Da se ne zaboravi veliko zlodelo esesovaca i balisita 28. jula 1944. u Velici!

Crkva u Velici, mehtoh je Visokih Dečana
Zamuklo selo Velika!

Za dva sata pobijeno, zaklano i spaljeno 428 djece, djevojaka, žena, starica i staraca. U kući Mirka Paunovića šesnaestoro živo izgorelo

Spisak zlodjela kvislinških jedinica veoma je dugačak, ali ono što je 28. jula 1944. godine učinila „Skenderbeg“ divizija, po surovosti prevazilazi sve. U malom selu Velika, nedaleko od Čakora, za samo dva sata i 15 minuta pobijeno je, zaklano i spaljeno 428 djece, devojaka, žena, starica i staraca. Razularena rulja u esesovskim uniformama, uz asistenciju balista i vulnetara iz Plava i Gusinja, izvršila je stravični pokolj.

Bilo je sunčano, vedro julsko jutro, kada je u ovo divno planinsko selo iz pravca Murina, dotutnjala motorizovana kolona ostatka 14. puka sedme SS divizije „Princ Eugen“ i 21. brdske SS divizije „Skenderbeg“. Dan ranije su u selo poslali glasnika Sahit Hodžu (obavještajnog oficira), sina Mustafe Šahmanovića, koji je obavijestio Veličane, ako se neko sutradan ne nađe u svom domu, da će mu kuća biti spaljena. A onima koji ostanu garantuje se da im se ništa neće dogoditi, već bi trebalo da spreme hranu za vojsku i da pomognu pri nošenju materijala za opravku porušenih mostova prema Čakoru…

Ipak, znajući ko dolazi, odrasli muškarci i dječaci, sklonili su se u zbegove. Zločince su dočekala djeca, starci i ženska čeljad. Selo je opkoljeno sa svih strana i onda se uz zveket oružja, začulo štektanje mašinki, pucnjava iz pištolja i pušaka, zapraštale su i bombe.

Velika je bila u dimu i plamenu. Na sve strane čuo se plač, lelek i kuknjava žena, stravična vriska djece. Pred svakom kućom bilo je po nekoliko esesovaca. Palili su kuće, ambare, štale i seno. Ubijali sve što se kreće. Noževima su komadali ljudska tijela.

Šesnaestogodišnju Savetu Mijović su pokušali da siluju. A ona se uhvatila za mladi hrast, vičući: „Ubijte, ali mi ne dirajte djevojačku čast! To što mislite, možete učiniti samo na meni mrtvoj“! Tukli su je, kundačili, čupali kose, lomili ruke. Ali kao da je imala sto života, ona se nije dala odvojiti od hrasta, uz koji je izdahnula…

U kući Tomice Gojkovića bilo je šćućureno petnaestoro djece, pet žena i jedan starac. Nadali su se da će ih zla sudbina mimoići. Ali zveri u ljudskom obliku izbaciše ih iz kuće, svrstaše po visini i mašinkama raspališe po njima. Na plotovima je ostalo da visi nekoliko njih. Pokušali su da bježe i tu su ih stigli dželati…

Ipak, preživjelo je njih troje. Jedno dijete je majka pokrila svojim mrtvim tijelom. Drugo se spaslo ispod leša svoje babe. Treće nekim čudom, upade u pustu i razvaljenu kolibicu i tu ostade…

Na papratištu u kući Živaljevića završilo je slično jedanaestoro djece i sedam žena i djevojaka…

Milevu i Novku Stešević bacili su žive u zapaljenu kuću. I Milivoja Steševića takođe. I Anđu Gojković i mnogo drugih Anđa i Mileva iz popaljenog sela. Dete Dušana Simovića, od devet mjeseci, nožem su ubili i objesili o šljivovu granu ispred kuće. Dvogodišnju Kosu su uvis bacali i na noževe dočekivali, pa je onda u vatru bacili…

 

MALI TOMA NA MUKAMA SVAKO

Svako mjesto i svaki kamen u Velici, svaka gruda zemlje i mnoge izgorele kuće svedoče o žrtvama. Mesto zvano Vukadinov potok imalo je lijepi šljivik, u kom se igrao osmogodišnji Tomislav Vučetić. Kada je ugledao vojnike, iz dječje radoznalosti, potrčao im je u susret. Zveri su malog Toma objesili o stablo šljive. Dijete je pozvalo u pomoć majku. Ali esesovci su je ubili iz pištolja kad je potrčala da spase sina. Jedan od vojnika je izvadio nož i počeo mu drati kožu sa lica. Drugi ga je dokrajčio, pucajući mu u glavu.
U kući Alekse Gojkovića ubili su osam, u kući Puniše Vučetića dvadeset osoba. Dvoje djece su bacili u vatru. Spalili su i ženu, dvije kćeri i sina Vučetića. Njegovom bratu – ženu i tri kćerke. Savu Tomovića – ženu, sina i dve kćeri. Đolu Radenoviću – ženu, snahu i dvoje djece. Milovanu Vučetiću – ženu i dva sina. Starijem Tomu, odraše kožu sa lica, a desnu ruku izlomiše i tako ga ostaviše da umre u najvećim mukama.

Miličku Knježeviću ubili su sedam članova porodice. Ženu pred porođajem rasporili su noževima…

Živi su goreli i u kući Mirka Paunovića. Njih šesnaestoro je izgorelo.

Kada su došla tri vojnika pred kuću Dušana Simovića, po starom običaju dočekali su ih sa hlebom i solju na poslužavniku, koji je iznela stara Jela. Taj običaj je uvek poštovan. Baš u tom času je istrčala Jelina snaha Milica, noseći u naručju dvogodišnjeg sina Milorada. Za koji dan je trebalo na svijet da donese novorođenče. Vojnici su je dočekali kundacima, oteli joj maleckog sina iz ruku, a jedan je oborenu Milicu nožem proburazio i iz utrobe izvadio muško dijete. Prvim plačem usta mu se napuniše krvlju, kojom se ugušilo.

Stravični prizor posmatrala je Miličina svekrva i njeno četvoro djece. Malog Matu vojnici hvataju i odsjecaju mu noge do koljena, rasecaju tetive da bi ga lakše okačili o stablo šljive glavom naopako. Držali su ga tako dok nisu sve ostale poubijali, a na kraju su i njega dokrajčili.

Jedna od mnogih grupa skenderbegovaca prilazila je kući Radovana Živaljevića, sa bajonetima na puškama. Jedan od njih je viknuo: „Amo, amo! Evo komunističkih kuća“! Iz kuće su isterali 16 čeljadi. Naredili su im da se skinu nagi. Kundačili su starije žene, koje su se opirale. Među njima je bila i djevojka Poljka. Jedan od vojnika joj reče da je njena zlatna ogrlica – njegova. Poljka kida lančić i baca ga iskidanog u travu i hrabro balistu pljunu u lice! Ščepala su je trojica kao divlje zvjeri i počeli je zlostavljati, vukući je u kuću. Hrabra djevojka je uspjela da skoči kroz prozor, bježeći prema njivama. Nije uspjela. Pokosila su je puščana tanad.

(feljton: Novosti)