МАНАСТИР ГРАЧАНИЦА

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Манастир Грачаница

Новим аутопутем, након обиласка Газиместана, тог крвавог поља српске  историје, врло брзо стижемо до манастира Грачаница. У овај део Косова и Метохије долазим по први пут након расејања. Иако ступам на улице, у битном измењеног садржаја, угледавши зидине манастира опасане бодљикавом жицом и прелепу тешку дрвену капију из два дела (мања и већа), враћам се у прошлост.

У сећање најпре долази отац, који ме је довео у манастир далеке 1977 године да ме утеши након сазнања да нисам у групи од педесет студената који се те године уписују на Медицински факултет у Приштини.

Тада смо ја и отац подигли документа за упис са медицинског фаултета и дошли до манастира да нађемо души лек и помолимо се Господу. У манастир смо ушли са јужне стране цркве, на мала врата близу олтара. Било ми је потребно време да нађем стуб на којем је потрет Симониде ископаних очи, пред којом сам дуго стајала изговарајући у себи песму песника Милана Ракића.

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.
И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану и белу;
Али дирнути руком није смео
Ни отмено ти лице, нити уста
Ни златну круну, ни краљевски вео
Под којим лежи коса твоја густа.
И као звезде угашене,које,
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, боју,
Далеких звезда што већ не постоје.
Тако на мене, са мрачнога зида,
На исчађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида-
Твоје већ давно ископане очи.
Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Манастир Грачаница

Сада, доласком у манастир улазимо групно у црквену порту која је беспрекорно сређена, уредна и тиха а у саму цркву улазимо на велика врата са западне стране. Има новина. Између прелепих и добро очуваних фресака (за ралику од неких других манастира) убачени су рефлектори. Модерно доба. Човеку сада треба јачина вештачког светла да ужива у лепоти колорита, прецизности, узвишености ликова.

Овом приликом чекамо кустоса који би нам о цркви понешто рекао.За то време прилазим олтару, Богомајци и изговарам молитву, прилазим Христу и изговарам Оче наш, молећи се за све ближње и сав народ који се налази у Грачаници, на читавом простору Косова и Метохије.И сада стајем пред стуб са ликом краљице Симониде.Док гледам у њене ископане очи, које и даље сијају као у песниковој рими, кроз главу промичу слике колона и изгона Срба који се десио између ова два периода, (моје младости и сада већ старости). Промичу слике нових страдања српских светиња , као и много векова пре.Српска историја се некако понавља а из тога не извлачимо поуке.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Манастир Грачаница

Но, доласком кустоса те слике одложих дубоко у себи и почех да помно пратим његово казивање. По ко зна који пут чујем исте податке о настанку ове наше светиње али понављање је мајка учења, па није на одмет послушати их поново:

„Овај културно-историјски споменик представља непокретно културно добро од изузетног значаја и припада Епархији рашко-призренској Српске Православне Цркве. Манастир је саградио краљ Милутин 1321. године и посвећен је Успењу Пресвете Богородице. Налази се у селу Грачаница, на удаљености од 10 километара од Приштине. Задужбина је, дакле, краља Милутина, његове жене Симониде и сина Стефана. Црква је подигнута на месту старе византијске базилике из XI века, у којој је била столица Липљанске епархије. Период његове духовне славе је период XIV и XV века. У Грачаници је тада живело стотине монаха који су развили велику духовну и уметничку делатност, а у другој четвртини XVI века овде је било средиште Новобрдског митрополита, који је манастир опскрбио и штампаријом. Услед турских зулума манастир је напуштен. После Другог светског рата, манастир су обновиле монахиње и од тада је женски манастир. Црква је саграђена од тесаног камена и опеке. Има пет кубета и три апсиде. Саграђена је као грађевина у естетском и грађевинско-архитектонском савршенству, врло складних пропорција у касновизантијском стилу. Основа цркве је уписаног крста. Спољна припрата саграђена је крајем XIV века у време Цара Лазара. У цркви су по први пут представљене усправне фреске које приказују родослов династије Немањића са шеснаест портрета, а лик краљице Симониде, жене краља Милитина познати сликари Солуна Михајло и Ефтихије су осликали у главној цркви испод фреске Христа Пантекратора.
После рата 1999. године, у манастир је пренето седиште Епископа рашко-призренског, који је морао да напусти Призрен. Манастир је постао не само духовно, већ и национално и политичко средиште српског народа овог краја.
Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Манастир Грачаница

Показујући модерним снопом светла које је усмеравао према свакој фрески појединачно и подробно, кустос је причао о бојама, о техници мајстора, указујући да унутрашња архитектура стреми у висину, у оштрим контрастима светлости и сенки, захтевајући да постављамо питања о свему што нас интересује.

Овај манастир је познат и по томе што се у њему чувају мошти Светог Стефана новог иконобранитеља, а по предању краљ Милутин је заспао пред битку на реци Грачанки и у сну му се јавио Анђео Господ рекавши му да ће победити и да из захвалности Господу Богу за помоћ која му је пружена, сагради цркву чији ће му се облик приказати касније. Пробудивши се, на небу је угледао бели облак који је имао облик цркве. По победи, позвао је најбоље манастирске градитеље (по предању то су три брата са Косова – Ђорђе, Добросав и Никола) и наредио подизање “небеске цркве”. На манастиру је до сада урађено више сликарских и конзерваторских радова и налази се на списку Унескове светске баштине као средњовековни споменик на Косову и Метохији.

Нажалост, заврши кустос, име архитекте овог здања историја не памти, али поједини историчари уметности сматрају Николу за протомајстора који је цркву осмислио, али то није са сигурношћу утврђено.

Творац је Господ Бог, помислих ја у себи. Зар ову цркву није приказао на небу и зар је није очувао кроз ове векове?

На изласку из цркве у глави одзвањају стихови Десанке Максимовић:

Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети,
ко Богородице Милешеве и Сопоћана
да туђа рука крај тебе траву не плеви,
да ти вране не ходају по папрети.

Грачаница јесте од камена, и на небесима јесте најпре приказана, али ја је као јабуку носим у грудима и њој се враћам. Тако је једино можемо очувати , да нас овде буде што више и што чешће.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Манастир Грачаница

Запалих и свећу за покој очеве  душе и захвалност што је првим доласком у овај манастир баш на дан када сам доживела први пораз у животу учинио да умирим своју тугу и помолим се Господу и Богомајци који су ми уцртали пут којим идем и на којем следим очеве речи“ што год радиш у животу настој да сачуваш свој образ“.

По напуштању манастирске порте, објашњавамо својим гостима( који су овог пута са нама а који су  на простор Косова и Метохије дошли први пут у свом животу) да је Грачаница, сада културни и духовни центар српског становништва на Косову и Метохији, да се становништво ту лечи, јер и овде постоји здравствена установа, поред Клиничког центра у Косовској Митровици, да је ту и Дом културе, у којем се традиционално одржавају Видовданске свечаности, да су многи Срби из Приштине ту нашли уточиште када су протерани из својих домова 1999. године, да је ту измештено и Српско народно позориште из Приштине, које успешно ради, да се у Грачаници сваког 28.јуна одржавају традиционални песнички сусрети у част Видовдана.

Ви који нисте видели Грачаницу кад год погледате у небеса тамо је потражите и пожелите да вас Господњи путеви до ње што пре  одведу.

Нада Хаџи-Перић
(Нада Хаџи-Перић је књижевница и судија Апелационог суда, а заједно са мужем Браниславом помаже обнову српских светиња на Косову.)