Istoričar iz Beograda Dejan Ristić: Vaša vera hrabri

Историчар из Београда Дејан Ристић: Ваша вера храбри Сусрет у манастиру Светих Архангела код Призрена, у години када се обележава осамсто година аутокефалности Српске православне цркве, искористили смо за разговор о Цару Душану, светородној лози Немањића, Косову и Метохији.ж

Професоре Ристићу, ево нас међу рушевинама велике цркве коју је, у оквиру величанственог комплекса Светих Архангела, подигао Цар Душан. Можемо ли нашим читаоцима казати колико је значај Цар Душан имао за српску историју и колики значај ова светиња, али и друге светиње на Косову и Метохији имају за српски народ?

На самом почетку бих желео да кажем да је сваки долазак на Косово и Метохију  један дар и велика благодат. То је  посебан доживљај који је тешко описати, посебно нама који не живимо на овом подручју, који живимо у великим градовима, великим метрополама у којима живот тече у  неким потпуно другим токовима и на неки други начин.  Када говоримо о Цару Душану морам признати да ми је посебно драго да овај разговор водимо унутар велике цркве манастира Светих Архангела,  где је и гробно место Цара Душана и то има посебну тежину. Несумњиво се ради о једном од најзначајнијих српских владара, не само средњовековних, него у читавој националној историји. О владару који је покушао и  стремио читавог свог живота да српску државу успостави као једно моћно царство, као један пандан Ромејском , Византијском царству, па чак се и верује да је имао идеју, визију да  српским царством замени Ромејско царство. То се види кроз његове бројне освајачке походе  пре свега у правцу Византије, у правцу југа и југозапада, успео је да освоји трећи град царства- Сер. Безуспешно је нападао и опседао други град царства, то је био Солун и вероватно да је поживео дуже ( а преминуо је изненада у својој 47.години 1355.и био  сахрањен овде) могуће да би освојио и Солун, па можда чак  кренуо  у напад на Цариград. То је сада нешто о чему можемо само хипотетисати. Душан је по много чему специфичан за разлику од својих претходника на трону српских краљева из династије Немањића. Он је био велики освајач, истовремено велики законодавац, то је важно  рећи. У његовом периоду од 1331-1355.Србија доживљава још један у низу процвата, које је доживљавала у време Стефана Немање, Стефана Првовенчаног, Стефана Уроша I Великог и Стефана Уроша II Милутина. Дакле то је тај континуитет развоја државе и заиста кулминирао у периоду Душана, уколико краља и потоњег Цара Стефана Уроша IV Душана Силног, посматрамо искључиво у том контексту владара, државника, војсковође и законодавца. Није само био необичан и атипичан за Немањиће по своме физичком  изгледу ( на основу антрополошких анализа његових посмртних остатака знамо да је Душан био висок 180 цм, што је за средњи век било изузетно високо, треба напоменути да су људи у средњем веку били високи између 150  и 155 сантиметара, рецимо Деспот Стефан који је носио епитет ,,високи“ био је висок 168 см, огромна висина и онда замислите ако неко са 168 см носи епитет високи, замислите Цара Стефана Уроша IV Душана Силног који је био висок читавих 180 сантиметара). У сваком погледу је био горосатас и у интелектуалном и у ратничком и у државничком и у том физичком. Некако се то све се  у њему отелотворило. Подигао је само једну задужбину када говоримо о главним задужбинама владарским, задужбинама његовим, очигледно са намером да за разлику од својих претходника који су подизали више задужбина у току своје владавине, он подигне једну која би својом лепотом, грандиозношћу, декорацијом и свиме што чини једну задужбину владарску у том периоду и царску  надмаши све остале. И по ономе што можемо видети овде, по ономе што знамо из описа, на основу археолошких истраживања и на основу идеалне реконструкције Св. Архангела, они су заиста били моћни, били  велики, били монументални. Али, нажалост, пострадали су  и сада се налазе у овом стању почетне обнове, рекао бих тако, која почиње из почетка већ неколико пута у последњим деценијама,  због трагичних догађаја који су се дешавали и још увек се дешавају на Косову и Метохији. Када говоримо о Душану говоримо о једном атипичном Немањићу, за разлику од његових претходника и његовог сина као последњег владара из династије Немањића, Цара Стефана Уроша V Нејаког Душана, од десеторице владара из те династије, деветорица су канонизована. Душан једини није канонизован. Ето и ту је атипичан у односу на чланове своје породице. Укупно је у самој породици Немањић канонизовано 29 појединаца, од тога деветорица владара и двадесет чланова владарске породице. И то јесте тај феномен светородне династије који постоји још у неким културама средњег века, али  код нас једина светородна династија средњовековна, коју имамо су Немањићи. Иако су и Лазаревићи кренули тим стопама, кроз канонизацију Кнеза Лазара и  касније кроз канонизацију Деспота Стефана Високог. Међутим, будући да су свега двојица владара била  из те династије тешко да можемо говорити о светородној династији за разлику од Немањића којих је било десет на српском престолу,  почев од Стефана Немање, односно Св. Симеона Мироточивог, па до Цара Уроша V Нејаког .

 Можемо и морамо и треба да живимо заједно

За мене је овај разговор драгоцен и због места на коме смо и због моје саговорнице и због свега онога што се дешавало овде у претходним вековима и лепог и величанственог и трагичног и тужног, а све у нади да ћемо коначно сви заједно овде на Косову и Метохији, понављам сви заједно (мислећи на све који живе на Косову и Метохији, без обзира на верску и националну припадност  и свако друго опредељење), коначно спознати ону историјску истину, а то је да можемо и морамо и треба да живимо заједно, да је потребно уклањати те зидове, да је потребно показати   мудрост и храброст и људскост. Срби и Албанци су кроз историју  пробали скоро све, пробали су да ратују,  пробали су да се мрзе, пробали су да дижу зидове између себе, нису показивали спремност да се боље упознају. Чини ми се да једино што нисмо пробали до сада у свим овим вековима, и можда то звучи и наивно и утопистички, али нисмо пробали да будемо пријатељи, а за то је потребна огромна храброст и мудрост и одговорност, да  прво погледамо себе па да се обратимо другоме. Европска историја нас учи да је то могуће, сетимо се Енглеза и Француза који су водили стогодишњи рат, сетимо се Француза и Немаца  који су ратовали толико векова, сетимо се Пољака и Руса који имају на жалост  то искуство вишевековног сукобљавања и мржње. Ако су могли други, онда, чини ми се, да је коначно дошло време да и ми на овим подручјима покажемо ту врсту одговорности, ту врсту  саосећања према свима који су невино пострадали кад год,  јер је човек човек пре свега,  а тек онда Србин, Албанац, Хришћанин, Мислиман.  Из ове светиње треба послати ту поруку, треба послати ту поруку мира и ту поруку саживота и ту поруку потребе да се боље упознамо. Ми историју не можемо да променимо, ал оно што  можемо да мењамо то су садашњост и будућност, али из историје можемо да учимо. Питање је само да ли смо спремни сви да из историје учимо и то на објективан начин, не селективно, већ објективно, посматрајући историју  у целини, као један диван мозаик који је испуњен бројним коцкицама, не да узмемо једну која нама одговара,  већ да ту коцкицу вратимо у мозаик и да онда погледамо целу ту слику каква год да је.  А има величанствених момената, понављам, у њој,  има и трагичних и страшних и болних, али је то непроменљиво, на жалост.

Ових дана на Косову и Метохији сте имали прилике да се сретнете и са људима и да будете у неким светињама. Да ли, када погледате Косово и Метохију у овом стању какво је данас, мислите да може да се живи заједно?

Неко ће рећи ,,па лако је вама,, ви не живите овде ви живите у Београду и не суочавате се са тим свакодневним проблемима и бројним  изазовима и опасностима!“ ,  али који избор имамо? Да ли је то да наставимо да одржавамо овакво стање и да оно траје деценијама и вековима, да људи на Космету живе у страху, у  неизвесности, у релативној немаштини или да некако пробамо да сви допринесемо,  да крене набоље, макар мало, макар корак по корак, један по један, знате. Ми смо се синоћ шетали Ораховцем и наилазили смо и на Србе и на Албанце и са свима смо се поздрављали. Иако су нас Срби поздрављали срдачно, Албанци су нас онако поздрављали, па је било ту и нечег на албанском, што ми и не разумемомо, али ми смо нашу људскост показали наишавши на пролазнике и свакоме пожелевши добар дан или добро вече. То су ситнице. Можда је то утопистички, али нас историја заиста учи да не постоје вечна непријатељства, као што не постоје ни вечна пријатељства. Да је потребно у овом периоду више него икада показати мудрост и одговорност.

Владика Григорије, бивши захумско-херцеговачки и приморски, а сада дизелдорфски и немачки  у више наврата, а ту сам и ја као појединац и као Србин сагласан са њим потпуно, у више наврата понављао, не само он већ и други црквени великодостојници,  да је Косово и српско и албанско и припада свима који желе да у миру овде живе и то је  нешто чему треба тежити. Оно ће за нас увек бити наше и увек ће сваки долазак на Косово биће испуњен и радошћу и једном зебњом и једном тихом притајеном тугом због оног што се десило и што се и данас дешава у мањем интензитету, али се на жалост и даље дешава. Говорим о тој константној опасности у  свакодневном животу. Али, опет кажем, и ми који не живимо на Косову имамо одговорност, не само да пружимо подршку речима него и делима,тако што ћемо долазити. Ја сам сада овде са старијом ћерком која први пут долази на Косово. Она је сада довољно стара да учећи у школи основној и средњој, слушајући од својих родитеља, читајући, посматрајући, анализирајући  да је сада стекла толики квантум знања да заиста може да дође на Косово и доживи на прави начин. И мени су њене реакције ових дана изузетно драгоцене. Она је потпуно одушевљена.  Иако долази у једну  средину која је за њу необична ,  долази из једног огромног града у мала места, али ужива у природи, ужива у светињама, ужива у сусрету са људима, посебно са својим вршњацима и ево је сад испред конака  са својом новом другарицом ћаска. Видим да ужива у томе и већ ми је у пар наврата рекла да јој је изузетно драго што је дошла и да би желела да дође поново и да би желела да дође са својим друштвом, да и њене другарице и другови то такође виде.

Косово у себи садржи различите димензије. Садржи и ону световну, али и духовну, историјску, културолошку, језичку, идентитетску…

Нама га нико не може одузети. Када говоримо о тим проклетим границама треба знати да су оне у Европи одувек биле променљива категорија. Нажалост, свака промена граница била је изазвана или је проузроковала различите облике насиља и страдања недужних. Али, уколико посматрамо у историјском континуму, а ми јесмо историјски народ, ма колико неко покушавао да исцрта границу, уколико је ми не признамо, уколико ја као појединац не признам ту границу, може је неко исцртавати на сваких десет метара, али ћу је сваки пут прећи на миран начин како то приличи једном људском бићу… без насиља, без икаквих непримерених речи или гестова… Ако је то потребно чекаћу стрпљиво, мирно ћу стајати данима, али ћу ту границу прећи и она за мене то нипошто и никада неће бити.

То су те различите реалности које се на најбољи начин виде управо овде на Косову и Метохији. Кад кажем ,,на најбољи начинˮ под тиме подразумевам чињеницу која се огледа у оволикој концентрацији светиња и духовности што ми немамо нигде другде у Србији, до ли на Косову. Више од 1300 светиња, велики број манастира, цркава, монаха и свештеника, али изнад свега дух који се овде примети и који ми из централне Србије можемо само да назремо. Међутим, тек кад дођемо овде можемо да видимо дух који је снажан, племенит, а то је оно што нас све храбри. Управо то сам синоћ рекао младом теологу Јовану Радићу док смо обилазили Богородичину цркву у Ораховцу. Рекао сам му: ,,Јоване, ваша вера храбри!“. Казао сам то зато што сам пред собом угледао једно младо, племенито, образовано створење, младића племенитих црта лица, достојанственог у свом понашању, говору…  Видео сам га да опстојава овде иако може да оде негде другде где би живео ,,много лагодније“. То је оно што је и нама у централној Србији потребно. Да смо овде. Да долазимо што чешће и да на различите начине доприносимо, речју и делом. Да пружамо подршку свима онима, свим људима добре воље. Али, са друге стране, и свима онима који нису наши сународници, али јесу људи добре воље, а свакако их има. Ви сте нам сведочили да их има и то су те карике које су веома важне уколико желимо да нашој деци и деци наше деце омогућимо макар мало бољу будућност – пре свега насушни и  трајни мир на овим просторима.

И шта ће бити ваш следећи корак кад одете одавде, када је у питању Косово и Метохија?

Ја се безмало четврт века бавим истраживањем, заштитом и управљањем културним наслеђем и у неким претходним годинама обављао сам одговорне дужности бивајући управник Народне библиотеке Србије и државни секретар за културу.

Оно чиме се ја бавим је, пре свега, ширење знања о нашем културном наслеђу које се налази на територији читаве Србије, посебно на територији Косова и Метохије. Обогаћивање знања из области националне историје зато што ми се чини да, нажалост, један значајан део наших сународника своју националну историју познаје  селективно и стереотипно, а то нас доводи у опасност да ставове заснивамо на делимичним или потпуним неистинама или митовима. И зато је велика улога нас историчара, а историчари су нека врста учитеља, да изнова и изнова подсећамо на оно што су верификоване историјске чињенице зато што је наш најснажнији темељ, наше најснажније оружје, јесте истина. Никакво друго оружје не може бити убојитије од истине. Она је можда спора, али је убојита. И док год следимо истину, историјску и сваку другу, чини ми се да смо на правом путу.

Договорили смо се да, кад почне наредна школска година, дођем и одржим неколико предавања, на територији Косова и Метохије, и то у Грачаници, Ораховцу, Призрену и још неким местима. То ће бити мој мали дар. Доћи ћу са великим задовољством да се изнова сусретнем са пријатељима, сународницима… да заједно размишљамо и промишљамо прошлост, али и да скупа покушамо да некако промишљамо и сопствену садашњост, као и да назремо будућност зато што нас историја поред осталог учи и то да уколико желимо да назремо будућност, њу ћемо најбоље назрети тако што ћемо се осврнути и погледати у прошлост. Тако је, у том смислу, заједничко промишљање прошлости и обогаћивање знања изузетно, изузетно важно. Данас, чини ми се, важније него икада раније.

Да се сретнемо у септембру и да Ваша предавања и ови наши разговори иду у циљу светлије будућности која би наставила традицију свих векова који су иза нас, и од Немањића и пре Немањића до данашњег дана.

Наравно, то је тај историјски континуитет који ми, ако га игде у пуној мери баштинимо, то је управо овде на Косову и Метохији. И зато су Косово и Метохија за нас толико важни.  Не само као пука територија. Понајмање као пука територија, већ као идентитетско, духовно, културолошко, историјско питање… И понављам то зато што је важно да смо што чешће овде. Посебно ми који не живимо на Косову и Метохији јер овде се упија истинска духовност и лепота у дивним светињама без обзира да ли су оне активне или су рушевне попут ове. Богу хвала, и Свети Архангели су поново заживели. Опет је ово активан манастир и једног дана ће се и ова велика црква обновити. У то не треба имати никакве сумње. Када дође време за то, она ће бити обновљена. Не кад се стекну услови него када дође време да буде обновљена. Све има свој разлог и ништа се у историји не дешава случајно. Тек касније спознамо да се нешто десило баш онда када је требало да се деси тако да  Свете Архангеле треба заједно да градимо молитвом и то се већ чини кроз братство и вернике који свакодневно долазе у манастир, а лако ће се они обновити овим чврстим материјалом. Важно је да се са обновом почело на прави начин – молитвом, духовношћу, искуством, а пре свега молитвеним и историјским искуством.

Требали би нам дани и сати да причамо о свему ономе што је део наше историје, али даће Бог да се поново сретнемо и наставимо разговор. Хвала Вам пуно на издвојеном времену и овој посети. Увек сте нам добродошли.

Хвала најлепше!

Разговор водила: Оливера Радић