СКЦ Приштина: Чувањем обичаја и традиције, чувамо национални идентитет

фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Српски културни центар у Приштини, уз подршку Министарства културе и информисања Републике Србије, наставља пројекат „Нематеријално је богатство“. У оквиру пројекта, данас је представљен обичај „Лазарице“ у Ораховцу, Великој Хочи, Сиринићкој и Средачкој Жупи. Обичај „Лазарице“, карактеристичан и за друге делове региона у којима живе Срби, везан за Лазареву суботу или Врбицу, која је увек у суботу пред Васкрсење Христово, представила је професорка, новинарка и хроничарка времена у којем живимо, Оливера Радић из Ораховца.

„Лазарички обичаји су сачувани у Великој Хочи и Ораховцу и у Сиринићкој Жупи, можда оскудније него у ранија времена, не само пре 1999. године, него и раније и сама ношња и песме су преноси са колена на колено. Днас је нажалост сачуван број песама. Постојало је на стотине песама, а ми се данас вртимо у неком кргу од близу педесетак песама. Нажалост, лазаричког обичаја нема више у селима Зочиште, Оптеруша, Ретимље, Новаке, Мушниково, Мушутиште и у целој Средачкој Жупи, у селима Драјчиће и Средска, зато што тамо нема наших људи, а ако их има, то су старији и средовечни људи, а за Лазарице нам требају девојчице и девојке“, рекла је Оливера Радић на представљању обичаја „Лазарице“.

фото: ГрачаницаОнлајн
Лазарице су женске пролећне обредне поворке које иду од од куће до куће и певајући различите песме, благосиљају породице, желећи им срећу и родну годину, док их домаћице дарују. У групи Лазарице су девојке или девојчице, главни ликови су Лазар и Лазарка. Док је Лазар у белој одори, прекривен од главе и пете, остале девојке су окићене цвећем, травом и врбовим гранчицама. Сматра се да све домове које посете Лазарице, очекује благостање, здравље и срећа. Посебно се певају обредне песме за синове, посебне за кћери, посебне за испрошену девојку, посебно за девојку пред удајом, за момка пред женидбом, за новорођенче. У куће које су у жалости Лазарице не иду, или иду, али не певају.

Све мање је људи који негују старе обичаје, који чувају старе ношње, а још мање је оних који обичаје записују, како би их сачували од заборава. Такође, све више се српско нематеријално наслеђе отима и присваја, баш као и оно материјално, посебно цркве и манастири. Због тога Оливера Радић помно записује и снима различите саговорнике који сведоче о обичајима, али и прикупља народну ношњу, а моли и све који имају било који њен део, да је не продају и не уништавају.

фото: ГрачаницаОнлајн

„После 1999. године када су дошле међународне организације, мислим на странце, прво што су урадили, они су нам откупили ношњу. Подсећам, када је горело све око нас, покушавали смо да спасимо своје животе и да спасимо оно што нам је најважније из куће. Нисмо могли скоро ништа да понесемо, а ако је неко одлазио, носио је једну торбу у којој није било места за народну ношњу, па је то продавано или остајало у кући. Толико лепих бошчи, толико јелека, толико појасева, накита је продато и изгубљено. Наше жене су носиле филигрански накит преко марама које су носиле на главама. Имала сам прилике да одем у неки бутик у Призрену и тамо видим на девојкама детаље српске народне ношње, која се представља да је ношња неког другог народа“, објашњава професорка Радић, истичући да посебно срећна што је данас обичај „Лазарице“ представила баш у Приштини.

„Професор Владимир Бован је био веза између Приштине где сам студирала и Велике Хоче где сам рођена и где сам живела, јер је баш професор Бован са мојим оцем, који је такође био професор српског језика и књижевности, дошао у Велику Хочу да истражује обичај „Лазарице“. Та слика професора Бована који покушава да фотографише Лазарице и да их сними у Великој Хочи, затим семинарски рад на факултету на ту тему и ово представљање у Приштини некако затвара круг, круг који нас веже са нашим обичајима, из којега не би требало да излазимо, јер без наших народних обичаја и традиције, ми нећемо постојати“, рекла је Радићева.

фото: ГрачаницаОнлајн
Владимир Бован је одрастао је у Урошевцу, где је завршио основну и средњу школу. Југословенску књижевност је дипломирао на Филозофском факултету у Скопљу, а докторирао на народној књижевности на Филолошком факултету у Београду. Од 1966. године, када је почео стручно и научно да се ангажује на проучавању историје књижевности, објавио је 33 самосталне и 12 заједничких књига, као и преко две стотине научних и публицистичких текстова. Најобимнији Бованов рад односи се на сакупљање, истраживање и проучавање народних умотворина и усмених трагова епске и лирске књижевности на косовско-метохијском простору.

Осим предавања о обичају „Лазарице“, професорка Радић је приказала и део фотографија и видео записа које поседује.

„Лазарице“ су обичај који је уписан у Национални регистар нематеријалне културе, а до сада су у Српском културном центру у Приштини, кроз пројекат „Нематеријално је богатство“, уз подршку Министарства културе и информисања Републике Србије, представљени и косовски вез, ткање бошчи у Косовском Поморављу, као и обичаји „Бела вила“ и „Женидба Краљевића Марка“.

А.Ћ.