne ustanove, već i onih koji u njoj rade. Činjenica je da, iako se o vršljakom nasilju nerado govori, ono je ipak prisutno u gotovo svim školama. Stručni saradnici su jako bitna karika u rešavanju problema vršnjačkog nasilja u školama. To su ljudi koji su obučeni da prevetntvino deluju na svaki oblik vršnjačkog nasilja među školskom decom. Nikolićeva ocenjuje da nažalost u mnogim školama stručni saradnici ne mogu u dovoljnoj meri da se posvete radu sa decom jer se njihov rad svodi na praćenje nastave i puku papirologiju, dok se rad sa decom mahom zanemaruje.

„Saradnja sa roditeljima je od presudnog značaja. Roditelji su ti koji bi trebalo da dođu i prijave ukoliko primete da se njihovo dete drugačije ponaša i da potraže savet“, kaže Nikolićeva.

Ona napominje da je s jedne stane veoma važna uloga roditelja u prevenciji nasilja, ali da se ne sme zanemariti i ona druga strana, a to su roditelja koji odbijaju svaki vrstu saradnje, negiraju i ne pristaju na činjenicu da je njihovo dete bilo za šta krivo.

„Takvi roditelji su spremni čak i da tuže školu, dolaze u verbalni sukob sa nastavnicima, čak i direktorom, kada je njihovo dete u pitanju“, kaže psiholog Valentina Nikolić.

Identifikacija vršnjačkog nasilja

Ukoliko se vršnjačko nasilje pravilno identifikuje onda može i da se pravilno reaguje, smatra psiholog Valentina Nikolić. Ona dodaje da je imala iksustva sa tim da se pojedini roditelji čak i previše zaštitnički postave prema svojoj deci, pa onda za svaku sitnicu reaguju i misle da je njihovo dete ugroženo. Neretko takvi roditelji i ne žele da čuju drugu stranu. S druge stane, napominje Nikolićeva, dešava se da se o onom pravom nasilju ćuti, ne zna se ko je krivac, nego se deca plaše i nemaju poverenja ni u roditelja ni u učitelja da prijave tog nekog u školi ili tu neku grupu koja nasilno deluje.

„U takvim situacijama deci se preti i zato ona ćute i trpe, roditelji ne uočavaju da se sa njihovim detetom nešto dešava, jer su uglavnom prezauzeti svojim obavezama. Ukoliko je u odeljenju previše učenika, onda i učitelj propusti da pojedinačnim slučajevima posvete pažnju koliko bi trebalo i ne uoči koje se promene dešavaju, tako da to pravo nasilje ostane neuočeno“, tvrdi Nikolićeva.

Foto: I.M. GračanicaOnlajn – tekst: Detetu treba uliti poverenje u sturčne saradnike u školi

Ona kaže da joj se u dosadašnjo praksi nebrojano puta dogodilo da joj priđe dete i otovreno kaže: „Molim te pomozi mi, imam problem“.

„Čim je dete skupilo hrabrosti i došlo, činjenica je da ima poverenje u stručnog saradnika i ono što je bitno, jeste da se sasluša i da mu se stavi do znanja da sve može slobodno da kaže, da će sve biti u najboljem redu i da smo svi tu zbog njega. Neophodno je dete u takvim situacijama ohrabriti da kaže u čemu je problem, jer smo mi svi tu da ga zaštitimo i pružimo mu maksimalnu pomoć“, ističe Nikolićeva

Problematičnu decu ne treba odbacivati, već im treba dati novu šansu

Nikolićeva ističe da se Pravilnik o društveno – korisnom i humanitarnom radu ne odnosi samo na vršnjačko nasilje, već i na sve oblike neadekvatnog ponašanja učenika u osnovnoj i srednjoj školi. Škole su u obavezi da pravilnik prilagode svom radu i da odeljenjske starešine, od onih mera koje pravilinik predlaže, izaberu koje će primeniti, u zavisnosti od stepena i vrste neadekvatnog ponašanja deteta.

„Dete koje ispoljava nasilne osobine ne može biti sankiconisano samo umanjenjem ocene iz vladanja i tu je kraj priče. Ne, ono mora biti uključeno u društveno – koristan rad i to je deo vaspitanog procesa. Ministarstvo teži tome da učenike koji se neadekvatno ponašaju ne treba etiketirati i odbaciti, kazniti ili premestiti u drugu školu, već da se takvoj deci da prilika da poprave svoje ponašanje i da budu bolji i korisniji i sebi i drugima“, kaže psiholog Valentina Nikolić.

Ona naglašava da sa učenicima koji ispoljavaju neku vrstu neprimerenog ili nasilnog ponašanja treba raditi i uključiti ih u različite aktivnosti.

„Jedan od načina je da takvi učenicu budu u nekim vrstama radionica, da pomažu onima koji zaostaju u učenju, da obavezno budu uključeni u različite vrste aktivnosti, jer škola je tu da takvim đacima da šansu, a ne da ih samo odbaci. Pokojni Vladeta Jerotić je rekao da su nestašna deca sigurno i inteligentna deca. Na nama je da prepoznamo šta nam to ona poručuju od svog najranijeg uzrasta i da ih usmerimo ka pravom putu“, zaključila je na kraju Valentina Nikolić.


Tekst je nastao kao deo projekta „Između dva časa“ koji je podržan od Ministarstva za kulturu i infomrisanje Vlade Republike Srbije.

Ivan Miljković

%d bloggers like this: