Да се не заборави: Злочин у Мушутишту, две деценије од отмице 18 српских цивила, најмлађој Радмили било је само 5 година

Прошло је тачно 20 година од како су албански екстремисти, припадници тзв. „ОВК“  у селу Муштутиште код Суве Реке киднаповали 18 српских цивила о чијој судбини се до данас ништа не зна. Најмлађа жртва овог злочина је била петогодишња Радмила Живановић, док је најстарији био Јован Досић, пензионер од 86 година.  

Месец јун је нажалост период када се одржава велики број комеморација и парастоса у  знак сећања на српске жртве пострадале широм Балкана. Као што то обичаји налажу, испред споменика који је посвећен страдалима пале се свеће, полаже се цвеће, држи се опело а свечаним говорима се родбина и пријатељи сећају својих најмилијих који су убијени у вихору рата. Комеморације  обично бивају медијски испраћене; новинари различитих телевизија и медијских кућа интервјуишу породице жртава или представнике жртава са циљем да се злочин отргне од заборава.

Жртве злочина у Мушутишту: Јованка Митић, Станислав Митић, Даница Вуковић и Бранислав Рашковић

Нажалост, оваква пракса се не примењује када је реч о жртвама ратног злочина у селу Мушутиште. Наиме, Мушутиште представља најстрадалније село током последњег рата на Косову и Метохији. У нападу албанских екстремиста киднаповано је или зверски побијено осамнаесет мештана – цивила чија је једина кривица била њихова српска националност. Највећи број цивила је убијен или киднапован непосредно након потписивања Кумановског споразума и доласка КФОР-а – 10. јуна 1999. Злочин у селу Мушутиште представља најмасовнији злочин над српским цивилним становништвом на Косову и Метохији. Након њега, следи злочин у селу Дојнице (17 отетих жена и стараца), па онда следе Старо Грацко, Ливадице, Понеш и остала села – стратишта нашег народа.

Жртве у селу Мушутиште:

1. Божидар Цветковић (1929)

2. Цвета Николић (1925)

3. Марко Николић (1920)

4. Јованка Митић (1939)

5. Станислав Митић (1939)

6. Божидар Јовановић (1948)

7. Бранислав Рашковић (1931)

8. Даница Вуковић (1935)

9. Јован Досић (1913)

10. Марко Марковић (1951)

11. Радмила Живановић (1993)

12. Светлана Живановић (1955)

13. Мирко Цветковић (1937)

14. Радислав Јовановић (1932)

15. Велика Марковић (1944)

16. Радован Михајловић (1957)

17. Станислав Марковић (1927)

18. Зоран Михајловић (1965)

Жртве злочина у Мушутишту: Марко Николић, Цвета Николић, Јован Досић, Милевка Ристић

Најстарија жртва злочина је био пензионер Јован Досић који је у тренутку отмице имао 86 година. Био је пензионер, слабо се кретао и одлучио је да остане у својој кући верујући да му комшије Албанци  неће наудити. Најмлађа жртва злочина била је петогодишња девојчица Радмила Живановић која је отета са мајком Светланом (44) а њихови посмртни остаци до данас нису пронађени и оне се налазе на евиденцији несталих лица. На трибини под називом „Страдање Суворечана“ коју је 2016. године организовало Удружење породица косметских страдалника говорио је и Славољуб Митић, који је у Мушутишту изгубио родитеље и велики број рођака и комшија. Он је том приликом испричао да су међу 18-оро киднапованих били и Светлана Живановић и њена ћерка Радмила. „То је било дете, четворогодишња девојчица..коме је она сметала? Остала је код нас..Светлана је имала супруга Ђорђевић Божидара и он је завршио на Брезовици, међутим, шта се десило са њима то нисмо могли да сазнамо у свој тој гужви..да ли је остала у нашој црквеној махали или у Драгићима, суседном селу..“ – испричао је Славољуб.

Славољуб Митић готово две деценије не зна шта је са његовим родитељима, кумом, зетом… Кућу у Мушутишту, као и своју породицу, напустио је 13. јуна 1999. године. Славољуб је пре три године за Блиц испричао да је дан пре његовог одласка мештанима Мушутишта стигла наредба да морају да крену за Србију.

– Да ми је неко рекао да ћу да напустим своје имање, не бих му веровао. Људи из околних села су већ кренули пут Србије, а моја породица и остали мештани смо били међу последњима и заједно смо са свештеником кренули из села. Појединици, попут мојих родитеља, ипак су одлучили да остану. Славољуб је испричао како је тог дана са породицом спаковао ствари и кренуо. Он у “фићи”, а ћеркица на култиватору. – Отац и мајка су нас испратили до центра села. Нису хтели да иду. Казали су да ће се све смирити и да ће остати до тада да чувају кућу и имање. Од тада не знамо каква је њихова судбина била – прича Славољуб. Рекао је и како су се појединци, који су попут његових родитеља одлучили да остану, у међувремену предомислили и само дан касније кренули пут Суве Реке. Славољубова мајка Јованка је у тренутку нестанка имала 60, а његов отац Станислав 66 година. – Кад су кретали, нису хтели да их повезу. Мајка је била болесна, срчани болесник са операцијама. Одмах сам покушао нешто да сазнам од представника међународне заједнице, али ништа од тога није било. Једино што су рекли било је да не могу да гарантују ништа – каже Славољуб. И његова бака је остала у Мушутишту тог 13. јуна. Ни она, каже, иако је била тамо, никада није сазнала шта се десило са њеном ћерком и зетом, односно Славољубовим родитељима.

– Видела је да су јој убили сина, али за моје никада ништа није успела да сазна. Једино што је знала било је да су у село упали људи, да су лупали, носили шта су стигли, понашали се као дивљаци… Њу сам касније успео да доведем у Србију. Причала је да јој није било комшије Албанца, који јој је тих година помогао, и она би вероватно била мртва – рекао је Славољуб. Овај храбри човек је испричао како је ово за њега ужасна трагедија, да га њихов нестанак боли сваког дана, али да је морао и он да настави даље. – Имам троје деце и четворо унучади. Да ми није свега тога, одавно бих “скренуо”. Да су ми родитељи живи, па да виде своје унуке и праунуке, то би било прелепо – казао је Славољуб.

Потпуно неправедно, жртве злочина у Мушутишту су готово две деценије понижене, занемарене и заборављене како од државе, тако и од медија, политичара али и осталих представника власти, елите и јавног мњења. Ове жртве немају ни спомен обележје у свом Мушутишту, месту где су рођени, где су живели и где су убијени. Породице жртава не смеју доћи у своје родно место да одају почаст својим најмилијима. Њихови џелати, бивши ОВК терористи, а данас високи званичници лажне „државе Косово“, оштро се противе било каквом доласку протераних Срба а камоли тек постављању спомен обележја или служењу комеморације. Против породица жртава, иначе прогнаних Срба који су имали ту срећу да преживе масакр ОВК терориста, организују се масовни протести, окупљања са циљем да се спречи њихов обилазак вековних огњишта. Звери у људском облику који су 1999. силовали, убијали, палили, протеривали до данас нису доживели катарзу већ отворено шире насиље и величају злочине. Циљ ових протеста свакако јесте покушај да се спречи повратак Срба на своја огњишта али и страх од могућности да масовне гробнице са посмртним остацима киднапованих Срба буду пронађене и откривене чиме би се отворило и питање одговорности за почињене злочине.

За разлику од злочина у Старом Грацком, Гораждевцу, Великој Хочи, Алексинцу, Варварину, Сурдулици који су макар медијски пропраћени и достојанствено обележени о злочину у Мушутишту се не говори и не пише. О недужним жртвама чији су животи окрутно угашени влада завет ћутања. Мештани Мушутишта се до данас воде као нестали, њихова судбина никада није расветљена а комшије Албанци одбијају да кажу где су масовне гробнице и каква је судбина снашла ове недужне људе. Албански екстремисти су минирали и порушили све православне цркве и манастире..српске куће су попаљене а имовина опљачкана или узурпирана.

На подручју Суве Реке, албански екстремисти су у периоду од 1998. до 1999. убили и киднаповали преко 200 грађана српске, ромске и бошњачке националности а страдало је и двадесетак Албанаца, лојалних грађана СРЈ. Без милости су убијане  труднице, немоћни старци, цивили, а нису била поштеђена чак ни деца. За монструозне злочине до данас нико није одговарао.