Радмила Тодић Вулићевић: Имамо добре узоре у нашим мајка и бакама и само се требамо тога држати

Иако по образовању дипломирани економиста, бројеви су за њу били важни тек ради пуке статистике док је уредно у своји књигама збрајала истакнуте приштинске породице и личности оног времена, ђаке и професоре прве градске гимназије. Лепа писана реч и забележен траг у времену, одувек су били простор у коме се одлично сналазила. Непресушна потреба за сведочењем натерала ју је да се опроба и у докуметнаристици. Радмила Тодић Вулићевић ауторка бројних књига каже да се положај жене у друштву у многоме изменио.

-Жена губи статусни симбол нежносности, чедности о којој се прича, машта и сања. Улога жене као стуба породице полако измиче и она се претвара у објекат који је у константној јурњави за зарадом. Новац насушни је неопходан  како би се задовољиле потребе потрошачког друштва, док је у жена у дубини душе сама, неиспуњена, неостварена као мајка и несрећна. Овако у најкраћем оцењује положај жене у 21. веку Радмила Тодић Вулићевић.

Да ли је од тренутка када се Клара Цеткин изборила за права жена њихов положај у друштву еволуирао или је отишао у сасвим другом смеру у односу на идеале које је Цеткинова заступала. Ово питање постављам Радмили, која ме је одмах упозорава да за данашње прилке им чак и строга конзервативна схватања.

Радмила Тодић Вулићевић, фото: В.Ћуп, ГрачаницаОнлајн

 –Ја сам за жену из времена моје мајке, баке, мојих тетака и ујни, када је жена поштовала свога домаћина, свекра, девере и јетрве, када су све оне у једној фамилији живеле у пуној хармонији. Тада бар јавно није било прељубе. Замислите то, некада су се прељубнице, односно жене које су шетале са ожењенима звале швалерке, а данас се називају девојкама. Зар то није вређање девојака које још нису ступиле у брак и њихове чедности. У приниципу мислим да жена, када се буде вратила свом основном задатку, а то је да рађа и држи породицу на окупу да ће онда ствари изгледати много лепше, прича Радмила.

Савремено друштво је жени дало право на слободу избора, да бира посао и напредује у каријери. Самим тим она постаје презапослена што за последицу има запоставаљање породице, занемаривање функције биолошке репродукције. Све то жену одваја од породице и урушава оно што су Маркс и Енгелс описали као основу ћелију друштва. Радмила тврди да је то управо циљ неке политике која нам стиже однекуд са стане.

-Циљ је урушавање породице, да мајка буде презапослена. Она једноставно гурне детету телефон у руке или новац да купи кифлу, уместо да заврене рукаве и припреми својој деци укусне оброке, омогући им да се буде уз примамљиве мирисе свежих уштипака и палачинки, по чему ће та деца заувек памтити своје одрастање. Ми имамо јако добре узоре у нашим мајкама и требамо да се тога држимо увек, категорична је Тодић Вулићевић

 Да ли је жена данашњице погубљена у систему транзиције и разапета између традиционалног и модерног начина живота који јој се нуди и сервира са свих страна, питам своју саговорницу?

Радмила Тодић Вулићевић: Узоре требамо тражити у нашим бакама и мајкама

– Све ово што се сада догађа стигло је са потрошачким друштвом. У општој јурњави за новцем нема се времена ни за шта. Живимо у виртуалном времену када жене, а самим тим и мушкарци, настоје да буде нешто што нису. Они се користе разним средствима за улепшавање, неприкладно се одевају, ту су силикони, ботокси, пластична хирургија. Сада женско тело није ни пожељно за мушко око зато што је откривено. Некада је била чар у томе да се види и отркије женско колено. Сада се све види и то је прешло у вулгарност која жену третира као јевтину робу или објекат који више не служи за љубав већ за нешто много горе.  

Поводом осмог марта, лета господњег 2019. Радмила каже да би  поручили српкињама да се врате, не тако далеко, већ у време својих мајки и бака.

– Сви још увек памтимо наше маме и баке, њихове фризуре, штикле, шанел дужину сукње која се тада носила, али се и муж држао под руку, породица је била на окупу, а сви заједно викедном на корзоу илу у посластичари.

Иако је осмомартовске прославе за њу представљају репове који се вуку још из комунистичких времена, Радмила нема ништа против тога да се тог дана женама у знак пажње поклони цвет.

-Ако је то дан у коме жена треба да буде испоштована, па нека буде, нека добије цвет. То ништа не мења ни у животу жене ни у животу породице.

Радмила каже да је рецепт за срећу сваке жене у неизмерној љуави коју треба да пружа својој породици.

-Што је више дајемо добијамо је више и ако поклањамо љубав и пажњу свом човеку и деци, сигурно ћемо добити много више него цвет, пажња, љубав, разумевање, толеранција су све што је потребно за срећу једне породице, тврди Тодић Вулићевић


Радмила Тодић Вулићевић је прва од три кћери чувеног приштинског берберина Спасоја и жене му Севдалинке Тодић  Ауторка је седам књига, збирки песама и прича за децу. Написала је монодраму „Митра косовачка“, а књига „Косово и Метохија, имање и немање“ преведена је на енглески и италијански језик. Радмила је сарадник биографског речника „Матице Српске“ из Новог Сада. После оружаних сукоба на Косову и Метохији са супругом и троје деце морала је да се пресели у Ниш. Бави се и документаристиком. Снимила је документарни филм „Живот омеђен косовском погачом“, који је приказиван на фестивалу у Русији, „Жути аутобус“ и „Филм о Приштини“.


 Иван Миљковић