Ко то тамо пева

Пише: Veton Surroi
Вози Мишко: Косово, Срби и пандемија

Свет, и Косово и Србија у њему, па и косовски Срби у целој тој причи, најбоље се могу разумети кроз једну лаку метафору култног филма „Ко то тамо пева“ (1980). Примењено на данашњу ситуацију, почетак ове године био је вожња аутобусом који је требало да доведе све те људе до циља, упркос њиховом међусобном кошкању и упркос свим препрекама, само да би се сазнало да је циљ у међувремену замењен уништењем једне епохе.

Данас док ово пишем, Србија улази у фазу страха како и када ће превазићи највишу тачку заразе вирусом COVID-19. Фотографије са Београдског сајма, са хиљадама болничких кревета, више наликују Кини (одакле је преко кинеских доктора и дошла ова идеја, а хитно придошлих у Београд). Косово, пак, доживљава надреалну трећу недељу карантина бављењем доктринарним дебатама о слободној трговини (да ли је и како требало скинути таксу од 100 одсто на робу из Србије и Босне и Херцеговине), док на располагању има само 120 респиратора. У јеку такве надреалне дебате, успешно је изгласано неповерење Влади Косова (једини такав случај у свету), општине Северна Митровица и Звечан су постале жаришта епидемије и стављене су под карантин, а у јеку надреалне дебате организавана је и свадба у Звечану са вером да коронавирус не погађа оне који се радују љубави. И тако је Звечан добио прву заразу, а Лепосавић прву жртву од коронавируса. У духу “Ко то тамо пева“, жртва је сада део статистичко-политичког рата: на којој ће се листи жртава од корнавируса наћи, листи Републике Србије, Републике Косово или на обе?

Из ове перспективе изгледа као да неко виче, и у јануару, и фебруару и у марту ове године: „Вози, Мишко!“ У овом случају, то би биле дипломате САД и донекле ЕУ, који су чак и док је коронавирус буктао у непосредном суседству, у Италији, инсистирали да се питање дијалога Косова и Србије стави у први план.

Постоје за сада две дипломатске пројекције аутобуса званог дијалог

Прва пројекција је америчка. По мишљењу специјалног изасланика председника Трампа, Косово и Србија би требало нешто да потпишу у Вашингтону. То „нешто“ је непознате садржине, али би требало да у форми има обавезујући договор о узајамнном признању две независне државе. Таква формула одудара од онога што је амбасадор Гренел до сада називао „историјским“ договором, мислећи на потписано писмо о намерама компаније Еуроwингс која ће успоставити авио линију између Приштине и Београда. Ако је ово полазна тачка, онда је циљ веома, веома далеко. Таква формула још увек носи са собом хипотеку формуле око које су преговарали председници Вучић и Тачи, о узајамној размени територија и становништва.

Када будемо изашли из пандемије, веома је могуће да ће се сви бавити економским и социјалним последицама, а САД још и завршном фазом кампање за председничке изборе. Не би било паметно за преговоре и за стране у њима да уђу у „маказице“ америчких председничких избора.

Друга формула је европска. Европска унија од ове недеље има Мирослава Лајчака, искусног словачког дипломату и вероватно једног од најбољих познавалаца Балкана међу садашњом европском дипломатском елитом, као специјалног изасланика за „нормализацију“ односа Косова и Србије. Под том нормализацијом се за Косово и Србију предвиђају посебни путеви ка интеграцији у ЕУ.

У европској пројекцији, Лајчак би требало да до септембра преда прве препоруке о поновном почетку дијалога, што коинцидира са размишљањима у Немачкој и Француској да би поновни почетак дијалога (рестартовање, како се назива) требало урадити отприлике у то време. Наиме, септембар би могао бити месец када би се представници Приштине и Београда могли састати у Јелисејској палати, као гости председника Макрона и канцеларке Меркел.

Између пројекција развијају се нове стварности

Председник Вучић је у току пандемије успоставио нове спољнополитичке приоритете. Си Ђинпинг је сада „брат“, а Кина је братска земља. Када је Кина послала авион помоћи, на аеродрому га је дочекао сам председник, а када је касније Европска унија послала авион (са много више) помоћи, на аеродром је изашла премијерка Брнабић. Председник Вучић је неколико пута раније, пре пандемије, критиковао приступ ЕУ ка дијалогу. Његов аргумент, да Србија чак и да прихвати све што ЕУ тражи око Косова, не би добила гаранцију да ће бити примљена у њено чланство у неком ближем року, тешко је оборити.

Косово је са друге стране ушло у још једну политичку кризу. Део те кризе је инфициран инсистирањем амбасадора Гренела на послушност: такса од 100 одсто се мора укинути одмах, без накнадног успостављања реципроцитета у трговинским и (другим) односима између Косова и Србије. Мере које је влада Аљбина Куртија предузела, добиле су подршку шефа спољне политике ЕУ, Бореља и четири од пет чланица земаља Квинте. Пета, САД, била је против.

Тешко је предвидети како ће се развијати садашња политичка криза. Влада може формално да се одржи до краја кризе са пандемијом (по претпоставци, до лета), али не може бити успешан преговарач због недостатка подршке политичке већине. Сходно томе, тешко се може очекивати успешни „рестарт“ дијалога, у септембру, у Паризу.

Додатни проблем је „фактор“ Тачи. Наиме, позив за Париз је упућен премијеру Куртију док Тачи већ недељама води кампању против ЕУ, називајући је медијатором којем се не верује, иако је до пре неколико месеци био у интензивним преговорима око поделе и размене територија управо под медијацијом госпође Могерини, представнице ЕУ.

У току пандемије, дипломатија ће се развијати

Очекивања су да ће г. Лајчак и његов тим радити на анализи досадашњих преговора и на тражењу одговора зашто су, и поред толико уложене енергије и потрошеног времена, резултати тако мали.

Можда се време у карантину, и у Србији и на Косову, заиста може најбоље употребити за развој интелектуалних вежби сличне садржине.

А након тога, како ићи даље? Без „Вози Мишко!“.


Текст је написан у оквиру иницијативе Косовске фондација за отворено друштво – КФОС „Отворено о …“ Мишљења, ставови и закључци или препоруке припадају ауторима и не изражавају неопходно ставове КоССева, нити Косовске фондације за отворено друштво.