Да ли нам је транзициона правда неопходна у процесу помирења?

Како транзициона правда може утицати на помирење, које су то категорије које приликом спровођења процеса помирења треба узимати у обзир и ко све треба да буде активан у овом, како је речено, сложеном процесу? На дебати „Да ли је помирење кроз транзицијиону правду истина, чињеница или мит?“ која је у организацији Центра за мир и толеранцију (ЦПТ) одржана у Центру за грађанску комуникацију (ЦЕЦ) у Грачаници, говорили су представници цивилног дриштва, локалне власти, новинари и млади.

Нагласивши да је транзициона правда карактеристична за конфликтна и постконфликтна друштва те да је она присутна, не само на простору Балкана, већ и у читавом свету, Нора Ахметај, испред Центра за истраживање и документовање, истакла јс да је транзициона правда као вид суочавања са истином веома погодна за медијску манипулацију.

Нора Ахметај, Ценар за истраживање и документовање, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Ахметај је говорила и о томе како тразнизциона правда може да нас врати помирењу?

– Покренили смо доста тема које се баве истраживањем прошлости. Болан је процес суочавања са прошлошћу, али ми то морамо! – рекла је Нора Ахметај.

Ахметај је подсетила и која су то четири важна стуба транзиционе правде: мере за утврђивање истине, репарације, када транзициона правда делује у веома осетљивом окружењу и последњи је да транзициона правда мора бити вишеструка и везана за окружење и утврђивање истине о догађајима на Косову.

– Ми можемо да знамао када почиње процес помирења, али никада не знамо када ће се завршити – рекла је Аметај и додала да још увек има земаља које никако нису завршиле овај процес. Она је за пример навела Шпанију,  која је, како је рекла, да би дошла до процеса помирења морала многе ствари да гурнула под тепих.

Наводећи позитивне примере транзиционе правде у свету Нора Ахметај је нагласила да код појединих земаља транизициона правда зависила од степена разивјености и спремност у друштва да се суочи са овим проблемом. Потом је наглсила:

Нора Ахметај, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

– Без констурктивних Влада које ће дати легитимеитет помирењу, ми можемо само да лобирамо, закључила је.

У порцесу помирења две стране, оцењује Ахметај неопходно је укључити добре историчаре,  академике, спектар цивилног друштва јер, како је приметила, у питању је огроман посао у коме има доста рупа,  због чега је неопходна активност свих.

Детаљ са трибине одржане у ЦЕЦ-у , фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Према истраживањима, наведено је на трибини  „Да ли је помирење кроз транзицијиону правду истина, чињеница или мит?“,  60% Срба мисли да су добро инфомриасни о мандату Специјалног суда у Хагу.  Међутим, мандат тог суда зависи од онога што је поствио Дик Марти, док се ни у јендом од српских медија тај податак није могао чути, речено је на трибини.

Стефан Филиповић, политиколог, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Историчар Александар Гуџић, један од учесника дебате, нагласио је да проблеми нису суштински решени још давне 1945. године.

– Бојим се да нам се са оваким дешавањем за неколико година не понови рат. Покушава се да нам се наметне наратив да смо крив за рат, а заборавља се да је и за љубав и за свађу увек потребно двоје, рекао је Гуџић.

Представник Грачаничке омладинске иницијативе (ГИОР) Живојин Ћирковић,  нагласио је да је помирење неопховно како бисмо избегли ситуацију да свака пета генерација у нашој земљи ратује.

Иако су од стране панелиста за пример помирења наведене Немачка и Француска учесници трибине су истакли да то не може да се посматра у контексту Косова и Метохије, јер су и Немача и Француска две суверене земље, а да је Косово и Метохија аутономна област Републике Србије која је после НАТО бомбардовања 1999. године потпомогнута снагама НАТО савеза самопрогласила своју независност.

Историчар Александар Гуџић који је присуствовао тривбини у ЦЕЦ – у  у изјави за портал ГрачаницаОнлајн је рекао да ће у искрене намере албанске стране о помирењу моћи да поверује тек онда када у Приштини буде угледао споменик на коме ће бити написана имена свих српких жртва, киднопованих,  убијених, силованих или несталих, за време и после НАТО бобмбардовања.

– Када у Ђаковици будем видео да Срби могу слободно да обиђу своју цркву или гробове својих предака, када на улазу у Приштину, видим таблу, добро дошли у град коме фали 40. 000 Срба! Када на улазу у Пећ видим натпис, ово је општина у којој се не отима имовина Србима! Када ме дете из Жача увери да мирно спава и на крају, када ми Србин прогнан из Мушутишта каже:  Данас сам коначно упалио свећу у својој порушеној цркви, није било демонстаната да ме у томе спрече, онда ћу поверовати у иксрне намере о помирењу – рекао је Гуџић и додао да и после свега не престаје да верује да је помирење могуће.

 

Иван Миљковић