Da li nam je potrebna nesreća da shvatimo da smo svi samo ljudi?

Посвећено свим страдалим у земљотресу у Албанији

У стравичном земљотресу у Албанији погинуло 50 људи. Ово је тешко и написати. О осећањима породица страдалих, сувишно је говорити. О савести градитеља зграда које су се срушиле као куле од карата, свако нека суди, струка нека донесе закључак, а власт санкције. О солидарности људи свих нација и вера, свих околних држава, све најлепше. Али, да ли нам је потребна несрећа па да схватимо да смо сви само људи и да се не зна када ће некоме од нас откуцати 3:54?

„У рушевинама су ми снаха и унук, молим вас, оставите ме на миру“, одзавањају ми у ушима речи средовечне жене из места Тумана, у Албанији, првог дана после стравичног земљотреса који је унесрећио неколико хиљада људи. Сутрадан, спасиоци су их пронашли, али мртве. Жена више није имала ни суза. Пресахле су. Само је гледала према небу, питајући: „Зашто?“

Зашто, питамо се сви који себе сматрамо људима и који саосећамо са болом сваког човека? Да ли је у питању људска непажња и изградња зграда мимо свих прописа? Ја не знам, али стручњаци кажу да јесте. Питам, да ли они који су градили ове зграде имају савести? Шта им после овакве несреће тај новац значи? Питам се и унапред знам одговор. Немају савести, јер да су је имали, не би штедели на материјалу и убили педесеторо људи.

А само минут пре 3:54, тог 26. новембра, људи у Тумани, у Албанији, сањали су као и сви људи света. Боље сутра, здраву породицу, посао. Многи од њих су планирали свадбу, као породица Цара из Тумане. Нису је дочекали. Тринаестогодишња девојчица из истог градића, маштала је да буде учитељица. Последњу су је пронашли у рушевинама. Свој сан нбикада неће досањати. Њена мајка је никада неће видети у матурској хаљини.

Била сам тамо два дана, преживљавала све са мештанима Тумане, преко 100 потреса после оног најјачег, њихову тугу и бол, али и њихов понос и бригу за друге. И поред својих мука, опомињали су моју екипу да не прилазимо објектима које ће и најслабији потрес докрајчити. Имали су снаге да се брину за друге. Видели су да нисмо Албанци. Није им то било важно. Схватили су да смо ту да помогнемо, онолико колико медијска реч може. А могли смо само да пошаљемо поруку у свет, овде је катастрофа, помозите! Овде је на помолу хуманитарна катастрофа, учините нешто!

Невероватна љубазност албанске војске и полиције према новинарима и сниматељима, без дрскости, што је ретко у региону. Помоћ, подршка, дозвола да радимо свој посао, иако смо некада и претеривали и сметали. Нису били љути ниједног момента. И они мученици који су рукама покушавали да ископају чланове својих породица, нису били љути. Кажу, од Бога је. А да ли је?

Спасилачке екипе из свих земаља региона су стигле одмах, невероватном брзином. Међу њима и специјална екипа МУП-а Србије. Великим словима је то писало на њиховим униформама. Видела сам, предводили су једну операцију спасавања, уз огромну подршку домаћих спасилаца. Није могло да се примети да су било по чему различити. Са невероватном пажњом и саосаћењем према породицама које ишчекују да своје најмилије виде живе, са огромном пожртвованошћу, излажући и своје животе опасности, крајње професионално су вадили камен по камен, не би ли обрадовали престрашене и несрећне мештане Тумане. У једном моменту се зачуо аплауз. Згранула сам се. А био је то аплауз када је један момак извучен жив. Схватила сам. Радовали су се и они који су завијени у црно.

Нажалост, спасиоци су извукли из рушевина више мртвих него живих, али су учинили све. Надљудски су се борили сви, без обзира чији су им грб и застава били на униформи.

Па зар нам треба оваква катастрофа да схватимо да смо сви само људи од крви и меса и да се не зна шта нас сутра чека?

Нажалост, овде на Балкану је тако. За неколико дана ћемо се опет бавити неважним стварима и препричавати приче из прошлости, али оне негативне. Заборавићемо и Туману и Драч, и Скопље и Бањалуку, и Црну Гору, и Копаоник и Краљево, заборавићемо солидарност, заборавићемо све добро и све позитивно које је учинио неко ко није наше вере и не прича нашим језиком. Све до неке нове невоље. Зашто? Немам одговор. Можда га имају они који из својих канцеларија кроје судбину читавих нација или они који су у, са земљом сравњену Туману, дошли са десеторо возила полицијске пратње и у маркираним оделима. Дошли, окренули се и отишли. На тренутак сам помислила да њихово једно одело кошта десет пута више од ковчега у којима ће бити сахрањени погинули у земљотресу, који се десио 26. новембра, али и оних ранијих широм региона. Могли су у Туману и у тренерци. Тамо маркирана гардероба и пре землхјотреса никоме није била важна. Сиромашни и пре потреса, само су гледали како да преживе.

После два дана, из Тумане одлазим потпуно празна, не знам ни шта осећам. Осећања су ми помешана, бол и туга за уплаканим мајкама, саосећајност са несрећним очевима, туманском браћом, сестрама, бакама и декама који ми машу са осмехом, а у очима сузе. Боже, одакле им снаге за осмех, питам се?

Иза мене, под шаторима и на ледини, остају деца која су још мирисала на своје кревете из којих су срећом извучена жива. Иако престрашена и са зебњом у очима, играју се неке игре која ме подсећа на „школице“. Није ни важно. Важно је да се играју.

Док се наш аутомобил удаљава из Тумане која подсећа на сцену из филма страве и ужаса, заплакала сам видевши на оближњој бандери умрлицу. Један четворогодишњи дечак из Тумане није устао и неће се више никада играти. Прекрио га је малтер и цигле дотрајале зграде у којој је живео са својом сиромашном породицом.

Због тог дечака и друге деце која страдају широм света у природним, али и оним другим катастрофама, молим се само да будемо људи. Ако ништа друго немамо, барем запалимо свеће, као што је то урадила братија манстира Високи Дечани.

Анђелка Ћуп