„Izgorena“ baka Ruža iz Pasjana

baka Ruža iz Pasjana, foto: N. Milosavljević, GračanicaOnlajn

„Taman sam se podamila, pa izađoh malo na sunce, a ti vikaš. Eto ja opance na bose noge obuh, sramota me“, priča na prelepom moravskom dijalektu, više za sebe Ruža iz Pasjana, dok mi otvara veliku kapiju da uđem. Dodaje da joj gosti, koji nisu baš česti, uglavnom dolaze na kapidžik, jer ovu veliku kapiju drži zaključanu.

„Izgorena sam“, dodaje, odgovarajući na pitanje kako je.

Ružu Petrović sam slučajno videla u dvorištu ispred više nego skromne kuće, u ovom pitomom pomoravskom selu. Ne znam šta me je privuklo da joj se obratim, možda njen čudni pogled u daljinu, kao da nekoga očekuje. I bez mog pitanja zašto je „izgorena“, sama počinje svoju ispovest.

„Muke velike, bol neprebolna, a leka nema. Dva sina sam izgubila u najboljim godinama“, slušam i pitam se odakle ovoj ženi snaga da tako smirenim tonom, bez suza, saopštava neznanki svoju crnu sudbinu.

„Tuga, ali više nemam ni suza. Šta da ti kažem…Jedno dete izgubih za vreme rata, u Kruševcu. Pet metaka, rekli mi i ništa više nisam saznala. Ko ga ubi, šta bi, ne znam. Država samo jedan crn sandak (crn sanduk) mi dala, drugo ništa nije mi dala“, priča nam Ruža, a na licu i dalje nema promena, nema suza, samo pogled uprt i dalje negde u daljinu, kao da traži svoju izgubljenu decu. Priča mi, nekako i bez gorčine, ali kao da me ne vidi. Gleda negde kroz mene, traži nekoga ko bi joj rekao šta se dogodilo njenom sinu.

„I ovaj drugi, ostavila ga snaška, on se razbole…“, ne završavajući celu priču nastavlja:

„Brat mi se sada razbolea, gorim za njega“.

Shvatila sam, ljubav prema sinovima koje je izgubila, prenela je na brata, a sada je i on bolestan. Pogleda prema nebu i kao da u sebi izgovara molitvu.

Nisam postavljala više pitanja, a Ruža me brže bolje upita, da li hoću nešto da popijem. Sramota je, veli, došla sam „s puta“. Zahvaljujem se i kažem da žurim. Nisam žurila, samo nisam više mogla da izdržim njen pogled i reči koje su pogađale direktno u srce. Nisam ni upola hrabra kao ova nesrećna žena.

Krećem, a iza sebe čujem zveket kapije, dok mi u ušima odzvanjaju reči „Izgorena sam i crn sandak“.

I dok izlazim iz sela, pitam se zna li iko koliko je na ovoj kosovskometohijskoj zemlji „izgorenih“ i zna li iko broj crnih sanduka?

Anđelka Ćup