Дијалог на респиратору, не само због коронаворуса – Може ли му Лајчак дати нови живот?

Фото ГрачаницаОнлајн: Аугустин Паљокај, дописник из Брисела и стручњак за ЕУ питања
Пише: Augustin Palokaj, Аутор је дописник Кохе диторе и Јутарњег листа из Брисела, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Борба за успоравање ширења коронавируса у којој су ограничења кретања и окупљања кључне мере, створила је нову ситуацију и за деловање институција Еуропске уније, укључујући и поступке одлучивања. Постала је нека врста « нове нормалности » да се састанци министара и лидера ЕУ, расправе и одлуке, доносе телефонским или видео конференцијама и формализују писаном процедуром. На тај начин је именован недавно и Специјални представник Европске уније за дијалог између Косова и Србије и за нека друга питања на Западном Балкану. Ради се заиста о формалности јер се већ дуго знало да је то место већ раније било резервисано, а неке дипломате иду тако далеко да кажу да је и « створено » за бившег министра спољних послова Словачке Мирослава Лајчака, без сумње једног од најбољих познаваоца прилика у регији међу високим дипломатима у ЕУ.

Посебне околности, посебан начин усвајања одлуке о његовом именовању и посебан начин почетка мандата. Лајчак је почео одмах радити од куће из Братиславе, а не Брисела где би требало да буде његова канцеларија. Назвао је председника Србије Вучића, одговорио на писмо премијера Косова Куртија, написао нешто на звитеру (тwитеру), припрема комплетирање свог тима од неких 12 људи, за шта на располагању има 1,2 милиона евра. Најављује како ће разговарати са « свим учесницима » дијалога у Приштини и Београду, сарађивати са државама чланицама ЕУ и са Сједињеним Америчким Државама и понавља оно што од ЕУ чујемо већ десет година, колико траје дијалог, да « статус qуо није одржив » .

Његово именовање ЕУ користи као доказ да се, колико год је то могуће у новим околностима, брига за регију Западног Балкана и за највећи проблем у регији, а то су односи Косова и Србије, наставља.

Лајчаково именовање је очекивано, али ситуација у којој би он требао покренути дијалог је тешка. Дијалог је на респиратору већ дуго и то не само због коронавируса. Србија се била повукла из дијалога, барем из оног службеног дела јер се председник Србије Вучић састајао с косовским колегом Тачијем. Формални разлог због којег је Србија одбијала наставак дијалога су биле таксе које је Косово увело на увоз робе из Србије.

Међутим, док је дијалог као био суспендован, радило се на идеји размене територија (подели Косова, демаркацији, корекцији или како год ко то назвао) као могућем решењу. Што год говорили о постојању неког тајног споразума о томе или не, превише је дипломата који су у позицијама да могу имати информације о томе, који верују да је идеја постојала и чак напредовала једно време, све док се активно нису покренуле Немачка и Велика Британија против тога, свесне да би такво решење створило више проблема него што би их решило.

Идеја коју су Вучић и Тачи хтели продати као „историјско решење о помирењу два народа“, неки су схватили као чаробну формулу брзог решења. Неки су се бојали да ће се то стварно догодити преко ноћи, а други су се управо томе надали. Но, она је на крају створила велике поделе на Косову, поделе и међу косовским Србима и поделе унутар Европске уније, али и између неких европских савезника и САД-а. Косовски председник Тачи је покушао ту идеју прво да прода као нешто што подржавају Американци и ЕУ, потом је демантовао да таква идеја уопште постоји. Србија је пронашла кривца за спречавање решења, оптуживши за то немачку канцеларку Ангелу Меркел и Британце. Французи и Американци су били некако склони да прихвате и ту идеју, ако би то био резултат договора две стране. А бивша Висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност Федерика Могерини и део њеног тима су наивно прихватили да се таква идеја уопште спомиње. Та је идеја заправо ставила дијалог на респиратор.

И сад би Лајчак требало да да нови живот дијалогу. Већ у деветом месецу мора поднети први извјештај о напретку, а почетком следеће године и шири извештај о имплементацији мандата. Дакле, рокови су кратки и преамбициозни.

Можемо замислити како ће сада Лајчак преко скајпа (Скyпа), вибера или вац ап (wхатс уп) групе, успети да покренути дијалог, постићи велики напредак и приближити се коначном решењу у виду свеобухватне, правно обавезујуће нормализације односа и то у ситуацији када, осим што се не зна када ће бити могуће имати заједничке састанке због коронаворуса, а и не зна се да ли ће на Косову бити нових избора или избора нове владе, који је став САД-а о томе, јер је и тамо изборна година. И што је још важније, Европска унија нема став шта конкретно жели да постигне дијалогом, осим вишезначне реченице о „свеобухватној, правно обавезујућој нормализацији односа“. Шеф заједничке спољне политике ЕУ Жозеп Борелј и сада његов избор за Специјалног представника за дијалог Лајчак неће појаснити став ЕУ. Напротив, због њихових ставова у прошлости, док су били министри држава које нису признавале независност Косова, они уносе додатну збуњеност у ставовима ЕУ. То што они сада морају да спроводе политику ЕУ а не својих држава, не значи пуно док политике ЕУ заправо нема. И када ЕУ нема јасан став, како онда може прогурати неко решење?!

Ако се ЕУ буде и даље понашала као до сада, претварајући се да је она ту само за „олакшање дијалога“, да се стране саме договарају о чему ће разговарати и договарати, онда ће и са Лајчаком дијалог прећи са једног на други „статус qуо“. Ако је десет година изгубљено, изгубиће се још пуно година у дијалогу. ЕУ ће извештавати да је постигнут напредак, без обзира да ли ће то променити било шта на терену или не.

И до сада је ЕУ говорила да је дијалог „историјскии успех“. Ишли су чак тако далеко, да су у једном тренутку помислили да ће неко због тог напретка добити и Нобелову награду за мир, као да су у том дијалогу спречили избијање трећег светског рата, а нису решили ни прелазак преко моста у Митровици, нити банално питање какве таблице морају и могу да имају аутомобили у том делу Косова.

А колико је мало учињено, најбоље показује управо ситуација у Митровици. И даље је мост на реци Ибар, за неке практична граница између Србије и Косова, а за друге линија раздвајања једног града. На северу људи живе у илузији да су у Србији, јер то формално нису, а Косово живи у илузији да је и то део Косова као сваки други део. Нити је то формално део Србије нити Република Косово може у том делу спроводити власт као у осталим деловима Косова. Тамошњи становници не знају да ли треба да поштују мере ограничења кретања које уводи Влада Србије или она Косова, или обе, требју ли бројеви заражених на северу Косова и нажалост умрли, да буду у подацима Косова или Србије?

У каквој ситуацији је дијалог оставио север Косова, још се и успешно људи тамо боре против коронавируса и, барем до сада, имали су довољно памети с обе стране да приоритет буду људски животи, а не да се и њихова трагедија користи за политичке сврхе на штету људских живота.

ЕУ није успела за десет година да пронађе решење за отварање једног моста, а камоли да реши кључни проблем, а то је међусобно признање. А то неће моћи да постигне ако говоре Приштини једно, а Београду друго, ако говоре Косову да је статус решена ствар и нема повратка натраг, јер је велика већина чланица ЕУ признала Косово, а Србији да ЕУ по томе има „статусно неутралан став“.

Такав приступ којег су у ЕУ назвали „креативним амбигвитетом“ је створио више проблема него што их је решио, јер та „креативност“ људима није олакшала свакодневни живот, поготово на северу Косова, иако је то тобоже био примарни циљ дијалога од самог почетка. Тај приступ је био и подцењивање јавности и вређање интелигенције. Без обзира на односе, још увијек има доста Албанаца који говоре српски и Срба који разумеју албански. Зато није пролазила и неће проћи политика да једнима говоре једно, а другима друго и да су сви задовољни. Највећи промашај такве семантичке „креативности“ је фамозни део споразума о „Асоцијацији/Заједници“ општина са српском већином. Та два појма на сва три језика, и на енглеском („Ассоциатион/Цоммунитy) и на албанском („Асоциациони/Басхкëсиа“) и на српском (Асоцијација/Заједница“) имају различита значења. Намерно кориштење оба појма је служило само за манипулацију јавности, па се може чак сматрати и намерном кривотворином. И то није једина грешка коју је ЕУ направила, верујући како су се сетили чаробних формула. Како би било да је ЕУ “Еуропеан Асоциатион/Унион” па да свако интерпретира онако како му одговара. Таквим понашањем је ЕУ „олакшала“ (фасилитирала) неуспех дијалога и наставак, с таквим приступом, биће осуђен на неуспех.

За успех Лајчака ће бити кључне три ствари: да ли ће ЕУ мати јасан став шта жели да постигне у дијалогу, колико ће Немачка и Француска бити одлучне у намери за постизање решења, што значи и да јасно и недвосмислено подрже наставак проширења ЕУ, и да ли ће, за разлику од досадашњег дијалога обавијеног тајнама, ЕУ бити транспарентна око дијалога.

Корона вирус и криза коју је створило његово ширење, те тешке социо-економске последице које ће оставити, ионако су дијалог ставили у други или трећи план, а и Косово има сада других приоритета. Али тај дијалог је био на респиратору и пре корона вируса и то не само због такси које ј Косово увело, а сада су укинуте. Иако алтернативе нема, јер се само дијалогом може постићи трајна нормализација односа између Косова и Србије, у овим околностима је преамбициозно веровати у неки велики напредак, а поготово у неки брзи споразум. Али, полако се приближавамо тренутку истине у којем ће се видети је ли можда циљ дијалога управо задржавање „статуса qуо“, јер то многима и одговара, или се доиста жели стварна, трајна нормализација односа, за што је искључиво потребна политичка воља и храброст, и Београда и Приштине и Брисела, а не нека велика мудрост.


Текст је написан у оквиру иницијативе Косовске фондација за отворено друштво – КФОС „Отворено о …“ Мишљења, ставови и закључци или препоруке припадају ауторима и не изражавају неопходно ставове ГрачаницеОнлајн, нити Косовске фондације за отворено друштво.