Jezik i korona: Ostalo je ćutanje

Šta reći o tome što se o broju obolelih i preminulih Srba i Albanaca na Kosovu pišu posebni izveštaji? Gde li su spiskovi, ako ima, obolelih Bošnjaka, Turaka, Goranaca, Hrvata, Crnogoraca, Roma, Aškalija, Egipćana, pita se u autorskom tekstu urednica portala Gračanica onlajn Anđelka Ćup.

Uvek sam mislila da nesreće i prirodne nepogode zbližavaju ljude i teraju one koji odlučuju o našim životima da stave prst na čelo. Međutim, kod nas na Kosovu, a nažalost i mnogo šire, izgleda taj prst bude na čelu samo dok televizijske kamere snimaju. Čim se ugase – opet isto, nema promena.

Političke igre na i oko Kosova se nastavljaju, ali je strašnije što se nastavljaju i igre sa životima, što se ljudi dele na one na severu i na one na jugu, na one u gradovima i tamo neke Srbe u selima ili, kako se kaže, „u enklavama“. Postojanje tih građana Kosova u „enklavama“ ponekad negiraju razni političari i mediji, pa čak i oni koji ih predstavljaju i zaklinju se da rade samo zarad njihovih interesa. A koliko ko radi i u čijem interesu, najbolje se vidi u kriznim situacijama.

Prvi put sa premijerom i ministrom na „korona presu“

Čim je počela epidemija korona virusa, održana je prva konferencija za medije sadašnjeg vršioca dužnosti premijera Aljbina Kurtija i njegovog ministra zdravlja Arbena Vitie. Naravno da je naša ekipa bila prisutna, kao i uvek, jer se trudimo da prenesemo sve što se dešava sa lica mesta i postavimo po neko pitanje, kako bi i Srbi („oni u enklavama“) saznali šta se dešava, šta im valja činiti i koje su odluke nadležnih dužni da poštuju.

Na pomenutoj konferenciji nije bilo prevoda na drugi službeni jezik, na srpski. Bila bih presrećna kada bih znala jezik većine, ali to ne znači da bih se manje borila za poštovanje Ustava i ravnopravnu upotrebu oba službena jezika.

Dakle, pričaju premijer i ministar, pričaju, vidim kolege i koleginice uplašene, užurbano nešto javljaju svojim redakcijama, samo ja čekam da neko od kolega ko govori oba jezika završi, kako bi mi objasnio o čemu se radi. Međutim, jedna vladina službenica, kao učiteljica, sa prstom na usnama mi pokazuje da ćutim. I ćutim, iako ne razumem, uplašena, uvređena, ali i ponižena. Dok pogledom tražim pomoć, razmišljam da li smo mi, koji izveštavamo na srpskom, novinari drugog reda, a naši čitaoci, slušaoci i gledaoci građani drugog reda? Da li je moguće da i u ovako opasnim vremenima, oni koji se zaklinju da su im svi građani jednaki, ne nalaze za shodno da i tamo nekim ljudima u Berkovu, Brestoviku, Šilovu, Ropotovu ili Gračanici kažu „ostanite kod kuće“?

Zatim se ona ista vladina službenica smilovala, dala mi mikrofon, pa sam u ime svih koji ne govore jezik većine zamolila za objašnjenje i upitala šta se dešava. Ministar Vitia, za koga znam da govori oba jezika, nasuprot meni koja nisam sa Kosova i, nažalost, ne znam jezik većine, je progovorio, ali znatno kraće nego što se obraćao mojim kolegama iz medija koji izveštavaju na jeziku većine. Obećao je da će sva saopštenja stizati na srpskom, da ćemo redovno biti obaveštavani o merama vlade.

Materijali i kapaciteti

Međutim, nije bilo tako. Čekali smo na ta saopštenja više od deset dana, pošto sam lično pisala premijerovom kabinetu, ali i međunarodnim organizacijama. Razumem da ima mnogo materijala, a malo prevodilaca i nijednog lektora, pa rekoh možda ove organizacije koje se od 1999. bave takozvanim „podizanjem kapaciteta“ pomognu i daju nekog svog prevodioca ili plate nekoga da prevodi u ministarstvu zdravlja, da prevodi dokumenta i odluke Vlade Kosova. Kada smo već kod vlade, od njih saopštenja takođe nekada stižu, nekada ne. Na konferencijama, poput ove, nekada ima prevoda, nekada ne. Premijer Kurti kaže da mu je žao, ali oni jednostavno ne stižu da nam sve prevedu. Dodaje da su za njegovu vladu svi građani jednaki. Lepo zvuči, ali prevoda i dalje nama. Sve se može proveriti na sajtovima ministarstava i u mejlovima koji nam stižu sa važnim saopštenjima, ali samo na jeziku većine.

Odluke o kretanju, odluke o medicinskim merama, odluke o pomoći građanima i malim privrednicima ili ne postoje na srpskom ili stignu posle dva, tri i više dana ili ne stignu uopšte. A tek iz Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva pravde? Odatle informaciju na srpskom možemo samo da sanjamo.
Iskreno, ne zanimaju nas baš mnogo političke igre jer smo na njih naviknuti i njihovi rezultati ne zavise od nas, ali ovo („korona pres“) nas i te kako zanima. Od ovoga zavise naši životi.

Nema prevoda za Srbe

Najviša zakonodavna institucija, Skupština Kosova je (ili bi tako trebalo da bude) zaštinica Ustava i zakona. Međutim, ako iz skupštinske sale izađu srpski poslanici, a to se vrlo često događa, prevoda na srpski jezik nema.

Predsednica Skupštine je, samo nekoliko minuta posle izbora na jednu od najviših funkcija na Kosovu, obećala poboljšanje uslova za rad medija prilikom izveštavanja sa skupštinskih sednica. Dobila je tom prilikom aplauz od kolega novinara, pa i od nas koji izveštavamo na srpskom. Na jednoj od svojih sledećih konferencija za medije, u skupštinskom holu, predsednica je govorila, ali prevoda nije bilo. Na molbu da se obezbedi prevod, gospođa predsednica je odgovorila, na albanskom, da će ona uvek poštovati Ustav. To su nam prevele kolege, novinari iz redakcija koje izveštavaju na albanskom. „Bravo za takvo poštovanje Ustava“ je sve što smo mogli da kažemo, pre nego što smo, ponovo poniženi, izašli. Logičan je zaključak da je priča o tome kako su poslanici predstavnici svih građana, samo za falsifikovane izveštaje o poštovanju ljudskih prava.

Sastavljači spiskova: Šta znaju, a šta ne

Ali, da se vratim na epidemiju korona virusa. Šta reći o tome što se posebni izveštaji pišu o broju obolelih i preminulih Srba i Albanaca na Kosovu? Gde li su spiskovi, ako ima obolelih Bošnjaka, Turaka, Goranaca, Hrvata, Crnogoraca, Roma, Aškalija, Egipćana?

Niko na kugli zemaljskoj ne zna, da li je i koliko Srba na konačnom spisku Ministarstva zdravlja Kosova i da li možda ima nekog obolelog na severu Kosova, a da nije Srbin. Mislim da ne znaju ni ovi koji prave spiskove.

Lokalne samouprave i poštovanje dvojezičnosti u njima su priča za sebe. Na vratima većine opštinskih kancelarija na Kosovu, dvojezični natpisi postoje, dok nekome ne padne napamet da onaj na jeziku manjine u toj opštini precrta ili skine. Valjda je tako veći patriota. U Vitini je pedesetak Srba bilo u karantinu, u Klini 350, možda i više. Sreća njihova je ako znaju albanski, pa su mogli da se ponašaju onako kako ne bi ugrozili ni svoje, ni zdravlje svojih bližnjih. Da li je bilo obolelih Albanaca na severu Kosova i kako su oni informisani, da li na svom jeziku? To se ne pita na konferencijama za medije, opet zbog istog razloga.

Patriotizam je, ako ste Srbin – da ne pričate albanski ni slučajno, a ako ste Albanac – da ne pričate srpski, pošto politička situacija to trenutno zahteva od vas. Jezik manjine, da li na centralnom ili lokalnom nivou nije važan. Dakle, ni ljudi. To su zaključci u koje normalan čovek ne može da veruje.

Ne pomaže molba, majko…

Jedino što može da bude opravdanje jeste da i na lokalnom nivou nedostaju prevodioci. Drugo pitanje je da li opštinske administracije objave išta na onom drugom službenom jeziku, za one svoje građane koji nisu većina. Iskreno, svakodnevno pratim situaciju i ne vidim objave na oba jezika. Ako ih i ima, toliko su retke da nisu ni vredne pomena. Na opštinskim sajtovima, osim reklama da su podelili toliko i toliko brašna i pomogli siromašne (što im je inače i posao), važnih odluka i smernica šta je trebalo da rade i kako da se ponašaju ljudi u ovoj „korona situaciji“ je bilo malo, uglavnom na jeziku većine koja tu živi. Ostali, pretpostavljam, treba da se snađu, kao i novinari u skupštini, vladi i, da ne zaboravim, u Ministarstvu kulture i Ministarstvu obrazovanja Kosova.

Molbe i dopisi da su svim građanima potrebne informacije, posebno u kriznim situacijama, prijave Kancelariji poverenika za jezike, ne pomažu. Uz ponavljanje floskula da su „svi građani ravnopravni“, dodatak je da „nema, famoznih, kapaciteta“. Ostaje samo pomoć prijatelja i kolega. Ali, da li je zbog političke situacije dobro da pokažete da ste voljni da pomognete? Čini mi se da nije. Postoji velika opasnost da vas svrstaju politički, na ovu ili onu stranu ili, ne daj bože, da vas proglase izdajnikom svoga naroda.

Crno belo Kosovo

I da ne bi bilo sve crno, bez obzira da li će neko i ovo da proglasi političkim stavom, u Predsedništvu Kosova je i pre, i za vreme epidemije prevod na srpski jezik uvek obezbeđen. Svaka informacija iz te institucije, na oba jezika stiže u isto vreme.

U čemu je razlika? Da li u nečijoj političkoj volji, nečijem smislu za diskriminaciju, nečijoj nepažnji, pritisku ili zaista u nedostatku prevodilaca? I pored svih problema na koje nailazimo, a samo želimo da profesionalno izveštavamo, hoću da verujem da je u pitanju ovo poslednje.

Naravno, najbolje je rešenje da svi znamo sve jezike svog okruženja, ali je valjda jasno da je to nemoguće. A sve i da znamo, to ne znači da zakoni i Ustav ne treba da se poštuju, pre svega u centralnim i lokalnim institucijama u kojima je to podrazumevajuća obaveza.

Verujem – ne verujem

Poslednjih dana puno razmišljam o situaciji koju sam svedočila za vreme još jedne katastrofe – zemljotresa u Albaniji. Posao me je odveo tamo na tri dana, preživela sam zajedno sa meštanima sela Tumane sav njihov bol i tugu. Ono što me je u tim teškim vremenima, ako smem da kažem a da ne povredim nekoga, obradovalo, bila je ta solidarnost svih: Crnogoraca, Grka, Italijana, Albanaca, Hrvata i Srba i mnogih drugih koji su došli da pomognu unesrećenima. Nikome tada nije bilo važno koji jezik je ko govorio i svi su se nekako, zbog zajedničkog bola i straha, razumeli. Svi su bili tu da bi spasli onoga ko se spasti može. Lično sam se u to uverila.

Pitam se, dok razmišljam šta li nas čeka kada je prevod u pitanju, sa nekom novom vladom i nekim novim ministrima… Šta nas čeka ukoliko se, nekim slučajem, promeni Ustav u delu o službenim jezicima… Zašto na Kosovu, barem u kriznim situacijama, to ne može da se desi, da se ljudi razumeju?

Ako se žrtve i oboleli dele po nacionalnoj osnovi, a vlast ne zanimaju svi građani, ako predstavnike nevećinskih zajednica takođe ne interesuje kako mogu da rade novinari koji izveštavaju na jeziku građana koji su glasali za njih, ne smem ni da napišem šta mi prolazi kroz glavu.

Izvor: RTV Kim, autor Anđelka Ćup

Tekst je napisan u okviru inicijative „Otvoreno o…“ koju je osmislila i podržala Kosovska fondacija za otvoreno društvo (KFOS) u sklopu projekta pod radnim nazivom „OPEN“. Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke pripadaju autoru i ne izražavaju neophodno stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo ni RTV Kim.

Ova inicijativa koja se realizuje u saradnji sa devet srpskih NVO i medija sa Kosova: Medija Centar, Crno beli svet, Forum for Development and Multiethnic Collaboration, New Social Initiative, NGO Aktiv, Center for the Rights of Minority Communities, Institute for Territorial Economic Development, Humani Centar Mitrovica, RTV Kim je započeta u aprilu 2020. i trajaće do kraja godine.