Prepoznajte da dete trpi vršnjačko nasilje!

Svakodnevno gledanje filmova i video klipova u kojima je nasilje, fizičko i psihičko, kao i ružno ponašanje, vređanje, psovke i pretnje neprekidno, najveći uticaj ima na decu i adoloscente, koji svoje uzore vide u osobama koje svoju popularnost stiču upravo na taj način. Nedovoljan broj organizovanih eduktivnih i kulturnih aktivnosti u školama na Kosovu i Metohiji, zbog nedostatka kadra i prostora, ali i zbog nenormalnih političkih i bezbednosnih uslova, deci na ovim prostorima nameću pogrešne uzore, ali ih i sprečava da “nenormalno” primete i prijave.

Ako je dete izloženo vršnjačkom nasilju, a to nisu prepoznali ni roditelji, ni nastavnici, a ono samo ne sme ili, iz samo njemu znanih razloga, ne žei da to prijavi, to na njega ostavlja teške, nekada i kobne posledice. Što nasilje duže traje, to su posledice veće i opasnije za mladu osobu, za razvoj ličnosti, ali i za život. Setimo se da smo imali prilike da vidimo da su deca koja su trpela nasilje, sebi ugrožavala ili čak, nažalost i oduzimala život.

Deca, izložena vršnjačkom nasilju, gube samopouzdanje, veru u roditelje, nastavnike i u ljude uopšte. Zbog toga je važan svakodnevni razgovor sa decom i posmatranje i uočavanje promena u njihovom ponašanju, savetuju psiholozi. Po mišljenju psihologa, ovo su najčešći znakovi kod dece koja trpe nasilje u školi:

• strah od odlaska u školu;
• kasni u školu, kasno izlazi iz škole;
• često menjanje puta do škole i iz škole;
• iscepana odeća, ogrebotine, oštećene knjige;
• nestaju im lične stvari, knjige, sveske i pribor;
• dolaze kući gladni iako su dobili novac za užinu;
• odbijaju odlazak u školu ili druženja s drugim učenicima;
• lošiji uspeh u školi;
• odbijaju ili izbegavaju razgovor o tome šta ih muči;
• javljaju se strahovi: strah od mraka, iznenadnih zvukova, fizičkog kontakta;
• imaju noćne more, umorni su i potišteni;
• javlja se razdražljivost i nagla pojava nasilnog ponašanja;
• prete samoubistvom ili čak pokušaju samoubistvo.

Naravno, ovi simptomi mogu ukazivati i na druge probleme, ali je veoma važno da roditelji hitno razgovaraju sa decom i saznaju o čemu se radi, kao i da zatraže pomoć stručnjaka. Naravno, najvažnije je da dete ima poverenje u roditelje i nastavnike i da ga oni pažljivo saslušaju.

Normalno je da je dete povređeno, tužno i ljuto, ali ipak treba voditi računa o tome da roditelji i nastavnici ne podrže dete u osvetoljubivosti i agresivnim reakcijama.

Kako pomoći detetu:

• Naučite dete kako da se obrani, odnosno da shvati razliku između odbrane i napada;
• Osnažite detetovo samopoštovanje i samopouzdanje;
• Pokažite detetu da je u redu ljutiti se i pokazati ljutnju, ali da pazi na način;
• Dopustite svom detetu da vam se povremeno suprostavi;
• Naučite dete da koristi humor u problemtičnim situacijama;
• Podstičite učenje socijalnih i komunikacijskih veština;
• Zapažajte pozitivne karakteristike, vrednosti i sposobnosti vašeg deteta i govorite mu ih;
• Izbegavajte vređanje i etiketiranje vašeg deteta ili deteta koje je nasilno;
• Zajedno sa detetom možete smisliti različite reakcije: odlazak iz sukoba, igranje na drugom mestu ili s nekim drugim, zadržavanje u blizini (“na oku”) učitelja ili brz odlazak po učitelja ako se nađe u problemu, odustajanje od druženja s nasilnim detetom i traženje novih prijatelja;
• Ukoliko se loše oseća u svom razredu, detetu može koristiti i da se uključi u različite vanškolske aktivnosti, ali i promena razreda, pa i škole.

Najbitnije je da roditelji bezuslovno sarađuju sa razrednim starešinom, nastavnicima, direktorom, stručnim timom za prevenciju nasilja, ali i sa roditeljima “dece nasilnika”.

Ana Marković