„Све зове, остајем – кореном у камену тузи затварам круг“

фото: Оливера Радић
Среда, 29.април 2020.

Добро јутро, ванредни дан не бројим више који по реду. А зар је битно? Сви су исти, са понеком другачијом нити радости ил туге. Уз јутарњу кафу пређемо преко новинских наслова, од који зависи да л ћемо понуђени текст прочитати цео, или га прескочити…

Иде живот… Јутрос нас је пробудила киша. Капи су падале на жедно парче земље у нашем дворишту. Овог пролећа нисам засејала цвеће. Из земље вире пера младог лука. Подсећа ме на 1999.годину, када су коришћене и саксије на терасама за струк босиљка ил першуна… Мирише земља, мирише ваздух, мирише цвет дуње у дворишту. И ласте, од ране зоре цвркућу. И по киши! Уче нас да капи кише нису довољне да зауставе песму. Можда поручују да један вирус не треба да нам заустави живот? Стигао је и хлеб из пекаре у доњем делу града. Мора да се једе и у доба короне. Са хлебом нам стиже и понека вест из доњег дела града. Мирније је. Нема нових заражених короном. А наши из Велике Хоче који су ишли на дијализу у болницу у Призрену, хвала Богу, немају корона вирус, показао тест. То је добро, иначе…
Деци креће настава на даљину. Раде се и писмени задаци. Сви са нестрпљењем чекамо крај ове агоније.

This slideshow requires JavaScript.

Из Котора стиже вест да се јутрос упокојио о. Момо Кривокапић. Дивни старина, са беседама бритким као мач и уједно благим као мелем. Пропутовасмо једном заједно Метохијом. Од Литургије у Зочишту, преко манастира Богородичиног у Ђаковици, до разговора у Високим Дечанима… Отишао Богу на истину, каже наш народ. Идемо даље, понеко наставља да живи са маском само у доба короне, неки носе маске цео живот, а други опет не носе их никад. Ионако се очи не покривају, а оне говоре понекад више од километарских реченица изговорених. И опет ми стихови Настасијевићеве Туге у камену буде онај осећај у грудима који се опет и опет враћа.

,,..И кренем, и родна коб
све дубље ме корени.

И крикнем,
и у срце као нож рођени зарије се крик.

И крвљу ту па ту
матером у круг.

…Слобода робу, – одбегнем далеко,
а све дубље ту.

Све зове, –
остајем.

Кореном у камену
тузи затварам круг.“

Оливера Радић