fbpx

SKC Priština: Čuvanjem običaja i tradicije, čuvamo nacionalni identitet

фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн


U okviru projekta, danas je predstavljen običaj „Lazarice“ u Orahovcu, Velikoj Hoči, Sirinićkoj i Sredačkoj Župi.

Srpski kulturni centar u Prištini, uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, nastavlja projekat „Nematerijalno je bogatstvo“. U okviru projekta, danas je predstavljen običaj „Lazarice“ u Orahovcu, Velikoj Hoči, Sirinićkoj i Sredačkoj Župi. Običaj „Lazarice“, karakterističan i za druge delove regiona u kojima žive Srbi, vezan za Lazarevu subotu ili Vrbicu, koja je uvek u subotu pred Vaskrsenje Hristovo, predstavila je profesorka, novinarka i hroničarka vremena u kojem živimo, Olivera Radić iz Orahovca.

„Lazarički običaji su sačuvani u Velikoj Hoči i Orahovcu i u Sirinićkoj Župi, možda oskudnije nego u ranija vremena, ne samo pre 1999. godine, nego i ranije i sama nošnja i pesme su prenosi sa kolena na koleno. Dnas je nažalost sačuvan broj pesama. Postojalo je na stotine pesama, a mi se danas vrtimo u nekom krgu od blizu pedesetak pesama. Nažalost, lazaričkog običaja nema više u selima Zočište, Opteruša, Retimlje, Novake, Mušnikovo, Mušutište i u celoj Sredačkoj Župi, u selima Drajčiće i Sredska, zato što tamo nema naših ljudi, a ako ih ima, to su stariji i sredovečni ljudi, a za Lazarice nam trebaju devojčice i devojke“, rekla je Olivera Radić na predstavljanju običaja „Lazarice“.

foto: GračanicaOnlajn
Lazarice su ženske prolećne obredne povorke koje idu od od kuće do kuće i pevajući različite pesme, blagosiljaju porodice, želeći im sreću i rodnu godinu, dok ih domaćice daruju. U grupi Lazarice su devojke ili devojčice, glavni likovi su Lazar i Lazarka. Dok je Lazar u beloj odori, prekriven od glave i pete, ostale devojke su okićene cvećem, travom i vrbovim grančicama. Smatra se da sve domove koje posete Lazarice, očekuje blagostanje, zdravlje i sreća. Posebno se pevaju obredne pesme za sinove, posebne za kćeri, posebne za isprošenu devojku, posebno za devojku pred udajom, za momka pred ženidbom, za novorođenče. U kuće koje su u žalosti Lazarice ne idu, ili idu, ali ne pevaju.

Sve manje je ljudi koji neguju stare običaje, koji čuvaju stare nošnje, a još manje je onih koji običaje zapisuju, kako bi ih sačuvali od zaborava. Takođe, sve više se srpsko nematerijalno nasleđe otima i prisvaja, baš kao i ono materijalno, posebno crkve i manastiri. Zbog toga Olivera Radić pomno zapisuje i snima različite sagovornike koji svedoče o običajima, ali i prikuplja narodnu nošnju, a moli i sve koji imaju bilo koji njen deo, da je ne prodaju i ne uništavaju.

foto: GračanicaOnlajn

„Posle 1999. godine kada su došle međunarodne organizacije, mislim na strance, prvo što su uradili, oni su nam otkupili nošnju. Podsećam, kada je gorelo sve oko nas, pokušavali smo da spasimo svoje živote i da spasimo ono što nam je najvažnije iz kuće. Nismo mogli skoro ništa da ponesemo, a ako je neko odlazio, nosio je jednu torbu u kojoj nije bilo mesta za narodnu nošnju, pa je to prodavano ili ostajalo u kući. Toliko lepih bošči, toliko jeleka, toliko pojaseva, nakita je prodato i izgubljeno. Naše žene su nosile filigranski nakit preko marama koje su nosile na glavama. Imala sam prilike da odem u neki butik u Prizrenu i tamo vidim na devojkama detalje srpske narodne nošnje, koja se predstavlja da je nošnja nekog drugog naroda“, objašnjava profesorka Radić, ističući da posebno srećna što je danas običaj „Lazarice“ predstavila baš u Prištini.

„Profesor Vladimir Bovan je bio veza između Prištine gde sam studirala i Velike Hoče gde sam rođena i gde sam živela, jer je baš profesor Bovan sa mojim ocem, koji je takođe bio profesor srpskog jezika i književnosti, došao u Veliku Hoču da istražuje običaj „Lazarice“. Ta slika profesora Bovana koji pokušava da fotografiše Lazarice i da ih snimi u Velikoj Hoči, zatim seminarski rad na fakultetu na tu temu i ovo predstavljanje u Prištini nekako zatvara krug, krug koji nas veže sa našim običajima, iz kojega ne bi trebalo da izlazimo, jer bez naših narodnih običaja i tradicije, mi nećemo postojati“, rekla je Radićeva.

foto: GračanicaOnlajn
Vladimir Bovan je odrastao je u Uroševcu, gde je završio osnovnu i srednju školu. Jugoslovensku književnost je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Skoplju, a doktorirao na narodnoj književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 1966. godine, kada je počeo stručno i naučno da se angažuje na proučavanju istorije književnosti, objavio je 33 samostalne i 12 zajedničkih knjiga, kao i preko dve stotine naučnih i publicističkih tekstova. Najobimniji Bovanov rad odnosi se na sakupljanje, istraživanje i proučavanje narodnih umotvorina i usmenih tragova epske i lirske književnosti na kosovsko-metohijskom prostoru.

Osim predavanja o običaju „Lazarice“, profesorka Radić je prikazala i deo fotografija i video zapisa koje poseduje.

„Lazarice“ su običaj koji je upisan u Nacionalni registar nematerijalne kulture, a do sada su u Srpskom kulturnom centru u Prištini, kroz projekat „Nematerijalno je bogatstvo“, uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, predstavljeni i kosovski vez, tkanje bošči u Kosovskom Pomoravlju, kao i običaji „Bela vila“ i „Ženidba Kraljevića Marka“.

A.Ć.
%d bloggers like this: