Tetka Poleksijin recept za slatko od šljiva

Ima li uopšte svrhe, ima li smisla stati pisanom rečju ispred vojske klimača glavom i onih koji su spremni da te u korenu zaseku, jer si možda samo postavio pitanje koje su oni procenili da je nepodobno i da se neće dopasti njihovom vrhovnom vođi na centralnom ili lokalnom nivou, mikro ili makro planu.

Dovoljno dugo sam se se osećao kao onaj presečeni mač u logou našeg portala. Da pojasnim onima kojima obraćanje pažnje na sitne detalje i nije jača strana. Oštrica mača je presečena perom, simbolika, više nego jasna. Ali, zašto je moje pero otupelo? Zašto sam prestao da pišem i da makar tako iznosim svoj stav i kažem da ne želim da se utopim u masu klimača glavom. Ovo pitanje postavaljao sam sebi dugo, valjda,  nadajući se da će ego ili njegov komšija alter ego da mi pruže sasvim razumljiv odgovor.

Piše: Ivan Miljković

Ima li uopšte svrhe, ima li smisla stati pisanom rečju ispred  vojske klimača glavom i onih koji su spremni da te u korenu zaseku, jer si možda samo postavio pitanje koje su oni procenili da je nepodobno i da se neće dopasti njihovom vrhovnom vođi na centralnom ili lokalnom nivou mikro ili makro planu. Da pojasnim i ovo!  Vođa je vođa, a klimači su klimači u svakom sistemu i ovde i onde i svuda, a mikro i makro plan i ne igraju presudnu ulogu jer klimači i šaptači deluju po istom obrascu, uglavnom vođeni svojim poltronskim nagonima, klimaju glavom ko marionete vođene tuđom rukom, koje su, da pojasnim, samo praznoglave i beživotne lutke koje sakupljaju prašinu u ćošku istorijskog trenutka kada nema konca koji ih pokreće i ruke koja ih vodi. Klimači najbolje znaju da tapšu gazdu po leđima i najbolje su uvežani da se kao „straori“ ostrve i na vas i na svakog ko se usudi da pita, a kamo li da iznese svoj stav. I tako, to traje i traje, kolege savijaju glavu i ćute, a moj papir prazan.

Odlučih danas da sakupim izgužvane misli, dovoljno su dugo ležale neupotrebljene, razbacane po podu moje sobe, čekajući mene i opominjući me da se nisu rodile kako bi vek vekovale  zatvorene u nekom koferu, već da ih pustim da izađu na svetlost dana i ponesu težinu svog oblika i značenja tako što će biti izrečene, jer samo tako, izgovorene protiv onog što nije u redu, one će možda stići do uha tapšača i klimača. Sasvim sam siguran, neće pomaknuti svet, ali će, osećam to, bar zadovoljiti kosmičku pravdu, jer je ona novinarska, nad kojom se kao lekari nad Hipokratom zaklinjasmo davno, zatočena u najvišoj kuli iza sedam gora i sedam  mora, a ključ smo u strahu izgubili dok je rezervni u rukama lokalnih i centralnih moćnika, a možda nije ni kod njih, već kod šaptača i klimača.

Šta nam to šapuću ego i alter ego?

Pre nego sam odlučio da ponovo pišem, krenuh da pravim mapu ličnosti, ne svoje, jer valjda dobro poznajem sebe, ili, možda ne sasvim dovoljno?! Siguran sam da mene i moje izgovorene i neizgovorene misli mnogo bolje poznaju moji „prijatelji i kolege“, klimači glavom, tapšači i šaptači, jer će oni mene bolje opisati vođi i ispričati sve moje smrtne grehe nego što je zapisano u svitku grehova koji ću jednog dana poneti sa sobom penjući se lestvicom Bogu na istinu.

Pravim mapu tapšača, šaptača, preletača, koja, priznajem, liči  na onu koju su detektivi Molder i Skali pravili u „Dosijeu X“ crtajući strelice bojama i spajajući imena od jednog do drugog, pokušavajući tako da pronađu motiv i povezanost aktera u prošlim događajima.

Na mojoj karti je to isto, s tim što je motiv jedan, ostati što duže tapšač, šaptač i bliže onom ko je u vlasti. Likovi i imena su isti, jedino što će svakog, ko se zagleda u centralnu figuru na mapi, zbuniti broj strelica koje predstavljaju broj preletanja iz stranke u stranku. To sam napravio za sebe da bih znao i rastumačio ko je gde i s kim bio, na šta se i kome zaklinjao i šta je pričao u kom sudbonosnom trenutku. To ovima na vlasti, kao ni preletačima ni tapšačima i glavoklimačima ne treba, jer oni nastavljaju po starom receptu koji me mnogo podseća na onaj tetka Poleksijin za slatko od šljiva. Kao što oni uspešno vegetiraju u svakom sistemu, tako i ovaj tetka Poleksijin recept uspe i onoj domaćici koja od domaćinstva nije videla ni slovo „D“.  Tajna je u tome da  šljive prethodno treba držati u krečnom mleku, kažu da je to najbolji antiseptik, a pokazalo se i čistač prošlosti. Šljive u kreču postaju čvrsti momci. Bravo tetka Poleksija, ti si nam svojim receptom otrkila čudo! Otkrila si tajnu dobre domaćice, ali i to kako se postaje čvrst momak, svima bitan i  dopadljiv dok će tapšači, klimači i šaptači, hvaliti tvoja kulinarska dostignuća.

Tišina tamo! – ilustacija

I stvano ne znam zašto sam sve ovo ispisao, jer sam krenuo od ideje da napišem koju povodom Dana pobede nad fašizmom i uputim javnu kritiku onim kolegama koje sam slušajući i gledajući ih dok su čitali vesti upotrebljavali reč fašista  kako bi njome označili nekog drugog, valjda nepodobnog Srbina. Želeo sam da podsetim kolege novinare da ni za političare nije politički korektno kada upotrebe ovu reč protiv nekog u zemlji koja je po broju stradalih od fašizma na trećem mestu u svetu i koja je dala ogroman doprinos upravo u antifašističkoj borbi. Zato, drage kolege, zašto zaboravljate poštapalice:  kako je rekao, kako je naglasio, kako ga je nazvao,  da biste ogradili sebe od takvih nečastivih reči koje nisu vaše. Ukoliko čitate tekst na radiju ili TV  dovoljno je reći „citiram i kraj citata“. Zar ste to zaboravili?! Zar je to teško?! Nije, ali uradite to ako ne želite da se svrstate u grupu tapšača i klimača i pre nego ubijete nekog prejakom rečju, pranađite njeno sementičko značenje u rečniku, a pre toga pogledajte gde ste, poslušno služeći vlasti, zaturili ili zaboravili na onu reč što se zove empatija. I obavezno proverite da li ste slobodni ili ste na koncu kao ona marioneta negde sa sredine ovog teksta.

Da zaključim, ja sam samo želeo da pomognem i nateram sebe da ponovo pišem, svaka sličnost sa likovima iz realnog života u ovom tekstu je namerna. Tokom pisanja istog nije stradala ni jedna žovitinja, čak ni oni psi lutalice koji prevrću kontejnere, odnose obuću zaboravljenu pred vratima kuće i izluđuju sve prisutne dugim lavežom u tamnoj i gluvoj noći.

Uzgred, hvala koleginici po vokaciji i kolegi sa faksa koji su me zamolili da nastavim da pišem! Prepoznaće se oni, jer se oslobođeni okova prepoznaju međusobno!