Ката и Стана: Срамота је да земља остане “батал”

Клина, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

У општини Клина, у селу Доњи Петрич, живи Ката Грујић. Иако је једина Српкиња у селу и већ у поодмаклим годинама, иако има здравствених проблема, али и проблема са непознатим лоповима, каже да нема намеру да иде из свог села док је жива. И Стана Пантић, једна од петоро Срба у селу Дуге Њиве, дане проводи потпуно сама али, како каже, не постоји сила која би је отерала са кућног прага.

Ката Грујић: Да сам намеравала да идем, отишла бих одавно

Типска кућа, изграђена поред главног пута Приштина – Пећ, окућница уређена, живина, башта, њива и воћњак. Помислио би човек да ту живе барем два јака мушкарца. Али, када покуцате на врата, дочекује вас крепка дама, чије године нећемо помињати. Како се живи, питамо.

“Како се живи? Шта да кажем? Пре две три ноћи су ми лупали на прозор, кокошке опет једну по једну, већ пет шест однели. Комшије (Албанци, прим. аут.) кренуле за њима да их ухвате, али лопови побегли. Стално ми краду шуму. Овог једног лопова полиција ухватила на лицу места, дрва што су ми посекли лопови, полицајци дотерали после мени и сада да ли ће да буде нешто на суду или неће, не знам, углавном полиција се заузела баш добро овај пут”, одговара Ката Грујић уз осмех, као да прича о нечем лепом. Навикла је на те, како она каже “безобразне”, али хвала Богу па има добре комшије који су увек спремни да јој прискоче у помоћ.

фото: Н. Милосављевић, ГрачаницаОнлајн

Ката је срећна и насмејана када види госте, ма ко да су они и ма одакле да су дошли. Увек је спремна за разговор, за шалу и смех. Ведар дух је одржава, додаје, али проблеми су ту, само често нема коме да се пожали. За време епидемије корона вируса, тврди да је нико није обишао, осим када је додељивана нека помоћ у лековима, али су њој донели погрешне које, како каже, није смела да пије.

“Не, мене нико не обилази. Код мене није нико био два месеца и више. Оно Божо (запослен у српским институцијама, прим. аут.) кад је долазио, када су делили неку помоћ. Лекове свима давали, мени нису, ни лекове ни ништа. Донели ми неке две китијице које не смем да пијем, после ми овај из Приштине донео.То је један Холанђанин, он ми је купио у Грачаници за његове паре и донео ми. И због мене овде дошао, а да није било њега не знам шта би. Лекове немам где да купим, јер ја три месеца нисам нигде мрднула због ове короне”, прича нам Ката.

Она строго поштује правила, носи маску, редовно дезинфикује кућу, али брине што није отишла да обиђе кукуруз пре бербе.

“Са шумом имам шест хектара земље. Како не обрађујем, обрађујем, обрађујем. Семе добијем, а ово друго што треба све платим. Посејала сам кукуруз и сви кажу да је најбољи код мене кукуруз, да л је тачно или није, не знам”, поносно каже Ката Грујић и показује нам да је ове године засадила и 170 стабала јабука. Саднице добила као донацију, објашњава.

Добрих и племенитих људи има, додаје, нажалост све мање, али то нема везе са нацијом, има везе са оним што им је дао Бог, или су добри или су лоши. Не боји се никога, јер од страха каже нема ништа. Понавља, комшије су јој добре, помажу јој, попију кафу, сада мање због вируса, али јој недостају старе комшије, рођаци и пријатељи. Желела би да се сви врате у своје куће.

фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

“Треба да се врате, да дође свако на своје и да не пусти земљу да буде батал, да му по земљи коров расте. Искрено, волела бих да има више овде комшија, јер ја скоро по неколико дана немам са ким да проговорим на нашем језику. Ови овде комшије знају српски, али жене слабо, па оне на албанском, ја на српском, мало рукама и тако се споразумевамо”, опет уз осмех прича Ката Грујић.

Као што ни претходни проблеми са непознатим људима који су крали њене кокоши и секли дрва у њеној шуми, ни ова непозната напаст, звана корона вирус, не може Кату да отера са њеног прага:

“Ја да сам намеравала да идем, ја бих отишла одмах када ми је муж умро, пре шест година. Нема шансе, ја сам рекла само да ме понесу као што сам ја њега отерала тамо (показује према гробљу), иначе да идем некуда, не. Покушавају поједини на све начине да ме отерају, али ја не одустајем”.

Не одустаје Ката Грујић од своје куће и свог Петрича. Само када би мало чешће долазили гости.

“Дођите”, каже нам када смо полазили, “дођите и када не радите, да прозборимо”.

Стана Пантић: Ако неко може да ми помогне, хвала му, ако не, опет хвала

А пре Доњег Петрича, када идете од Клине према Пећи, скретање за село Дуге Њиве, у коме је остало Срба да можете да их избројите на прсте једне руке, међу њима и Стана Пантић, повратница у ово село.

фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Стана је остала удовица са 33 године, 1986. године, када јој преминуо тридесетпетогодишњи супруг. Најсатрија кћерка је имала седам, средња пет, а најмлађа само две и по године.

“Једино ми мој брат помогао и нико други. Ни од кога нисам добила ни литар уља. Подигла сам три сирочета са моје две руке, са мојих десет прстију”, кроз сузе прича Стана, додајући да је задовољна јер је од њих направила добре људе.

И у Станиним дворишту велики пластеник, у коме је до скоро било и парадајза, и краставаца и паприке, али суша није баш дозволила да се поврће прода и да се нешто заради.

Иза куће башта, а кућа типска, за коју Стана каже да је мања него штала коју је имала некада. Али, за њу једну је довољно.

“Вратила сам се на моје. Имам три хектара обрадиве земље, све је то у једну коцку, имам 4,5 хектара шуме. А вратила сам се и да видим док сам жива ово место где сам провела и срећне и тужне дане и да запамтим где су моја деца проходала. А дошла сам и зато што ми је муж овде сахрањен, па не бих желела да се ја сахраним у Србији, а мој муж ту. Ето, зато сам дошла, највише због тога”, објашњава разлоге свог повратка и самовања Стана Пантић.

На шпорету се кува сок од ароније, зимница скоро готова и све то она сама припрема. Нешто млађа од Кате Грујић, каже да се короне не боји, носи маску само када негде иде, да је не би казнили, каже смејући се. Болесна је од разних болести, пије лекове годинама, па додаје да јој корона не може ништа. Већа мука од короне је за њу самоћа. Кћери се поудале, дођу, али свака има своју кућу, а њој је најлепше у њеној авлији, у њеном селу. Једино што не разуме, каже, зашто се људи не враћају на своја имања?

“Ко мисли само да направи кућу и да је овако остави, не треба да се пријављује за повратак. А треба да их је срамота да ја жена од 67 година могу сама овде да живим, а да они живе тамо по Србији. Зашто не дођу сви на своје? И мени би лакше било да они дођу. Треба да их је срамота да они шетају тамо негде, а да њихова земља стоји батал или да је други ради”, љутито поручује Стана Пантић.

фото: Н. Милосављевић, ГрачаницаОнлајн

Храну и лекове има, додаје да има и по мало страха јер се некима у селу, каже, не свиђа што се вратила:

“Никоме ништа нисмо урадили, ни ја ни мој покојни муж, нисам никоме узела ништа, ниједан лист. То што могу да урадим, урадим, што не могу, нека га, али углавном сам на моје. И немам намеру да идем одавде док не умрем па да ме однесу прво код мог мужа, па онда нека буде шта буде. Немам намеру да идем одавде нити ћу да идем. Ако може неко да ми помогне, може, хвала му, ако не, опет му хвала”.


А управо за време епидемије корона вируса, Снежана Јовановић из Кишнице код Грачанице је сазнала да Стана Пантић нема машину за прање веша. Одлучила је да помогне, јер како каће осећа људску и друштвену одговорност, али посебно је желела да помогне као жена жени.

“Подсетила ме је на моју мајку и зато сам одлучила да јој купим машину”, кратко нам је рекла Снежана, а Стана, изненађена и срећна, кроз сузе, овај пут радоснице, поручила, онако људски и од срца:

“Хвала јој пуно. Бог јој дао све најбоље. Она се сетила за мене, а бог нека се сети за њу”.


Анђелка Ћуп

Производњу ове приче подржала је Мисија ОЕБС-а на Косову као део серије чланака о новинарству у заједници како би се помогло развоју локалних медија. Изражена мишљења и ставови у њој представљају мишљења и ставове самих учесника и аутора и не одражавају нужно ставове ОЕБС-а.