МЕСТО УСПОМЕНА – Путопис

Нада Хаџи Перић, из емисије Место успомена, фото: ГрачаницаОнлајн

“Свет је препун успомена, свет је преоптерећен прошлошћу. Чудо, како под тим теретом још дише. Чудо како данашњица још успева да проклија кроз наслаге умрлога.” (Владан Десница).

По повратку из Призрена, почетком септембра, ни сањала нисам да ћу се тамо вратити пре пролећа, а још мање да ћу се вратити за месец и по дана.

Када се посао око суђења захуктао, у тражењу лека због бола у грудима и мира у души због свега што ме окружује, уместо да мирујем и да мало смирим своје емоције, у глави тумбам планове како да одговорим на поруку од новинарке GračanicaOnline – Анђелке Ћуп, која је једне септемарске вечери приспела преко месенџера:

Добро вече, само да питам, да ли госпођа Нада намерава скоро на КИМ? Снимали бисмо једну емисију са њом. Приватна продукција. Снимамо емисију “Место успомена”, која се емитује на четири српске телевизије на КИМ и на ТВ Храму-у. Снимали бисмо у Призрену на четири места која су вам у Призрену посебно важна.”

У први мах замислих се над насловом емисије: Место успомена.

И запитах да л` ће Призрен остати само место успомена и ништа више? Да ли узалуд чекам да он буде и место мог поновног живота?

На поруку одговорих да сам летос била и да не намеравам скоро, али из куртоазије рекох и да ћемо се чути.

Новинарка Анђелка ми после неколико дана посла и поруку: “Покровитељ свих ових емисија је Министарство културе Републике Србије, први серијал од неколико емисија снимљен је, поред осталих и са Оливером Радић, професорком из Ораховца и оцем Андрејом Дечанцем, замеником ректора призренске Богословије.“ И послала ми је линк да те емисије погледам.

Погледах те емисије и по приказаном материјалу, видех да је циљ ових емисија да се кроз казивања учесника на местима њихових успомена, заправо забележи да та места припадају српској историји и култури.

Отац Андреј је тако лепо причао о Призрену, обновљеној Призренској Богословији, о томе како је она спаљена 1999.године, како је текла њена обнова, као и обнова цркве Св.Ђорђа у Призрену, у којој богослови сада певају литургије са свештеницима, о томе како су очистили настрадалу Богородицу Љевишку. Оливера Радић је екипу ове продукције пак водила на места њених успомена, на којима се налазе древне светиње у Хочи и Ораховцу.

Данима сам скупљала снагу, превртала по глави како да се искомбинујем и одем, јер сам хтела да остане забележена емисија о мојим успоменама, односно о местима која ми толико значе и за која сам везана. Решење нађох сазнавши да агенција Метохија за младе организује путовање на Косово и Метохију, 14. октобра 2018.године.

Емисију смо по првобитном плану требали да снимамо два дана и било је договорено да на местима до којих ћу водити екипу говорим своје стихове.

Емисија треба да забележи историјске чињенице а ја бих, говорећи своје стихове, говорећи о својим успоменама, на неки начин тим местима требало да дам животност.

Елем, ради снимања емисије, кренули смо из Београда у петак у поподневним сатима. Крећемо комбијем са 22 седишта јер је доста пријављених путника одустало због све чешћих вести у медијима да је путовање на КИМ несигурно.

Путујемо преко Мледеновца, па преко Рудника, јер агенција штеди новац за путарину од не тако јевтиних карата. Уз пут возач констатује квар мењача због којег застајемо на врху Рудника и чекамо да се квар отклони, због чега каснимо и у манастир Светих Архангела стижемо тек негде око 3 сата изјутра.

Нешто кратко смо одспавали и око 8 сати изјутра силазимо на литургију коју служи отац Михаило. По литургији, трпеза по обичају и кратко дружење са групом у којој су сви млади, осим нас двоје.У међувремену приспела је и очекивана ТВ екипа на челу са Анђелком Ћуп. Договор је да најпре идемо до Богородице Љевишке, потом до шадрвана, па до Средске, до наше породичне цркве Светог Ђорђа и да на крају снимимо и Свете Архангеле који су на поподневном сунцу најлепши, с тим што, испоставља се, све морамо да завршимо у истом дану, јер се сниматељска екипа жури због других обавеза.

До Призрена идемо комбијем са групом са којом смо допутовали, а у Богородици Љевишкој ћемо бити потпуно сами, јер друшво из групе жели најпре до тврђаве Каљаје.

Јединствен доживљај, пун трептаја душе.

Најпре, паркирамо се на плацу где је некад била кућа моје баке Драге (коју смо ми унуци звали мајка) и ујака Станише и Јордана Марковића. Ту сам, у њиховом дворишту проводила детињство, па су ти тренуци на мах оживели у мени самим силаском из комбија, самим спуштањем моје ноге на тај хладни и туђи бетон. Испливале су на површину све успомене.

Као да видех стару баку како убира крушку са стабла које је некад расло поред куће, (баш на месту где се комби паркирао) и како ми зрелу, златну крушку даје својом руком, гледајући ме својим топлим, плавим очима.

Призрен, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Све нас, њене унуке , окупљене на некад лепом чардаку-трему пред њеном собом, на којем су се жутиле лепе дрвене даске( увек уредно изрибане и чисте), пазила је седећи на својој хоклици, окупљала је као мале и даривала плодовима које је чувала за нас. Кувала је најлепши сутлијаш на свету и тањире са сутлијашем ређала по свом столу, чекајући да јој дођемо и послужимо се. Свакој од породица њених синова и кћери био би намењен по један велики тањир. И месила је налепши хлеб који сам јела у животу. Сваком по један округли хлеб и тањир сутлијаша. Не знам зашто, али било је тако.

Једино њу иначе и памтим. Деда Милан Марковић преминуо је напрсно на свом послу 1959. године, када сам ја рођена. Деда је имао своју грађевинску фирму и напорно радио да исхрани многобројну породицу. Све што знам о њему, знам из мајчине приче, а она је о њему увек причала кроз сузе јер је била његова десна рука у свим пословима и знала је колико се мучио у тим ратним годинама када се породица повукла у село Локвица из села Душановац, где су имали огромно имање и кућу, као и после рата када су се вратили на ту земљу али доживели огроман притисак тадашњих комунистичких власти да земљу предају у такозвани “систем”, зарад формирања великог прехрамбено-индустријског комплекса “Прогрес” у Призрену.

Деда, који је како рекох, имао фирму био је једно дуже време изложен притиску тако што му је прећено да ће остати без посла и он, као и ујак Станиша који је тада засновао радни однос у пољопривредној школи у Призрену, као дипломирани биолог, ако земљиште не предају у систем.

Смрт је њега спречила да потпише уговор о поклону 2,5 хектара земљишта, али је зато после његове смрти, мајка Драга то морала да учини, иако она није била формални

власник земљишта, те иако није спроведен никакав оставински поступак иза дедине смрти. На уговору су тадашње власти које су заступале једнакост свих људи пред законом, само перницом прекрижиле име поклонодавца, Марковић Милан и истом перницом дописале име Марковић Драга и натерале је да тај уговор овери отиском свог кажипрста.

Породица је након тога прешла у подстанарски однос у Призрену, све док нису успели да себи купе кућу у чијем се дворишту ја сад налазим. Кад ми је мајка причала о томе како су изгубили обрадиву, плодну земљу, као и кућу са окућницом у селу Душаново, ја то нисам могла поверовати, јер сам тада у гимназији учила предмете који су величали социјалистички систем управљања. Учила -да је друштвена својина највеће достигнуће тог друштва. Али, кад сам радећи као заменик општинског јавног тужиоца у Призрену 1991. године почела да добијам тужбе за поништај тих уговора о купопродаји и поклону земљишта, склопљених са државом, са једне стране и приватним власницима земљишта, закључених у периоду од 1952. до 1963. године и када је држава заузела став да су то, сходно Закону о Облигационим односима, правно ништавни уговори јер су склопљени под притиском, односно у одсутву воље сауговорача, поверовала сам мајци и здушно се заузела да се тако одузето земљиште врати правим власницима. Један од таквих уговора који ће ми доспети у рад је и уговор који је склопила моја мајка Драга. Зато су ми и познате све ове појединости.

Излазила сам и на терен са судском екипом и геодетима и на терену утврдила још поражавајућу истину да границе система у самом почетку, када је земљиште почело да се насилно одузима од људи, нису биле у оквирима како је то тим јадним људима приказано. Врло брзо по одузимању земљишта од маминих родитеља, а ту су биле оштећене и многе друге породице чије се земљиште граничило са њиховим имањем, Прогрес је то земљиште давао у закуп и слободну обраду Албанцима који су се ту досељавали ко зна одакле. То је наводило на закључак да је кроз формирање тог чувеног система, држава заправо радила на исељавању Срба из Призрена и околине.

Исти је случај и са пољем села Љубижда, такође врло плодним и углавно насељеним Србима. Саслушала сам тим поводом много људи. Било је ту много тужних, тешких прича. Људи су буквално својим телима бранили земљу. Кад су трактори Прогреса улазили у поље зарад рушења међа, они најупорнији своје противљење би изражавали тако што су лежали испред трактора да спрече одузимање земље, али су у тим случајевима и кривично гоњени. Становници тих села су потом тихо почели да се исељавају, продајући имања ближе селу, своје куће и окућнице, са којим новцем су куповали земљиште у ужем делу Србије. Заступала сам те тужбе пред надлежним судовима, писала жалбе на пресуде и у многим случајевима успела да се ти уговори пониште и да власници дођу до своје земље. Успела сам и у спору за дедино земљиште.

Моја мајка, кад сам јој саопштила да има шансе да им се “поље” како је она звала то земљиште врати, само је након изражене, краће неверице проговорила “ зар је истина, да се та неправда отклони после толико година?” Пристала је да долази и као сведок на суд и да сведочи о томе како је на породице вршен притисак и била радосна да се задовољи правда, али кад је у својству сведока у тим споровима (који су сад сведочили у корист власника) угледала и људе-активисте партије односно државе који су иначе својевремено и вршили притисак на власнике, није могла а да не прокоментарише: „Како вас није срамота сад да се појављујете као сведоци, кад знате шта сте све људима радили?”

Није схватила да ти исти људи можда на тај начин желе да са себе и својих породица сперу “љагу” за своје поступке приликом откупа а и поступке у своју личну корист, јер је било и оних којима је суђено за злоупотребу службеног положаја у вези са тим откупом.

Мајка је сматрала да је тај притисак крив за дедину прерану смрт јер је због стреса доживео срчани удар. Преминуо је дому здравља,у којем је тада радио мој отац као медицински техничар, што је додатно тату пратило кроз живот, јер није био у прилици да му помогне. О томе ми је причао више пута.

Под тим утиском, са кнедлом у грлу, стајем пред камеру коју професионално премешта Соња Ристић, мала топла женица из Прокупља, која би да услика сваки детаљ, фасцинирана Богородицом Љевишком и Призреном уопште. До мене Иван Миљковић, новинар, који ће са мном водити разговор о мојим успоменама.

Поред нас, док стојимо испред врата Богородице Љевишке, пролазе случајни пролазници и посматрају екипу. Неки препознају мене, неки мог супруга, примећује се по њиховим одразима лица (Боже мој, ту смо рођени и ту провели својих 40 година живота), али почињемо без икаквих проблема.

– Добар дан госпођо Надо, драго ми је да се видимо баш на овом месту, испред Богородице Љевишке, креће са питањем Иван. Какве вас успомене вежу за ово место?

– Овде је центар мојих путева из младости, центар мојих успомена из којег крећу сећања у виду зракова, рекох, као у својој песми. Показујем на мале сокаке који од Богородице Љевишке, на само десетак минути хода, воде до моје родске куће из које сам потекла, која је још ту, обновљена али празна, до куће моје баке, тетке Јорке, куће у коју сам се удала, али и свих осталих драгих кућа познатих људи са којима смо се дружили, посећивали, живели живот. Ту не мислим само на куће Срба већ и Муслимана, Турака, Албанаца. Живели смо живот уз међусобно поштовање и уважавање.

– Којим од тих кракова сада предлажете да пођемо? Наставља Иван.

– Била бих најсећнија да сад можемо отићи у неки од тих мојих драгих, незаборављених домова, да вас послужим слатким и да попијемо праву, домаћу кафу, ону мало печенију, рекох, али на моју и вашу жалост ни једног од тих домова на дан 14.10.2018. године у Призрену више нема. Сви су моји расељени. Могу вас повести у неки од призренских кафића, као да смо у било ком другом граду, у који сам дошла као туристи, са ранцем најнужнијих ствари на леђима.

Но, уђосмо најпре у Богородицу Љевишку. Два лепа ученика богословије, по којима је отац Исидор послао кључ од цркве, откључаше нам њена врата. Стадох у центар потпуно сама са збирком песама “Враћам се “у рукама и почех да казујем песму Богородица Љевишка. Проламао се лепо мој глас између тих, сада обновљених фресака, између тих Светих стубова и зидина нагарављених пожаром најновијих мрзитеља. Један зрачак сунца са источне стране ушетао је у храм и осветлио Богородицу са Христом Хранитељем са котарицом у рукама и учини ми се да се радује што је памтим и што јој, носећи је у срцу, поклањам стихове.

Радуј се Благодатна! – изговорих кроз сузе које су кренуле из очију на очиглед камере. А нисам желела. Али, отвори се душа. Преко пута мене, иза камере, наслоњена на једном од стубова, стајала је Анђелка Ћуп и плакала заједно са мном.

Цео је живот, рече, стао у ову песму. Како не заплакати? Ја сам на Косово дошла као избеглица деведесетих година из Босне и настанили смо се у Грачаници, али са Косова нисам хтела нигде више отићи. Доста ми је било што сам једном морала напустити свој дом. Остали смо ту, направили своју продукцију и сада приказујемо истину свету са ових простора.

– Свако има своју причу коју препознаје у туђој, препознајући и своју бол. Сузе су нам заједничке, као и бол за изгубљеним завичајем.

Снимак из Богородице Љевишке послала ми је електронском поштом уз честитку за славу Свету Петку, јер сам јој причала да смо колач увек резали у Богородици Љевишкој. Тако ме је бар мислима одвела овом храму, а колач смо резали у свом новом дому у Београду.

Одосмо потом до наше цркве Светог Ђорђа да у кафићу, чији су столови поређани уз саму ограду црквене порте, попијемо кафу и мало се освежимо. Соња је, док смо ми седели и испијали бозу и кафу, камером шетала по шадрвану, уз Бистрицу до Каљаје и Поткаљаје, из које су се горопадиле новоподигнуте куће неких нових становника (не, некад познатих, аутохтоних поткаљајаца који ту припадају), по црквеној куполи и кућама Срба које су у рушевинама, обгрљене неком заштитном мрежом. На крају постави камеру пред нас-мене и мог супруга да ту причамо о месту наших заједничких успомена, тој призренској калдрми којом смо газили као деца, младић и девојка, као зрели људи. Тој калдрми којој се сада враћамо као већ остарели, јер нас она овамо доводи, као део успомена дубоко урезаних у наша бића.

Ту, на педесетак метара од места на којем седимо, казује мој Бане, први пут смо се нас двоје видели и упознали. Тада са стране није било столава из кафића као сада, већ је овде била променада, призренски корзо који је почињао од неких 7 сати навече па до неких касних сати. Људи су шетали идући горе-доле (показује им руком док то прича), до Папазчаршије где су се окретали и враћали ка доле, све у круг. Касније је тај круг проширен и уз реку, по кеју, на којем су расле лепе старе липе, од којих се целим градом ширио диван, опијајући мирис. Свако друштво је на тој променади имало своје место са стране. Тачно сте по томе знали кога ћете и где пронаћи, ако вам затреба. Тада није било мобилних телефона, али ако је са неким требало да се нађете, изађете на корзо, одете до места где се окупља друштво којем тај неко припада и ето тражене особе, јер сви смо се међусобно познавали. И што је најважније, у Призрену корзо није никад био подвојен по националности шетача, као што је то у то време био случај рецимо у Приштини. Овде су заједно шетали и Срби и Турци и Албанци и поздрављали се међусобно, у пролазу. Са терасе хотела Теранда, која је у време наше младости била отворена, допирала је музика која се чула у ширем центру града. Гостовали су ту често и састави из иностранства. Град је био жив читавог лета.

Ова калдрма, надовезах се ја, памти многа венчања, јер су у Призрену сватови пешице одлазили по младу. Исто тако, њоме су прошле и многе сахране, с обзиром да је гробље у другом делу града, али се свакако мора проћи шадрваном, без обзира из којег сте дела града. Међутим, оно што је битно, сви они, који би се затекли на улици, застајали су на трен да поздраве младу и сватове или да одају последњи поздрав покојнику, без обзира на веру.

Из шадрвана крећемо пут Средске, где по доласку Соња напре снима урушени омладински дом. Док простор, обрастао коровом језиво стоји пред нама, ја им причам  да се ту окупљала омладина преко лета на предивне игранке, да је сала имала и позорницу где су гостовали многи познати уметници са позоришним представама, као и многи певачи. То тако урушено и попаљено, сад већ под ужасно обраслим коровом и паутином, стоји већ пуних двадесет година и баш прети да се једног дана уруши на пут који се налази тик уз саму зграду. Тиме ће мештани села Драјчићи, Крајићи и Милачићи бити потпуно одсечени од света.

Одводим екипу до наше породичне цркве Светог Ђорђа из 16. века, где не крију одушевљење и изненађење што су видели да неко на свом имању има породичну цркву .

– Ето моја породица има, зато ја не могу да се одрекнем мог завичаја. Ја овде, овој земљи, овим зидинама, овој шуми, води, небу, овом шарском сунцу припадам. То није само моје место успомена. Ту је место моје снаге, мог живота.

А ућутало је све на трен док сам казивала песму- Средачка жупо. Чак и чопор Рашиних паса који дежурају у Милачики, као његови верни чувари. Видим да ме Анђелка посматра док испред цркве говорим стихове, наслоњена на стабло шљиве и осећам да је опет враћам њеним успоменама.

А наша породична кућа, надомак цркве, затворених жалузина. Двориште обрасло у траву, стазе прашњаве, по њима гомила отпада, малине већ почеле да остају без лишћа иако још увек може да се нађе по који зрео плод, који нема ко да убере јер нас ту нема.Милачики празно и пусто, никог нисмо ни срели и чули.

Средачка жупо, враћам се у те` разрушену, пусту…

Казују стихови, који су се згрчили дубоко у грлу и ту стоје заглављени све ове године расејања.

А Соња би још да снима. Не може да се растане од прелепих предела Ошљака и Шаре који су на октобарском поподневном сунцу почели да показују своју златно-црвену, јесењу лепоту.

– Ја бих овде имала шта да снимам цео Божји дан, казује нам носећи спретно своју камеру са све сталком.

Заборавила је да поједе и своје ћевапе у четврт лепиње које јој Иван купио још у Призрену, јер држи хроно дијету. Тражила је да изађе из кола и испред велике, запуштене школе, видевши по огради сву коров и осматрачницу на њеном крову, али није било времена, журили смо да завршимо и део снимања у манастиру Светих Архангела, приближио се полако смирај дана.

А хтедох јој испричати да је прва школа у селу саграђена још 1868. године добровољним радом и прилозима на иницијативу Симе Андрејевића Игуманова, да је финансијску помоћ пружило и удружење Свети Сава из Београда. Као и да је нова школа направљена 1906.године, јер је стара била тесна да прими тада 80 ђака, колико је деце имало село и да је и нова школа подигнута добровољним радом и прилозима мештана.

Хтедох рећи да је Средска претрпила и османлије и печалбарство, и ратове и комунизам и стаљинизам и миграције и опет опстала, али да никад није била овако пуста и остављена као сада. Хтедох рећи, да из овог краја потичу Вук и Трифун Исакович (војсковође) Чолак Анта Симеоновић, војвода првог српског устанка, Петко Радивојевић, руски конзул у Софији, Алекса Мандушић, који је одликован медаљом части америчког конгреса за борбу у првом светском рату, Никифор Радивојевић (игуман Петроније манастира Свети Петар Коришки) и многи учени професори, правници, лекари, свуд по свету разасути, бистри људи.

Хтедох рећи да су се у овој школи традиционално окупљали познати писци на сусретима песника Лазара Вучковића, трагично страдалог на Охридском језеру, чији је гроб у Горњем селу, недалеко одавде, које сам ја редовно посећивала као гимназијалка, у жељи да видим и песнике који су долазили. Да сам ту, у овом дворишту слушала казивање поезије од Десанке Максимовић, Мире Алечковић, Милована Витезовића, Добрице Ерића, Зука Џумхура, Моше Одаловића и многих других. Ту,где сада моји стихови одзвањају празнином. Хтедох рећи, али нисам. Нешто нека остане за други пут.

У Архангелима снимамо како нас двоје улазимо на стару манастирску капију са западне стране. Нас двоје отварамо капију и улазимо у манастирски комплекс и понети успоменом места блискости које је родило нашу љубав, показујемо отвор у зиду у облику броја један где смо се те, сада далеке 1977. године, склонили од изненадног пљуска који нас је задесио када смо са друштвом дошли на једнодневни излет, у тада опустели манастир .

Архангели су моје Прибежиште, у љубави и животу.Архангели су место одакле је кренулао моје враћање у завичај. Архангели су место нашег Васкрснућа. Архангели су место где осетим радост и наду. Архангели ме покрећу, а Цар Душан надахњује као правника, (јер је сваком његовом поступку предходила повеља, дакле правни акт, па и подизање овог манастира), понављам у камеру.

Али део снимка који смо направили на овом Светом месту ометале су грађевинске машине на путу поред манастира и већи део снимка није могао бити искоришћен и тако бити приказан јавности.

А тако је опет почело да ме пробада у пределу срца, сетих се да ујутро нисам ни попила лекове које је преписао кардиолог. Емоције су све надвладале. И на моју несрећу, ту ноћ нисмо могли преспавати у манастиру, иако сам под тим боловима , онако уморна и исцрпљена, истог момента по завршеном снимању желела да легнем и заспим дубоким и лепим сном, како се иначе у манастирском конаку спава. Испоставило се да ујутро , како је било договорено, немамо превоз до Пећке Патријаршије где је требало да се прикључимо групи са којом смо дошли и да присуствујемо прослави славе овог манастира-Празнику-Покров пресвете Богородице. Група из Црне Горе са којом смо требали отићи до манастира је такође имала квар на аутобусу, па је било неизвесно када ће стићи. Отац Михаило нам нађе превоз до манастира Бањска, где смо преноћили.

У манастиру Бањска, нас двоје у читавом конаку сами. Све лепо сређено и ново, чека госте. Под Рогозном, по обичају, топли дочек Оца Данила и брата Ђорђа пружише кратак одмор и укрепљење до повратка у Београд.

Места успомена осташе иза нас, сећања у нама док смо живи.

Нада Хаџи Перић