Језик и корона: Остало је ћутање

Илустрација фото: pixabay

Шта рећи о томе што се о броју оболелих и преминулих Срба и Албанаца на Косову пишу посебни извештаји? Где ли су спискови, ако има, оболелих Бошњака, Турака, Горанаца, Хрвата, Црногораца, Рома, Ашкалија, Египћана, пита се у ауторском тексту уредница портала Грачаница онлајн Анђелка Ћуп.

Увек сам мислила да несреће и природне непогоде зближавају људе и терају оне који одлучују о нашим животима да ставе прст на чело. Међутим, код нас на Косову, а нажалост и много шире, изгледа тај прст буде на челу само док телевизијске камере снимају. Чим се угасе – опет исто, нема промена.

Политичке игре на и око Косова се настављају, али је страшније што се настављају и игре са животима, што се људи деле на оне на северу и на оне на југу, на оне у градовима и тамо неке Србе у селима или, како се каже, „у енклавама“. Постојање тих грађана Косова у „енклавама“ понекад негирају разни политичари и медији, па чак и они који их представљају и заклињу се да раде само зарад њихових интереса. А колико ко ради и у чијем интересу, најбоље се види у кризним ситуацијама.

Први пут са премијером и министром на „корона пресу“

Чим је почела епидемија корона вируса, одржана је прва конференција за медије садашњег вршиоца дужности премијера Аљбина Куртија и његовог министра здравља Арбена Витие. Наравно да је наша екипа била присутна, као и увек, јер се трудимо да пренесемо све што се дешава са лица места и поставимо по неко питање, како би и Срби („они у енклавама“) сазнали шта се дешава, шта им ваља чинити и које су одлуке надлежних дужни да поштују.

На поменутој конференцији није било превода на други службени језик, на српски. Била бих пресрећна када бих знала језик већине, али то не значи да бих се мање борила за поштовање Устава и равноправну употребу оба службена језика.

Дакле, причају премијер и министар, причају, видим колеге и колегинице уплашене, ужурбано нешто јављају својим редакцијама, само ја чекам да неко од колега ко говори оба језика заврши, како би ми објаснио о чему се ради. Међутим, једна владина службеница, као учитељица, са прстом на уснама ми показује да ћутим. И ћутим, иако не разумем, уплашена, увређена, али и понижена. Док погледом тражим помоћ, размишљам да ли смо ми, који извештавамо на српском, новинари другог реда, а наши читаоци, слушаоци и гледаоци грађани другог реда? Да ли је могуће да и у овако опасним временима, они који се заклињу да су им сви грађани једнаки, не налазе за сходно да и тамо неким људима у Беркову, Брестовику, Шилову, Ропотову или Грачаници кажу „останите код куће“?

Затим се она иста владина службеница смиловала, дала ми микрофон, па сам у име свих који не говоре језик већине замолила за објашњење и упитала шта се дешава. Министар Витиа, за кога знам да говори оба језика, насупрот мени која нисам са Косова и, нажалост, не знам језик већине, је проговорио, али знатно краће него што се обраћао мојим колегама из медија који извештавају на језику већине. Обећао је да ће сва саопштења стизати на српском, да ћемо редовно бити обавештавани о мерама владе.

Материјали и капацитети

Међутим, није било тако. Чекали смо на та саопштења више од десет дана, пошто сам лично писала премијеровом кабинету, али и међународним организацијама. Разумем да има много материјала, а мало преводилаца и ниједног лектора, па рекох можда ове организације које се од 1999. баве такозваним „подизањем капацитета“ помогну и дају неког свог преводиоца или плате некога да преводи у министарству здравља, да преводи документа и одлуке Владе Косова. Када смо већ код владе, од њих саопштења такође некада стижу, некада не. На конференцијама, попут ове, некада има превода, некада не. Премијер Курти каже да му је жао, али они једноставно не стижу да нам све преведу. Додаје да су за његову владу сви грађани једнаки. Лепо звучи, али превода и даље нама. Све се може проверити на сајтовима министарстава и у мејловима који нам стижу са важним саопштењима, али само на језику већине.

Одлуке о кретању, одлуке о медицинским мерама, одлуке о помоћи грађанима и малим привредницима или не постоје на српском или стигну после два, три и више дана или не стигну уопште. А тек из Министарства унутрашњих послова и Министарства правде? Одатле информацију на српском можемо само да сањамо.
Искрено, не занимају нас баш много политичке игре јер смо на њих навикнути и њихови резултати не зависе од нас, али ово („корона прес“) нас и те како занима. Од овога зависе наши животи.

Нема превода за Србе

Највиша законодавна институција, Скупштина Косова је (или би тако требало да буде) заштиница Устава и закона. Међутим, ако из скупштинске сале изађу српски посланици, а то се врло често догађа, превода на српски језик нема.

Председница Скупштине је, само неколико минута после избора на једну од највиших функција на Косову, обећала побољшање услова за рад медија приликом извештавања са скупштинских седница. Добила је том приликом аплауз од колега новинара, па и од нас који извештавамо на српском. На једној од својих следећих конференција за медије, у скупштинском холу, председница је говорила, али превода није било. На молбу да се обезбеди превод, госпођа председница је одговорила, на албанском, да ће она увек поштовати Устав. То су нам превеле колеге, новинари из редакција које извештавају на албанском. „Браво за такво поштовање Устава“ је све што смо могли да кажемо, пре него што смо, поново понижени, изашли. Логичан је закључак да је прича о томе како су посланици представници свих грађана, само за фалсификоване извештаје о поштовању људских права.

Састављачи спискова: Шта знају, а шта не

Али, да се вратим на епидемију корона вируса. Шта рећи о томе што се посебни извештаји пишу о броју оболелих и преминулих Срба и Албанаца на Косову? Где ли су спискови, ако има оболелих Бошњака, Турака, Горанаца, Хрвата, Црногораца, Рома, Ашкалија, Египћана?

Нико на кугли земаљској не зна, да ли је и колико Срба на коначном списку Министарства здравља Косова и да ли можда има неког оболелог на северу Косова, а да није Србин. Мислим да не знају ни ови који праве спискове.

Локалне самоуправе и поштовање двојезичности у њима су прича за себе. На вратима већине општинских канцеларија на Косову, двојезични натписи постоје, док некоме не падне напамет да онај на језику мањине у тој општини прецрта или скине. Ваљда је тако већи патриота. У Витини је педесетак Срба било у карантину, у Клини 350, можда и више. Срећа њихова је ако знају албански, па су могли да се понашају онако како не би угрозили ни своје, ни здравље својих ближњих. Да ли је било оболелих Албанаца на северу Косова и како су они информисани, да ли на свом језику? То се не пита на конференцијама за медије, опет због истог разлога.

Патриотизам је, ако сте Србин – да не причате албански ни случајно, а ако сте Албанац – да не причате српски, пошто политичка ситуација то тренутно захтева од вас. Језик мањине, да ли на централном или локалном нивоу није важан. Дакле, ни људи. То су закључци у које нормалан човек не може да верује.

Не помаже молба, мајко…

Једино што може да буде оправдање јесте да и на локалном нивоу недостају преводиоци. Друго питање је да ли општинске администрације објаве ишта на оном другом службеном језику, за оне своје грађане који нису већина. Искрено, свакодневно пратим ситуацију и не видим објаве на оба језика. Ако их и има, толико су ретке да нису ни вредне помена. На општинским сајтовима, осим реклама да су поделили толико и толико брашна и помогли сиромашне (што им је иначе и посао), важних одлука и смерница шта је требало да раде и како да се понашају људи у овој „корона ситуацији“ је било мало, углавном на језику већине која ту живи. Остали, претпостављам, треба да се снађу, као и новинари у скупштини, влади и, да не заборавим, у Министарству културе и Министарству образовања Косова.

Молбе и дописи да су свим грађанима потребне информације, посебно у кризним ситуацијама, пријаве Канцеларији повереника за језике, не помажу. Уз понављање флоскула да су „сви грађани равноправни“, додатак је да „нема, фамозних, капацитета“. Остаје само помоћ пријатеља и колега. Али, да ли је због политичке ситуације добро да покажете да сте вољни да помогнете? Чини ми се да није. Постоји велика опасност да вас сврстају политички, на ову или ону страну или, не дај боже, да вас прогласе издајником свога народа.

Црно бело Косово

И да не би било све црно, без обзира да ли ће неко и ово да прогласи политичким ставом, у Председништву Косова је и пре, и за време епидемије превод на српски језик увек обезбеђен. Свака информација из те институције, на оба језика стиже у исто време.

У чему је разлика? Да ли у нечијој политичкој вољи, нечијем смислу за дискриминацију, нечијој непажњи, притиску или заиста у недостатку преводилаца? И поред свих проблема на које наилазимо, а само желимо да професионално извештавамо, хоћу да верујем да је у питању ово последње.

Наравно, најбоље је решење да сви знамо све језике свог окружења, али је ваљда јасно да је то немогуће. А све и да знамо, то не значи да закони и Устав не треба да се поштују, пре свега у централним и локалним институцијама у којима је то подразумевајућа обавеза.

Верујем – не верујем

Последњих дана пуно размишљам о ситуацији коју сам сведочила за време још једне катастрофе – земљотреса у Албанији. Посао ме је одвео тамо на три дана, преживела сам заједно са мештанима села Тумане сав њихов бол и тугу. Оно што ме је у тим тешким временима, ако смем да кажем а да не повредим некога, обрадовало, била је та солидарност свих: Црногораца, Грка, Италијана, Албанаца, Хрвата и Срба и многих других који су дошли да помогну унесрећенима. Никоме тада није било важно који језик је ко говорио и сви су се некако, због заједничког бола и страха, разумели. Сви су били ту да би спасли онога ко се спасти може. Лично сам се у то уверила.

Питам се, док размишљам шта ли нас чека када је превод у питању, са неком новом владом и неким новим министрима… Шта нас чека уколико се, неким случајем, промени Устав у делу о службеним језицима… Зашто на Косову, барем у кризним ситуацијама, то не може да се деси, да се људи разумеју?

Ако се жртве и оболели деле по националној основи, а власт не занимају сви грађани, ако представнике невећинских заједница такође не интересује како могу да раде новинари који извештавају на језику грађана који су гласали за њих, не смем ни да напишем шта ми пролази кроз главу.

Извор: РТВ Ким, аутор Анђелка Ћуп

Текст је написан у оквиру иницијативе „Отворено о…“ коју је осмислила и подржала Косовска фондација за отворено друштво (КФОС) у склопу пројекта под радним називом „ОПЕН“. Мишљења, ставови и закључци или препоруке припадају аутору и не изражавају неопходно ставове Косовске фондације за отворено друштво ни РТВ Ким.
Ова иницијатива која се реализује у сарадњи са девет српских НВО и медија са Косова: Медија Центар, Црно бели свет, Forum for Development and Multiethnic Collaboration, New Social Initiative, НГО Актив, Center for the Rights of Minority Communities, Institute for Territorial Economic Development, Хумани Центар Митровица, РТВ Ким је започета у априлу 2020. и трајаће до краја године.