Zašto o nasilju ne smemo da ćutimo?

Postoje više vrsta nasilja: nasilje u školi, na ulici i u porodici. Osmi sam razred i još uvek sebe smatram detetom,

Postoje više vrsta nasilja: nasilje u školi, na ulici i u porodici. Osmi sam razred i još uvek sebe smatram detetom, a strašno je to što svako od nas, od najranijeg detinjstva oseti neki vid nasilja ili je u ulozi nasilnika, ili trpi nasilje ili je svedok da je nad nekim izvršeno emocionano, fizičko ili neko drugo nasilje.

Ne smemo da ćutimo ni o jednoj vrsti nasilja, pomoći ćemo tako što ćemo nasilnika prijaviti u školi, ukoliko je u pitanju vršnjačko nasilje. Kada se radi o nasilju u porodici, i o tome se ne sme ćutati, niti se modrice smeju skrivati. Mora se prijaviti, ili policiji ili nekoj drugoj nadležnoj službi.

Nasilje u porodici je neprimerena vrsta ponašanja kojim jedan član porodice ugrožava telesno ili psihičsko zdravlje dugog člana porodice, fizičkim ili verbalnim nasrtajima. Kada je nasilje u porodici u pitanju, najčešće su žrtve žene, mada stradaju i veoma pate i deca koja to posmatraju i koja, i sama nekada budu žrtve nasilja, uglavnom od strane oca, koji može biti alkoholičar ili problematična ličnost.

Žrtve pododičnog nasilja su u najvećem broju slučajeva žene, koje o tome ćute i trpe. Boje se da deca ne vide nasilje i strahuju šta će biti sa njima ako odu od kuće, kome da se obrate, gde će sa decom kada odluče da više ne trpe nasilnika. To je najveći razlog zašto žene trpe, ćute i skrivaju nasilje, nadajući se da će to da prođe i da će jednom biti sve u redu. Ali, uglavnom nikada ne bude u redu. Nasilnik nastavlja da radi ono što je navikao, tuče ženu, često i decu i deca su često žrtve takvih nesrećnih brakova. U takvim porodicama su svi nesrećni. Žena, zato jer trpi batine zbog dece, deca jer tuguju što nemaju kao i drugi njihovi drugari „normalnog“ oca, već mora da strahuju za majku i sebe.

Postoji i druga vrsta nasilja u porodici, kada oba roditelja fizički, ali i psihički maltretiraju svoju decu. Vrlo je teško otkriti takvo nasilje, jer deca o njemu ćute u strahu da će zauvek izgubiti roditeljsku ljubav ili roditelje, ako o tome progovore. Takva deca mogu biti povučena i ćutljiva ili ispoljavaju agresiju prema drugoj deci, upravo iz razloga jer svakoga dana trpe nasilje zbog čega su jako, jako nesrećna.

Ja mislim da su nasilnici jako, jako nesrećni ljudi, koji misle da su im za tu ličnu nesreću svi ostali krivi i zato uživaju u tome da i drugi budu nesrećni. Ovo bi trebalo svi da imaju na umu kako bi znali kako da se ponašaju kada naiđu na nasilnika, jer nasilniku treba pomoć i zato se o tome ne sme ćutati. Treba se prijaviti stručnoj službi koja će mu pomoći da i on postane bolji čovek jer svi zaslužujemo da budemo dobri. Niko ne zaslužuje da bude maltretiran ili da trpi da ga neko tuče.

Andrijana Milenković VIII – 3
OŠ „Kralj Milutin“ – Gračanica