Kolo, deo našeg identiteta i tradicije

Šta u srpskoj tradiciji predstavlja kolo, koliko nas ono definiše i šta nam kao narodu znači, govorio je u Srpskom kulturnom centru u Prištini etnokoreolog, entomuzikolog i predsednik Centra za očuvanje tradicionalnih igara i pesama Srbije (CIOTIS) Zdravko Ranisavljević.

Šta u srpskoj tradiciji predstavlja kolo, koliko nas ono definiše i šta nam kao narodu znači, govorio je u Srpskom kulturnom centru u Prištini etnokoreolog i predsednik Centra za očuvanje tradicionalnih igara i pesama Srbije (CIOTIS) Zdravko Ranisavljević.

Po završetku programa u Lapljem Selu, gde je u sali Sportskog centra dve hiljade osnovaca sa centralnog Kosova odigralo srpsko kolo, u Srpskom kulturnom centru u Prištini, organizovana je prezentacija rada na očuvanju upisanog „kola“ na UNESKO reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva. U toku programa posetioci su mogli da uživaju u najpoznatijim srpskim kolima u izvođenju Aleksandra Sofronijevića, koji je 2002. godine poneo titulu prve harmonike Sokobanje.

Etnokoreolog i predsednik CIOTIS-a Zdravko Ranisavljević kaže da se kolo Moravac kroz istoriju često selilo sa jednog kraja na drugi, tako da ne može da se tvrdi da pripada samo centralnoj Srbiji ili Šumadiji.

– Istraživač tradiconalnih igara Jelena Dokić zabeležila je da su se igre, kao što su Kukunješte i Moravac, preselile na područje Bosne krajem 19. veka. Jedna vrlo popularna igra Žikino kolo nastala je znatno kasnije u prvoj polovini 20. veka. Onda, sestre Janković kada govore o igračkoj tradiciji Kosova i Metohije između dva svetska rata, zapisuju da igre Kukunješte i Žikono kolo „caruju“ Kosovom i Metohijom, te da su tako počele da ugrožavaju ostale igre sa ovog područja.

Članovi „Venca odirgrali su Moravac i Žikino kolo“, foto: N. Milosavljević, GračanicaOnlajn

Upoznavši prisutne sa činjenicom da je srpsko kolo nastalo sredinom 20. veka,  zahvaljući instrumentalistima, pre svega harmonikašima, Ranisavljević je naglasio da velike zasluge za očuvanje i stvaranje srpskih kola pripadaju čuvenom harmonikašu Miloradu Todoroviću Krnjevcu.  Krnjevčevu „Beograđanku“, Aleksandar Sofronijević je na opšte oduševljenje prisutne publike odsvirao u Srpskom kulturnom centru u Prištini.

Naglsivši da je muzika srpskog kola okupljala ljude sa sela, koji su se u drugoj polovini 20. veka, u jeku industrijalizacije Jugoslavije, preselili iz sela u gradove, te da je muzika puštana sa radija i tako okupljala ljude iz različitih krajeva u jednom gradu, Zdravko Ranisaveljević napominje da je urpavo u to vreme nastajalo srpsko kolo.

– To je vreme kada se seoska tradicija gubi iz prakse i počinju da žive u sećanju pojedinca – naglasio je Ranisavljević.

Zdravko Ranisavljević, foto: N. Milosavljević, GračanicaOnlajn

On je podsetio da se istraživanjima igračke tradicije u Srbiji posvećeno bavila intelektulana i akademska elita, a da su koreografi narodnih igara iz druge polovone 20. veka išli i još uvek idu po terenu i tragaju za zaostalim blagom nekadašnje seoske tradicije.

 – Jedan od najreprezentativnijih predstavnika je Slavica Mihailović koja je na prostoru centralne Srbije zabeležila na desetine i desetine verzija kola, uz pomoć doktora Olivere Vasić, koja je sve to zapisala. Slavica je sakupila mnoge verzije kola zahvaljujući čemu je kolo upisano u UNESKO lustu, na bazi više od dve stotine različitih verizija koje smo izdvojili za ovaj dosije – pojasnio je Zdravko Ranisavljević.

On je napomenuo da su devedesete godine 20. veka donele formiranje novih identiteta na prostoru bivše Jugoslavije, pa tako, kako je rekao, svaka Republika teži da ima nešto svoje, da bi u 21. veku takva praksa kulminirala procesima UNESKO-u.

Učesnici i organizatori tribine o srpskom kolu isped Srpskog kulturnog centra u Prištin

 – Srpko kolo postaje simbol onog momenta kad sve države u okruženju počinju da traže i od nekadašnje zajedničke tradicije i onoga što su do juče delili svi narodi, počinju da izimaju za sebe kroz registratore UNESKO-a  – rekao je Ranisavljević

Etnokoreolog Zdravko Ranisavljević se nada da bi uskoro i neko kolo sa Kosova i Metohije moglo da se nađe, pre svega na nacionalnoj listi kulturnih dobara Republike Srbije i u tom smislu, naglasio je, ansambl  „Venac“ treba prepoznati kao instrument i mogućnost kojom sistem štiti sopstveni identitet na ovom prostoru.

Ivan Miljković