Стана Пантић, мајка храброст; Снежана Јовановић, велико срце

Стана Пантић, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

У селу Дуге Њиве, у коме је до 1999. године живело преко 250 Срба, остало их је толико да се могу избројати на прсте једне руке. Међу њима и Стана Пантић.

Налазимо Стану како седи на степеништу њене некадашње куће. Остало је још степениште, а темељи се назиру из корова који Стана није стигла да оплеви.

„Седим испред моје старе куће, коју сам оставила 1999. Ја сам била овде, живела сам тридесет и нешто година, сама са децом. Муж ми је умро када ми је најстарије дете имало седам година, најмлађе две и по, а ова средња пет година. Све сам то порасла са ових мојих десет прстију. Од никога нисам имала помоћ, али ето хвала Богу сву сам децу извела на пут“, почиње своју причу Стана, погледа упртог у даљину, покушавајући да сакрије бол и сузе.

Стана Пантић, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

„Кућу су порушили…Када сам дошла, то је било запаљено, порушено. Када сам прво дошла у посету, нисам препознала мој плац. Овде је била једна гомила смећа и свачега. Направили су ми ову другу кућу, а ја сам имала већу шталу него та кућа. Била је овде иза пластеника. Од стоке сам ја издржавала моју децу. Оставила сам краве, оставила сам 45 свиња у дворишту, две краве, два телета, коња којега сам купила јер нисам могла да вучем терет са колицима…Нисам понела ниједну кашику, нисам понела ништа као успомену од моје куће. Како сам била у штали, у опанцима сам отишла, јер они су већ били кренули, само сам узела децу, оне неће да иду, неће да напусте кућу, а ја сам их само узела за руку и рекла: Сине, прече сте ми ви него кућа“, наставља исповест шездесетседмогодишња жена, коју живот није мазио. Имала је само 32 године када јој је муж преминуо, остала сама са три кћери.

У расељеништву је живела у Крагујевцу и Краљеву, али љубав према Метохији је победила.

„Вратила сам се пре десет година, не знам ни ја тачно. Вратила сам се јер имам три хектара земље, радне земље, све у једну коцку, имам четири и по хектара шуме и вратила сам се да видим ово…да се сећам где су моја деца ходала. Због тога сам дошла иако нисам доброг здравља“, сада већ не могавши да сакрије сузе, прича ова мајка храброст. Додаје да су „хтели да је убију у њеној шуми“, не наводећи ко.

фото: Н. Милосављевић, ГрачаницаОнлајн

Међутим нису само успомене разлог њеног повратка. Права метохијска домаћица, стуб куће посебно наглашава:

„Дошла сам и због овога, зато што ми је муж овде сахрањен, па не бих желела да се ја сахраним у централној Србији, а он овде. Кад ме питаш, ето зато сам дошла највише. И немам намеру да идем одавде докле год не умрем, па да ме одведу прво код мог мужа, па нека онда раде шта хоће. Немам намеру да идем и нећу да идем“, овога пута оштро изговара Стана и као за себе додаје да јој није безбедно, а да јој живот у већ поодмаклим годинама и није какав би требало да буде.

„Живим како морам. У ово време нико не пере на руке, ја морам да перем на руке иако имам 67 година. То што могу да урадим, урадим, што не могу, нека га, углавном сам на моје“, и тужно и поносно одјекују Станине речи метохијском котлином.

У дворишту Станина типска кућа, за коју је већ рекла да је мања него њена некадашња штала од које нема ни темеља више, пластеник у коме гаји поврће, а око дворишта нова висока ограда.

„Све биило разграђено, улазили ми у двориште, па је једном дошао отац Исаија да ме обиђе. Каже, направићемо ограду. А мени жао што мени црква да помаже, јер ја сам увек волела да дам нешто у цркву“, сада већ јецајући прича Стана Пантић, захваљујући се дечанским монасима што су препознали њену муку.

Ожиљци, село Дуге Њиве, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

И док полазимо, Стана журно бере кесу парадајза и краставаца да нам пошаље. Каже није прскано, здраво је. На покушај да платимо, одговара љутито:

„Исцепаћу вала те паре, тако ми Бога“.

И таман када смо хтели да уђемо у кола, позива нас да нам каже да је заборавила да позове своје комшије да се врате, посебно оне којима су направљене куће и које су празне. Зна она да није лако донети такву одлуку, али им поручује да би и њој било лакше и осталима који живе у Дугим Њивама. Имала би барем са ким да проговори на српском, каже, подсетивши све избегле Србе, али и власт, да је Метохија света земља:

„ Ја јесам дошла због моје земље и због гроба мог мужа, али сам дошла и због ових наших манастира. Када сам прво овде дошла да видим моје имање и када сам отишли у Будисавце, па милије ми је што сам видела ону цркву у Будисавце, него да сам овде видела пет солитера. Греота је да ово оставимо и да нема ко да оде у наше цркве.“

Грехота је и срамота, додајемо.


Она се сетила мене, Бог нека се сети ње

После објављивања репортаже о Стани Тасић на ТВ Б92, са жељом да помогне, јавила се Снежана Јовановић из Кишнице. После дугог убеђивања, пристала је да нам каже шта је разлог њеног хуманог геста да Стани Пантић купи машину за прање веша.

„Мене је прилог расплакао, јер ме подсетио на моју мајку. Из тих разлога сам пожелела да Стани помогнем. Мишљења сам да Србима у Метохији пре свега Срби треба да помогну, а не међународна заједница. Једни другима треба да помажемо и могу рећи да осећам, пре свега и људску, али и друштвену одговорност, а посебно да помогнем као жена жени. Стана је нама свима очитала лекцију, и како се чува дом, и како се чува породица, како се верује у Бога, а и како се чува Косово и Метохија. Трреба да следимо њен пример, њеног преданог жовота према породици, према Косову и Метохији, а тиме и према својој држави“, рекла нам је Снежана, која је и директорка Националног ансамбла „Венац“.

фото: Н. Милосављевић, ГрачаницаОнлајн

Стана Пантић, изненађена и срећна, не толико што више неће веш да пере ручно, већ највише због тога што још има хуманих људи, кратко је поновила:

„Шта да кажем. Хвала јој много, хвала и вама што сте ме посетили и пустили моју причу међу свет“.

Страх од корона вируса није могао да спречи чврст загрљај храбре Стане и хумане Снежане.

„Имам три кћерке, Снежана ми је четврта. Она се сетила мене, Бог нека се сети ње“, рекла нам је Стана и додала да ће од сада када год оде у цркву запалити свећу за Снежанино здравље.

За здравље, спасење и оздрављење свих и за повратак прогнаних, читамо са Станиних усана.


А.Ћ.