Спас из канџи насилника

Илустрација, Фото: Sydney Sims on Unsplash

Очекивања да ће се насилник променити, трпљење због економске зависности и “страх од околине”, чести су разлози због којих жена не напушта насилника већ дозвољава и психичко и физичко малтретирање. Такав је случај и са нашом саговоницом М.М. из једног града на северу Косова. Иницијали нису стварни, али је њена судбина и те како стварна. Годинама је наша саговорница трпела психичко и физичко малтретирање и одлучила да се спаси из канџи насилника тек када је осетила да више нема снаге и да ће и она да постане насилна, а можда чак и убица.

“Када неко једном подигне руку да вас удари, будите сигурни да ће то без пардона поновити, ма колико се након тога извињавао”, тако су говориле наше мајке и баке. Искуство говори да су биле у праву.

Прво “само” психичко насиље, двадесетшестогодишња М.М. је доживела одмах по рођењу првог детета. Њен вољени муж је по њеном изласку из породилишта прешао у другу собу да спава и све му је сметало. Дете није хтео ни да га погледа, она га није занимала, није било нежности ни нормалног разговора. Када је родила друго дете, тек тада је почело занемаривање, а деца га нису занимала. Није га интересовало да ли су деца добро, зашто плачу. Када су деца ноћу плакала, правио се да их не чује и никада није питао зашто не спавају. Тако своју исповест почиње млада жена, са још свежим ранама психичког и физичког злостављања. Насилника је напустила, али још увек све преживљава и на јави и у сну.

“Долазио је кући нервозан и пијан, бацао је ствари, а ја се онда склоним да избегнем свађе. Међутим, шта год бих урадила сметало му је, ако изађем из собе или ако останем. Тако су кренули проблеми… Мислила сам проћи ће, али онда је почео да ме удара. Сваког дана сам добијала по неку нову модрицу”, уздишући и бришући сузе, прича М.М. и додаје да није смела да се лепо обуче или не дај Боже, да се нашминка. Одмах би следило питање: “За кога се дотерујеш” и незаобилазни шамар.

Илустрација, Фото: Kat J on Unsplash

Психолози: Узрок насиља је моћ

“Узрок насиља над женама је психолошки склоп традиционалне норме, неравноправности полова и моћи. Наиме, мушкарци кроз наше традиционалне норме васпитања које је нама овде на просторима Косова усађено вековима, сматрају да имају моћ”, сматра психолошкиња Далија Медић и закључује:

“Обично се траже изговори за насиље над женама, па се то приписује проблемима зависности, као што су алкохолизам и наркоманија, али као разлог се додаје и сиромаштво. Међутим, то може да буде само окидач насиља, није то избор, није то суштински проблем. Суштински проблем је у неравноправности моћи између мушкараца и жена, проблем су нама наметнуте друштвене и традиционалне норме које стављају у неравноправан положај жену и мушкараца. Самим тим, мушкарац мисли да има право да на тај начин третира једну жену, да захтева оно што жели од ње и уколико се то не испуњава, он на тај начин њу може да казни и васпитава”, закључује Медићева.


Једном је, прича М.М., сада већ грцајући у сузама док се присећа како је живела, успављивала дете и љуљушкала га, а он је дошао пијан. Покушавала је да избегне свађу ћутањем, али то јој није било од велике помоћи.

“Он улази у собу, не примећује децу и одмах започиње свађу и малтретира ме, а оно најгоре од свега је што сам ја све то од почетка покушавала да сакријем од свих, па и од своје породице. Сметало му је све, па и када ћутим. Малетретирао ме, а ја размисљам да ли да га пријавим полицији, да га одведу у затвор, да ли да кажем оцу? Како ћу и шта ћу? Једно дете, друго дете, не знам шта ћу пре, немам времена ни за шта”, помало неповезано прича наша саговорница, али сада већ одлучније закључује:

Лепосавић, фото: ГрачаницаОнлајн

“Данас, после седам година психичке и физичке тортуре схватам да је најгоре када ћутис”.

Иако добра ученица пре удаје, јунакиња ове приче није имала снаге ни могућности да се даље образује. Била јој је потребна подршка животног сапутника, а не само да је није имала, већ је на свако помињање да би се школовала, добијала батине или страшне увреде.

“Бранио ми ја да идем на факултет, нисам имала посао, а његов новац нисам смела ни да помислим да трошим без његовог знања. Рачуне које сам измиривала за потребе деце плаћала сам од дечијег додатка који је вема низак. Плату је доносио кући, али он је о свему одлучивао. Размишљала сам да сама започнем бизнис, али нисам имала новца. Све што сам предлагала, завршавало се насиљем. И оно мало што сам успевала да уштедим, ако ми неко пружи неки динар, хтела сам да уложим за куповину једне машине од једног старијег човека. Муж ме је оптужио да се виђам са њим, па је отац ишао са мном да ту машину преузмем. Где год да сам се кретала или покушала да радим, убрзо сам напуштала. Нашла сам и посао, али сам га брзо напустала јер ми је слао погрдне поруке, звао ме непрестано, претио ми је, бранио ми је да радим”, наставља своју исповест М.М.

На питање зашто га пре није оставила, стидљиво одговара да је очекивала да ће се променити, да ће можда једног дана бити боље.

“Али, било је све горе. Онда сам предузела конкретне кораке и отишла са децом код родитеља на два дана и коначно затражила њихову подршку.Трећи пут сам отишла код оца и мајке када је млађе дете непрестано плакало дан-ноћ и нисам знала шта да радим. Тада сам одвела дете код доктора који ми рекао да је дете здраво. А оно непрестано плаче…какву ми је катастрофу муж направио пошто сам се вратила од доктора, оптужујући ме да сам ко зна где била и ко зна шта сам радила. Пратио ме је непрестано било где да идем са децом”, уз дубоки уздах, сада више и без суза, наставља млада жена.

Илустрација, Фото: ninocare on pixabay

Ко шта ради и како помаже жртвама насиља на северу Косова?

Први пут је на северу косова у фази изградње сигурна кућа у близини Зубиног Потока. За помоћ жртвама породичног и родно заснованог насиља, задужени су Центар за социјални рад (у косовском и српском систему), полиција и невладине организације. Координациони механизам за заштиту жртава од насиља основан је 2018.године на северу Косова.


Најтеже јој је каже, било константно психичко малтретирање, а батине је некако подносила. Једнога дана, више није могла и пријавила га је Косовској полицији. Више се и не сећа да ли је то било после три или четири године заједничког, назови живота.

“Позвали су нас на саслушање, питали су ме да ли хоћу да га гоним кривично, али ја нисам то тада учинила. Он је тада први пут схвато да не сме физички више да ме малтретира. Заиста, заштитили су ме максимално у станици Косовске полиције. Међутим, психичко малтретирање није престајало, а онда је после неколико месеци од пријаве, поново насрнуо на мене. Одреаговала сам први пут и овако нејака зграбила прво што ми је дошло до руке и кренула ја на њега. Потпуно сам била ван себе, па сам дохватила и један оштар предмет и запретила му да не сме да ми приђе. Тада сам донела одлуку, готово је, одлазим од њега”, след је догађаја ове животне драме. М.М. каже да је пресудни тренутак да напусти мужа насилника био страх да ће му у самоодбрани нанети повреде, а можда и да учини оно најгоре.

Тог тренутка, уплашена, без прихода, без крова над главом, са двоје деце, вратила се код својих родитеља.


Илустрација, Фото: Tumisu on pixabay
Координациони механизам

“Координациони механизам у свакој општини на северу Косова одржава састанке једном месечно, а повремо се састују и сва четири Коодинациона механизма или се на неформалним састанцима и радионицама размењују информације и искуства. Коодинациони механизам представља скуп свих релевантних институција које раде на проблему породичног насиља, од школе, Центра за социјални рад, судства, полиције, тужилаштва, преко чланова невладиних организација који су повезани са проблемом насиља, па до представника међународних организација које раде на помоћи у донацији и едукацији”, појаснила је психолошкиња Далија Медић која ради при локалној самоуправи Северна Митровица.


“Ја сам дошла до тога да више нисам психички могла да поднесем малтретирање. Свакакве црне мисли су ми пролазиле кроз главу, прибојавала сам се да ћу га убити, видевши у њему највећег непријатеља. Када сам га остављала ништа нисам могла да изустим. Осећала сам да ме нико не разуме, да ми нико не верује. Пресудила је и моја болест о којој не бих баш пуно да говорим, али надам се да ћу се опоравити. Завршила сам у болници, није ни питао шта ми је и како сам, нити ме је посетио”, завршава тешку животну причу жена која је тек на почетку живота.

Са непуних тридесет, М.М. је преживела пакао и још увек се није потпуно опоравила, ни од болести, ни од малтретирања од стране .особе коју је волела. Понекад осећа неразумевање и погледима својих комшија и познаника, јер мале и птаријархалне средине знају да буду сурове, посебно према женама.

Ипак, млада жена је коначно са својом децом пронашла какав такав мир, нема више вике, увреда и батина. Зна да је пред њом тежак пут, зна да је многи осуђују јер нису били у њеној кожи, економски је незбринута, али једно сигурно зна: нема назад, нема повратка насилнику.

За сада, има потпуну подршку својих родитеља и заштиту полиције у месту где живи.

Илустрација, Фото: Engin_Akyurt on pixabay

Из безбедносних разлога у тексту је промењено име жртве насиља које је познато редакцији и није наведно место одакле је жртва. Редакција поседује снимке разговора.

Ово је истинита прича жртве која је до недавно трпела насиље. Она је своју причу испричала како би помогла себи и својој деци, као и младим девојкама и свим женама које трпе насиље, али и да на време препознају насилника. Порука М.М. је да се насиље не сме толерисати и да насилника треба одмах пријавити надлежним органима.


Црна косовска статистика о насиљу над женама

Општа статисатика

Само у 2018. години, према доступним подацима из полиције, 1229 жена на косову су биле жртве породичног насиља, док је за првих шест месеци 2019. године тај број износио 620. У 2018. години Косовској полицији пријављено је укупно 1.533 случајева породичног насиља, док је од укупног броја у 1229 случајева жртва била жена.

Илустрација, Фото: pexels

Мисија ОЕБС-а на Косову представила је у новембру 2019. године извештај о безбедности жена. Истраживање показује да готово две трећине жена на Косову сматра да је насиље над женама уобичајено. Иако је насиље у порасту, мало је жена које га пријављују, јер верују да проблем мора остати унутар породице.

На основу истог извештаја, чак 92 одсто жена, које су доживеле насиље од стране партнера, рекле су да се нису обратиле ниједној институцији. Како се наводи у извештају, само мали број жена обавестило је полицију о физичком насиљу од стране садашњег или бившег партнера.

Истраживања показују да на северу Косова 2019. има мање насиља над женама, него 2018. године.

Статистички подаци НВО

У известају НВО “Женско право”, која функционише на северу косова, стоји да је на Косову преко 70 посто жена искусило неки вид родно заснованог насиља, с тим што треба узети у обзир да многе жене не пријављују насиље, чак ни у анонимним анкетама, док су друга истраживања показала да многе жене не препознају насиље. По статистичким подацима НВО “Женско право”, највећи број пријављених случајева био је у 2018.години. Један од могуцих разлога за то јесте што је на северу Косова коначно поново почео са радом Суд крајем 2017. године.

Лепосавић, фото: ГрачаницаОнлајн

Већи број пријављених случајева не значи да је насиље у порасту, већ је то добар показатељ да институције раде свој посао онако како треба.

Подаци Полицијске станице Лепосавић

Према подацима којима располаже Полицијска станица Лепосавић, у последње три године регистровано је укупно 36 случајева насиља у породици: 

  1. године – 9 случајева,
  2. године – 11 случајева
  3. године – 16 случајева

“Верујемо да је разлог повећања пријављених случајева и тај што је полиција последње две године заједно са невладиним и другим организацијама интезивно радила на повећању свести жртве да не трпе и прикривају насиље, већ да пријаве и имају потпуно поверење да ће им полиција заједно са осталим институцијама пружити сигурност и заштиту. Наравно, морамо навести и чињеницу да је у 2019. години било три случаја где су насилници понављали дело, што је такође утицало на пораст ове врсте криминалитета. Случајеви се процесуирају без одлагања и предају Тужилаштву као случајеви са приоритетом, а полиција жртву може да заштити на више начина, као што је тренутно одвајање жртве од насилника и иницирање захтева за издавање мера заштите преко браниоца жртве, 

 Проблематика збрињавања жртава насиља у породици је велика, јер наша општина нема Сигурну кућу, а смештај за жртве је на дневном нивоу у Центру за социјални рад”, саопштено је ауторки овог текста из полицијске станице у Лепосавићу.

Подаци Центра за социјални рад у Лепосавићу

“На основу евиденције Центра за социјални рад у Лепосавићу који функционише по косовском систему и према подацима са којима располажу, у 2018.години је пријављено шест (6) случајева насиља у породици, док је у 2019.години пријављено дупло више, чак 14 случајева .

Из Центра за социјлани рад истичу да већи број пријављених случајева породичног насиља није мерило да је насиље у порасту, већ да се пробудила свест код жена или онога ко трпи насиље да пријаве насилнике”, саопштено је из Центра за социјални рад у Лепосавићу.


Закон добар, али се не имплементира, на срећу, променила се свест

Читаво друштво би требало да буде посвећено проблему породичног и родно заснованог насиља, сматра директорка НВО “Женско право”, Тијана Симић Лавали и додаје да средства или за сузбијање насиља или за помоћ онима које насиље трпе или су трепеле, често дођу у погрешне руке, чиме се постиже контраефекат.

“Проблем продичног насиља видим исто онако како сам га видела и пре петнаест година.У суштини стопа породичног насиља код нас на Косову је изузетно велика и ту нема неких значајних помака када је смањње насиља у питању. Оно што се јесте променило, то су закони који се сада усклађују са међународним стандардима тј. Конвенцијама, као што је рецимо Истанбулска конвенција Савета Европе. Имамо законе који су свеобухватнији када је у питању превенција и заштита као и реинтеграција жртава. Оно што је проблем, јесте то што се ти закони не имплементирају, тако да све док не дође до пуне имплементације закона и освешћених пружаоца сервиса у институцијама, проблем породичног насиља ће и даље бити мање више у истој мери заступљно код нас”, каже Симић Лавали.

 Директорка НВО “Женско право” наглашава да је добро што се променила свест и што се о овом проблему више прича, посебно у медијима.

 “Такође, међународна заједница за разлику од првих година после 1999., када уопште није придавала значај родној равноправности и насиљу над женама, сада је увудела ту везу између постизања мира и превенције конфликта са родном равноправношћу. Светска истраживања су показала да у земљама, у којима је родна равноправност на вишем нивоу, постоје мање шансе да дође до нових конфликата, као и веће шансе за постизање дугорочног мира. Оно што је такође битно, понављам, јесте да се свест у друштву промени, да институције раде свој посао како би постојао један свеобухватан приступ у решавању овог проблема”, закључује Тијана Симић Лавали.


Овај цланак је омогуцен уз финансијску подрску (CFLI) Канадски фонд за локалне иницијативе, у склопу Министарства спољних послова, трговине и развоја (DFATD), у оквиру пројекта “Јацање капацитета релевантних актера у заједници у циљу побољсања осетљиве комуникације за зртве И ресавање питања породицног и родно заснованог насиља на северу Косова”, који спроводи НВО Актив. Садрзај ове публикације је искљуцива одговорност НВО Актива И ни на који нацин се не мозе сматрати да представља ставове (DFATD).

Ауторке текста: Анђелка Ћуп и Весна Вукашиновић