fbpx

Peticija italijanskih intelektualaca za povlačenje priznanja Kosova

Парламетн Италије

Jedan broj intelektualaca iz Italije, među kojima su univerzitetski profesori, publicisti, novinari, diplomate, ali i civilni aktivisti, pokrenuli su Peticiju za povlačenje priznanja Kosova, koju su na osnovu člana 50 Ustava Republike Italije, uputili Donjem domu parlametna te zemlje.

U tekstu podnetog zahteva navode ze razlozi neophodnosti ovakve inicijative.

„Imajući u vidu da priznanje Kosova od strane određenog broja zemalja predstavlja presedan koji je izazvao domino efekat u celoj Evropi, doveo do kršenja međunarodnog prava i doprineo aktuelnoj opštoj nestabilnosti; spisak od devedeset zemalja koje ne priznaju samoproklamovani entitet „Republike Kosova“ je uvećan povlačenjem priznanja sledećih zemalja: Liberija, Grenada, Komonvelt Dominika, Surinam, Sao Tome i Principe, Gvineja Bisao, Burundi, Papua Nova Gvineja, Lesoto i Unija Komora”, naglašava se u tekstu peticije,

U peticiji se dalje podseća da je „italijansko priznanje Kosova usvojeno je 20. februara 2008. godine na sednici Vlade premijera Romana Prodija, pismom koje je šef diplomatije Masimo d’Alema uputio Prištini, a da parlament nije o tome raspravljao, niti su konsultovani članovi vladajućih i opozicionih stranaka.

Tekst peticije koju je grupa italijanskih intelektualaca uputila Donjem domu parlamenta te zemlje prenosimo u celosti…

Peticija upućena Donjem domu Parlamenta na osnovu člana 50. Ustava Republike Italije

Budući da Kosovo i Metohija predstavlja okosnicu srpske kulture. Naime, u toj oblasti su Srbi stvorili prve naseobine i izgradili u XIII i XIV veku manastire, prave oaze kulture i pravoslavnog hrišćanstva, u kojima su pohranjeni spisi, slikarska dela i istorijska predanja srpskog naroda.

Polazeći od državne tradicije srpskog naroda i ravnopravnosti svih građana i etničkih zajednica u Srbiji, polazeći i od toga da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije, iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima;

Rezolucijom Saveta bezbednosti OUN 1244 koja je usvojena 10. juna 1999. godine, sve zemlje članice reafirmišu suverenitet i teritorijalni integritet Savezne Republike Jugoslavije i drugih država u regionu i potvrđuju apel za široku autonomiju i suštinsku samoupravu za Kosovo i Metohiju, kao i za pravoizbeglica i raseljenih lica da se vrate svojim kućama u bezbednosti, a pre svega daje se ovlašćenje generalnom sekretaru da uz pomoć nadležnih međunarodnih organizacija uspostavi međunarodno civilno prisustvo na Kosovu, kako bi se obezbedila privremena uprava na Kosovu, pri čemu će narod Kosova moći da uživa suštinsku autonomiju u okviru SR Jugoslavije, o čemu će doneti odluku Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija; uprkos prisustvu međunarodnih mirovnih snaga, takozvana OVK je uspela da protera sa Kosova i Metohije skoro sve pripadnike nealbanskih nacionalnih manjina (20% sadašnjeg stanovništva), oko 240.000 Srba, Crnogoraca,Turaka, Roma, Jevreja, Egipćana, Goranaca (Slovena islamske veroispovesti) i Hrvata kao i da uništi stotine crkava i pravoslavnih verskih objekata, što predstavlja veliku štetu ne samo za srpsku kulturu već i za čitavu srednjevekovnu hrišćansku baštinu.

Delu srpske zajednice, naročito u Metohiji, nametnut je život u opkoljenim enklavama; pod pritiskom “zapadnjačke” međunarodne zajednice, odnosnog velikog dela Evropske unije i SAD-a, albansko vođstvo je u Prištini jednostrano proglasilo 17. februara 2008. godine svoju nezavisnost od Srbije. Ovaj proces secesije nailazi na velike prepreke po pitanju priznanja od strane Organizacije ujedinjenih nacija, pošto rusko-kineski veto sprečava ulazak kosovskog entiteta u bilo koju diplomatsku organizaciju za multilateralnu saradnju, tako da su sama priznanja plod inicijativa koje sprovodi svaka zemlja pojedinačno; italijansko priznanje Kosova usvojeno je 20. februara 2008. godine na sednici Vlade premijera Romana Prodija pismom koje je šef diplomatije Masimo d’Alema uputio Prištini, a da parlament nije o tome raspravljao, niti su konsultovani članovi vladajućih i opozicionih stranaka. Španija, Kipar,
Rumunija, Slovačka i Grčka su članice Evropske Unije koje još nisu priznale nezavisnost Kosova, a tome se protive i sve zemlje članice BRICS-a.

Imajući u vidu da priznanje Kosova od strane određenog broja zemalja predstavlja presedan koji je izazvao domino efekat u celoj Evropi, doveo do kršenja međunarodnog prava i doprineo aktuelnoj opštoj nestabilnosti;
spisak od devedeset zemalja koje ne priznaju samoproklamovani entitet
Republike Kosova je uvećan povlačenjem priznanja sledećih zemalja:
Liberija, Grenada, Komonvelt Dominika, Surinam, Sao Tome i Principe,
Gvineja Bisao, Burundi, Papua Nova Gvineja, Lesoto i Unija Komora.

S obzirom na nove tenzije na Balkanu, ne samo na Kosovu, već i u Makedoniji, Bosni, Grčkoj, Albaniji, Crnoj Gori i Srbiji i na italijanske strateške geopolitičke interese za stabilnost čitave regije:
potpisnici traže pokretanje parlamentarne debate o mogućnosti italijanskog povlačenja priznanja Kosova kao nezavisne države i za jačanje aktivizma italijanskih vojnih, političkih i kulturnih institucija u cilju odbrane prava manjina i kulturnih dobara na Kosovu i Metohiji. Takođe traže da se poslaničke grupe formalno izjasne po pitanju italijanskog priznanja nezavisnosti Kosova, a da se sadašnja vlada, u dijalogu sa vladom Republike Srbije, informiše o aktuelnoj situaciji na Kosmetu. Traže da Italija, u skladu sa rezolucijom SB OUN 1244, aktivno promoviše bezbedan povratak izbeglica i raseljenih lica
sa Kosova i Metohije.

Pokretački odbor: Prof. Stefano Piloto (Univerzitet u Trstu), Stefano Vernole (novinar), Marilina Veka (novinarka), Loreta Bađo (počasni konzul Republike Srbije za region Veneto), Federiko Roberti (bloger  Bye Bye Uncle Sam”), Andrea Turi (publicista), Leandro Kjareli (počasni konzul Republike Srbije u Firenci), prof. Alesandro Di Meo (Univerzitet Tor Vergata u Rimu).

%d bloggers like this: