Istoričar iz Beograda Dejan Ristić: Vaša vera hrabri

Историчар Дејан Ристић

Istoričar iz Beograda Dejan Ristić: Vaša vera hrabri

Istoričar iz Beograda Dejan Ristić: Vaša vera hrabri Susret u manastiru Svetih Arhangela kod Prizrena, u godini kada se obeležava osamsto godina autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve, iskoristili smo za razgovor o Caru Dušanu, svetorodnoj lozi Nemanjića, Kosovu i Metohiji.ž

Profesore Ristiću, evo nas među ruševinama velike crkve koju je, u okviru veličanstvenog kompleksa Svetih Arhangela, podigao Car Dušan. Možemo li našim čitaocima kazati koliko je značaj Car Dušan imao za srpsku istoriju i koliki značaj ova svetinja, ali i druge svetinje na Kosovu i Metohiji imaju za srpski narod?

Na samom početku bih želeo da kažem da je svaki dolazak na Kosovo i Metohiju  jedan dar i velika blagodat. To je  poseban doživljaj koji je teško opisati, posebno nama koji ne živimo na ovom području, koji živimo u velikim gradovima, velikim metropolama u kojima život teče u  nekim potpuno drugim tokovima i na neki drugi način.  Kada govorimo o Caru Dušanu moram priznati da mi je posebno drago da ovaj razgovor vodimo unutar velike crkve manastira Svetih Arhangela,  gde je i grobno mesto Cara Dušana i to ima posebnu težinu. Nesumnjivo se radi o jednom od najznačajnijih srpskih vladara, ne samo srednjovekovnih, nego u čitavoj nacionalnoj istoriji. O vladaru koji je pokušao i  stremio čitavog svog života da srpsku državu uspostavi kao jedno moćno carstvo, kao jedan pandan Romejskom , Vizantijskom carstvu, pa čak se i veruje da je imao ideju, viziju da  srpskim carstvom zameni Romejsko carstvo. To se vidi kroz njegove brojne osvajačke pohode  pre svega u pravcu Vizantije, u pravcu juga i jugozapada, uspeo je da osvoji treći grad carstva- Ser. Bezuspešno je napadao i opsedao drugi grad carstva, to je bio Solun i verovatno da je poživeo duže ( a preminuo je iznenada u svojoj 47.godini 1355.i bio  sahranjen ovde) moguće da bi osvojio i Solun, pa možda čak  krenuo  u napad na Carigrad. To je sada nešto o čemu možemo samo hipotetisati. Dušan je po mnogo čemu specifičan za razliku od svojih prethodnika na tronu srpskih kraljeva iz dinastije Nemanjića. On je bio veliki osvajač, istovremeno veliki zakonodavac, to je važno  reći. U njegovom periodu od 1331-1355.Srbija doživljava još jedan u nizu procvata, koje je doživljavala u vreme Stefana Nemanje, Stefana Prvovenčanog, Stefana Uroša I Velikog i Stefana Uroša II Milutina. Dakle to je taj kontinuitet razvoja države i zaista kulminirao u periodu Dušana, ukoliko kralja i potonjeg Cara Stefana Uroša IV Dušana Silnog, posmatramo isključivo u tom kontekstu vladara, državnika, vojskovođe i zakonodavca. Nije samo bio neobičan i atipičan za Nemanjiće po svome fizičkom  izgledu ( na osnovu antropoloških analiza njegovih posmrtnih ostataka znamo da je Dušan bio visok 180 cm, što je za srednji vek bilo izuzetno visoko, treba napomenuti da su ljudi u srednjem veku bili visoki između 150  i 155 santimetara, recimo Despot Stefan koji je nosio epitet ,,visoki“ bio je visok 168 sm, ogromna visina i onda zamislite ako neko sa 168 sm nosi epitet visoki, zamislite Cara Stefana Uroša IV Dušana Silnog koji je bio visok čitavih 180 santimetara). U svakom pogledu je bio gorosatas i u intelektualnom i u ratničkom i u državničkom i u tom fizičkom. Nekako se to sve se  u njemu otelotvorilo. Podigao je samo jednu zadužbinu kada govorimo o glavnim zadužbinama vladarskim, zadužbinama njegovim, očigledno sa namerom da za razliku od svojih prethodnika koji su podizali više zadužbina u toku svoje vladavine, on podigne jednu koja bi svojom lepotom, grandioznošću, dekoracijom i svime što čini jednu zadužbinu vladarsku u tom periodu i carsku  nadmaši sve ostale. I po onome što možemo videti ovde, po onome što znamo iz opisa, na osnovu arheoloških istraživanja i na osnovu idealne rekonstrukcije Sv. Arhangela, oni su zaista bili moćni, bili  veliki, bili monumentalni. Ali, nažalost, postradali su  i sada se nalaze u ovom stanju početne obnove, rekao bih tako, koja počinje iz početka već nekoliko puta u poslednjim decenijama,  zbog tragičnih događaja koji su se dešavali i još uvek se dešavaju na Kosovu i Metohiji. Kada govorimo o Dušanu govorimo o jednom atipičnom Nemanjiću, za razliku od njegovih prethodnika i njegovog sina kao poslednjeg vladara iz dinastije Nemanjića, Cara Stefana Uroša V Nejakog Dušana, od desetorice vladara iz te dinastije, devetorica su kanonizovana. Dušan jedini nije kanonizovan. Eto i tu je atipičan u odnosu na članove svoje porodice. Ukupno je u samoj porodici Nemanjić kanonizovano 29 pojedinaca, od toga devetorica vladara i dvadeset članova vladarske porodice. I to jeste taj fenomen svetorodne dinastije koji postoji još u nekim kulturama srednjeg veka, ali  kod nas jedina svetorodna dinastija srednjovekovna, koju imamo su Nemanjići. Iako su i Lazarevići krenuli tim stopama, kroz kanonizaciju Kneza Lazara i  kasnije kroz kanonizaciju Despota Stefana Visokog. Međutim, budući da su svega dvojica vladara bila  iz te dinastije teško da možemo govoriti o svetorodnoj dinastiji za razliku od Nemanjića kojih je bilo deset na srpskom prestolu,  počev od Stefana Nemanje, odnosno Sv. Simeona Mirotočivog, pa do Cara Uroša V Nejakog .

Dejan Ristić na prizrenskom šadrvanu, foto: O. Radić, GračanicaOnlajn
 Možemo i moramo i treba da živimo zajedno

Za mene je ovaj razgovor dragocen i zbog mesta na kome smo i zbog moje sagovornice i zbog svega onoga što se dešavalo ovde u prethodnim vekovima i lepog i veličanstvenog i tragičnog i tužnog, a sve u nadi da ćemo konačno svi zajedno ovde na Kosovu i Metohiji, ponavljam svi zajedno (misleći na sve koji žive na Kosovu i Metohiji, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost  i svako drugo opredeljenje), konačno spoznati onu istorijsku istinu, a to je da možemo i moramo i treba da živimo zajedno, da je potrebno uklanjati te zidove, da je potrebno pokazati   mudrost i hrabrost i ljudskost. Srbi i Albanci su kroz istoriju  probali skoro sve, probali su da ratuju,  probali su da se mrze, probali su da dižu zidove između sebe, nisu pokazivali spremnost da se bolje upoznaju. Čini mi se da jedino što nismo probali do sada u svim ovim vekovima, i možda to zvuči i naivno i utopistički, ali nismo probali da budemo prijatelji, a za to je potrebna ogromna hrabrost i mudrost i odgovornost, da  prvo pogledamo sebe pa da se obratimo drugome. Evropska istorija nas uči da je to moguće, setimo se Engleza i Francuza koji su vodili stogodišnji rat, setimo se Francuza i Nemaca  koji su ratovali toliko vekova, setimo se Poljaka i Rusa koji imaju na žalost  to iskustvo viševekovnog sukobljavanja i mržnje. Ako su mogli drugi, onda, čini mi se, da je konačno došlo vreme da i mi na ovim područjima pokažemo tu vrstu odgovornosti, tu vrstu  saosećanja prema svima koji su nevino postradali kad god,  jer je čovek čovek pre svega,  a tek onda Srbin, Albanac, Hrišćanin, Misliman.  Iz ove svetinje treba poslati tu poruku, treba poslati tu poruku mira i tu poruku saživota i tu poruku potrebe da se bolje upoznamo. Mi istoriju ne možemo da promenimo, al ono što  možemo da menjamo to su sadašnjost i budućnost, ali iz istorije možemo da učimo. Pitanje je samo da li smo spremni svi da iz istorije učimo i to na objektivan način, ne selektivno, već objektivno, posmatrajući istoriju  u celini, kao jedan divan mozaik koji je ispunjen brojnim kockicama, ne da uzmemo jednu koja nama odgovara,  već da tu kockicu vratimo u mozaik i da onda pogledamo celu tu sliku kakva god da je.  A ima veličanstvenih momenata, ponavljam, u njoj,  ima i tragičnih i strašnih i bolnih, ali je to nepromenljivo, na žalost.

Ovih dana na Kosovu i Metohiji ste imali prilike da se sretnete i sa ljudima i da budete u nekim svetinjama. Da li, kada pogledate Kosovo i Metohiju u ovom stanju kakvo je danas, mislite da može da se živi zajedno?

Neko će reći ,,pa lako je vama,, vi ne živite ovde vi živite u Beogradu i ne suočavate se sa tim svakodnevnim problemima i brojnim  izazovima i opasnostima!“ ,  ali koji izbor imamo? Da li je to da nastavimo da održavamo ovakvo stanje i da ono traje decenijama i vekovima, da ljudi na Kosmetu žive u strahu, u  neizvesnosti, u relativnoj nemaštini ili da nekako probamo da svi doprinesemo,  da krene nabolje, makar malo, makar korak po korak, jedan po jedan, znate. Mi smo se sinoć šetali Orahovcem i nailazili smo i na Srbe i na Albance i sa svima smo se pozdravljali. Iako su nas Srbi pozdravljali srdačno, Albanci su nas onako pozdravljali, pa je bilo tu i nečeg na albanskom, što mi i ne razumemomo, ali mi smo našu ljudskost pokazali naišavši na prolaznike i svakome poželevši dobar dan ili dobro veče. To su sitnice. Možda je to utopistički, ali nas istorija zaista uči da ne postoje večna neprijateljstva, kao što ne postoje ni večna prijateljstva. Da je potrebno u ovom periodu više nego ikada pokazati mudrost i odgovornost.

Vladika Grigorije, bivši zahumsko-hercegovački i primorski, a sada dizeldorfski i nemački  u više navrata, a tu sam i ja kao pojedinac i kao Srbin saglasan sa njim potpuno, u više navrata ponavljao, ne samo on već i drugi crkveni velikodostojnici,  da je Kosovo i srpsko i albansko i pripada svima koji žele da u miru ovde žive i to je  nešto čemu treba težiti. Ono će za nas uvek biti naše i uvek će svaki dolazak na Kosovo biće ispunjen i radošću i jednom zebnjom i jednom tihom pritajenom tugom zbog onog što se desilo i što se i danas dešava u manjem intenzitetu, ali se na žalost i dalje dešava. Govorim o toj konstantnoj opasnosti u  svakodnevnom životu. Ali, opet kažem, i mi koji ne živimo na Kosovu imamo odgovornost, ne samo da pružimo podršku rečima nego i delima,tako što ćemo dolaziti. Ja sam sada ovde sa starijom ćerkom koja prvi put dolazi na Kosovo. Ona je sada dovoljno stara da učeći u školi osnovnoj i srednjoj, slušajući od svojih roditelja, čitajući, posmatrajući, analizirajući  da je sada stekla toliki kvantum znanja da zaista može da dođe na Kosovo i doživi na pravi način. I meni su njene reakcije ovih dana izuzetno dragocene. Ona je potpuno oduševljena.  Iako dolazi u jednu  sredinu koja je za nju neobična ,  dolazi iz jednog ogromnog grada u mala mesta, ali uživa u prirodi, uživa u svetinjama, uživa u susretu sa ljudima, posebno sa svojim vršnjacima i evo je sad ispred konaka  sa svojom novom drugaricom ćaska. Vidim da uživa u tome i već mi je u par navrata rekla da joj je izuzetno drago što je došla i da bi želela da dođe ponovo i da bi želela da dođe sa svojim društvom, da i njene drugarice i drugovi to takođe vide.

Kosovo u sebi sadrži različite dimenzije. Sadrži i onu svetovnu, ali i duhovnu, istorijsku, kulturološku, jezičku, identitetsku…

Nama ga niko ne može oduzeti. Kada govorimo o tim prokletim granicama treba znati da su one u Evropi oduvek bile promenljiva kategorija. Nažalost, svaka promena granica bila je izazvana ili je prouzrokovala različite oblike nasilja i stradanja nedužnih. Ali, ukoliko posmatramo u istorijskom kontinumu, a mi jesmo istorijski narod, ma koliko neko pokušavao da iscrta granicu, ukoliko je mi ne priznamo, ukoliko ja kao pojedinac ne priznam tu granicu, može je neko iscrtavati na svakih deset metara, ali ću je svaki put preći na miran način kako to priliči jednom ljudskom biću… bez nasilja, bez ikakvih neprimerenih reči ili gestova… Ako je to potrebno čekaću strpljivo, mirno ću stajati danima, ali ću tu granicu preći i ona za mene to nipošto i nikada neće biti.

To su te različite realnosti koje se na najbolji način vide upravo ovde na Kosovu i Metohiji. Kad kažem ,,na najbolji načinˮ pod time podrazumevam činjenicu koja se ogleda u ovolikoj koncentraciji svetinja i duhovnosti što mi nemamo nigde drugde u Srbiji, do li na Kosovu. Više od 1300 svetinja, veliki broj manastira, crkava, monaha i sveštenika, ali iznad svega duh koji se ovde primeti i koji mi iz centralne Srbije možemo samo da nazremo. Međutim, tek kad dođemo ovde možemo da vidimo duh koji je snažan, plemenit, a to je ono što nas sve hrabri. Upravo to sam sinoć rekao mladom teologu Jovanu Radiću dok smo obilazili Bogorodičinu crkvu u Orahovcu. Rekao sam mu: ,,Jovane, vaša vera hrabri!“. Kazao sam to zato što sam pred sobom ugledao jedno mlado, plemenito, obrazovano stvorenje, mladića plemenitih crta lica, dostojanstvenog u svom ponašanju, govoru…  Video sam ga da opstojava ovde iako može da ode negde drugde gde bi živeo ,,mnogo lagodnije“. To je ono što je i nama u centralnoj Srbiji potrebno. Da smo ovde. Da dolazimo što češće i da na različite načine doprinosimo, rečju i delom. Da pružamo podršku svima onima, svim ljudima dobre volje. Ali, sa druge strane, i svima onima koji nisu naši sunarodnici, ali jesu ljudi dobre volje, a svakako ih ima. Vi ste nam svedočili da ih ima i to su te karike koje su veoma važne ukoliko želimo da našoj deci i deci naše dece omogućimo makar malo bolju budućnost – pre svega nasušni i  trajni mir na ovim prostorima.

I šta će biti vaš sledeći korak kad odete odavde, kada je u pitanju Kosovo i Metohija?

Ja se bezmalo četvrt veka bavim istraživanjem, zaštitom i upravljanjem kulturnim nasleđem i u nekim prethodnim godinama obavljao sam odgovorne dužnosti bivajući upravnik Narodne biblioteke Srbije i državni sekretar za kulturu.

Dejan Ristić sa prijateljima u Orahovcu, foto: O. Radić, GračanicaOnlajn

Ono čime se ja bavim je, pre svega, širenje znanja o našem kulturnom nasleđu koje se nalazi na teritoriji čitave Srbije, posebno na teritoriji Kosova i Metohije. Obogaćivanje znanja iz oblasti nacionalne istorije zato što mi se čini da, nažalost, jedan značajan deo naših sunarodnika svoju nacionalnu istoriju poznaje  selektivno i stereotipno, a to nas dovodi u opasnost da stavove zasnivamo na delimičnim ili potpunim neistinama ili mitovima. I zato je velika uloga nas istoričara, a istoričari su neka vrsta učitelja, da iznova i iznova podsećamo na ono što su verifikovane istorijske činjenice zato što je naš najsnažniji temelj, naše najsnažnije oružje, jeste istina. Nikakvo drugo oružje ne može biti ubojitije od istine. Ona je možda spora, ali je ubojita. I dok god sledimo istinu, istorijsku i svaku drugu, čini mi se da smo na pravom putu.

Dogovorili smo se da, kad počne naredna školska godina, dođem i održim nekoliko predavanja, na teritoriji Kosova i Metohije, i to u Gračanici, Orahovcu, Prizrenu i još nekim mestima. To će biti moj mali dar. Doći ću sa velikim zadovoljstvom da se iznova susretnem sa prijateljima, sunarodnicima… da zajedno razmišljamo i promišljamo prošlost, ali i da skupa pokušamo da nekako promišljamo i sopstvenu sadašnjost, kao i da nazremo budućnost zato što nas istorija pored ostalog uči i to da ukoliko želimo da nazremo budućnost, nju ćemo najbolje nazreti tako što ćemo se osvrnuti i pogledati u prošlost. Tako je, u tom smislu, zajedničko promišljanje prošlosti i obogaćivanje znanja izuzetno, izuzetno važno. Danas, čini mi se, važnije nego ikada ranije.

Da se sretnemo u septembru i da Vaša predavanja i ovi naši razgovori idu u cilju svetlije budućnosti koja bi nastavila tradiciju svih vekova koji su iza nas, i od Nemanjića i pre Nemanjića do današnjeg dana.

Naravno, to je taj istorijski kontinuitet koji mi, ako ga igde u punoj meri baštinimo, to je upravo ovde na Kosovu i Metohiji. I zato su Kosovo i Metohija za nas toliko važni.  Ne samo kao puka teritorija. Ponajmanje kao puka teritorija, već kao identitetsko, duhovno, kulturološko, istorijsko pitanje… I ponavljam to zato što je važno da smo što češće ovde. Posebno mi koji ne živimo na Kosovu i Metohiji jer ovde se upija istinska duhovnost i lepota u divnim svetinjama bez obzira da li su one aktivne ili su ruševne poput ove. Bogu hvala, i Sveti Arhangeli su ponovo zaživeli. Opet je ovo aktivan manastir i jednog dana će se i ova velika crkva obnoviti. U to ne treba imati nikakve sumnje. Kada dođe vreme za to, ona će biti obnovljena. Ne kad se steknu uslovi nego kada dođe vreme da bude obnovljena. Sve ima svoj razlog i ništa se u istoriji ne dešava slučajno. Tek kasnije spoznamo da se nešto desilo baš onda kada je trebalo da se desi tako da  Svete Arhangele treba zajedno da gradimo molitvom i to se već čini kroz bratstvo i vernike koji svakodnevno dolaze u manastir, a lako će se oni obnoviti ovim čvrstim materijalom. Važno je da se sa obnovom počelo na pravi način – molitvom, duhovnošću, iskustvom, a pre svega molitvenim i istorijskim iskustvom.

Trebali bi nam dani i sati da pričamo o svemu onome što je deo naše istorije, ali daće Bog da se ponovo sretnemo i nastavimo razgovor. Hvala Vam puno na izdvojenom vremenu i ovoj poseti. Uvek ste nam dobrodošli.

Hvala najlepše!

Razgovor vodila: Olivera Radić