И пре и за време пандемије, млади одлазе из општине Исток

фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

У општини Исток данас живи око 700 Срба, педесетак у самом граду, а остали у 18 околних села. Прво место на Косову, у које су се Срби вратили је Осојане, административни, културни и политички центар живота источких Срба. Као и свуда, и у општини Исток је ситуација ванредна због пандемије корона вируса, али мештани се надају да ће и ово проћи, јер како рече једна старија мештанка Осојана, свако зло прође, даће Бог.

Оно што сваки мештанин општине Исток одговара, када питате како живи, јесте, хвала Богу добро је и мирно. Остало, кажу, биће. У град одлазе нормално, нема више изразитих међуетничких тензија, раде своју земљу.Ту и тамо буде крађа и по нека међуетничка трзавица, али Источани кажу да није страшно. Деца у школу иду у Осојане и Гораждевац, а они старији у Митровицу. Мештане брине одлазак младих за неким бољим животом и што се после школовања не враћају. Лоша економска ситуација и незапосленост су главни разлог одласка, кажу.

Дођите у Осојане!

Славиша Ђурић из Осојана није задовољан процесом повратка, тврдећи да је процес почео 2001., а још увек није завршен, а незадовољан је и изградњом инфраструктуре у повратничким селима.

фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

„Само погледајте путеве, погледајте нисконапонску мрежу и погледајте све остало, све само говори. Куће су мале квадратуре, независно од броја чланова. Може да се врати ко жели, али како ће да живи и од чега, томе врло мало бриге посвећују институције“, тврди Ђурић, али ипак додаје да ће Срби опстати, јер „нигде боље није него овде и нигде није боље него бити свој на своме“.

„Услови живота могу да буду бољи, треба да буду бољи и ми се надамо да ће се то и десити“, закључује Ђурић, уз напомену да корона вирус није много променио живот његових сународника.

Шетајући кроз Осојане, поглед пуца на обрађене њиве. Не дају становници Осојанске долине да иједан метар остане необрађен. И осамдесетчетворогодишњи Аранђел Репановић, кога затичемо испред куће, обрађује пет хектара земље. Каже, плаћа раднике, јер сам више не може, а супруга се још увек бави трговином. Репановићи држе и живину и две свиње. Није им тешко да раде, радили су цео живот. Аранђел истиче да се не боји никога и ничега, па ни короне, а са комшијама живи добро, додајући да у сваком житу има кукољ.

фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

„Десет година сам радио у Истоку као магационер пре и сада са Албанцима седим у кафићу, пијемо, причамо. Ја проблем немам, само да вас лажем“, са осмехом прича Аранђел, наглашавајући да из Осојана више не иде никуда.

„Моје имање нема цену и не продаје се. А мислим да ни моја деца неће да продају. Ја бих још купио земљу, нека је, не може нико никуда да је понесе“, наглашава Аранђел. На питање да ли се нада да ће се сви вратити на своја имања, променивши расположење, Репановић одмахује главом.

„Нема ништа од повратка, људи су се обезбедили тамо. Отишли су за послом већина, до душе било је и мало притиска, али не верујем да ће да се врате. Оно што ме брине је да и ова овде омладина одлази, али не само наша, него и албанска. Некада је у Истоку четвртком био пијачни дан, била гужва, не можеш да се мимоиђеш са људима, сада тога нема“, носталгично се присећа Аранђел.

И заиста, мало је младих на улицама Осојана. Не воле много ни да причају са новинарима, али онако успут додају да им се живот није много променио у време пандемије корона вируса. И даље су, као и раније ускраћени за живот у урбаним условима, нема биоскопа, позоришта, концерата. Ипак, највише им недостаје више другара, макар и да их посете током викенда и распуста.

фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

„Поручила бих свим вршњацима да дођу јер нема чега да се боје. Има много тога да се види, као што су манастири, може да се шета“, каже седамнаестогодишња Катарина, пореклом из Ђураковца код Пећи, која је из Београда дошла у Осојане код сестре.

А Исидора Ђурић из Осојана, ученица другог разреда гимназије, бави се многобројним активностима и за њу је, чини се, свеједно где живи.

„Време проводим тако што обилазим разна места, шетам, читам књиге, свирам гитару, певам“, набраја шта све ради Исидора, додајући да можда Осојане није најбезбедније место за живот, али је сигурно најлепше.

Имали смо срећу да чујемо Исидорину песму и да видимо веште прсте на гитари. Ко зна, можда се у Осојану родила нова звезда.

Ангелина из Тучепа тражи друштво

А када од Осојана наставите, не баш добрим асфалтним путем према дреничком крају, наилазите на село Тучепе. Поред пута искривљене и попадале бандере, први знак да у селу није баш лако живети, а још увек су приметни и остаци порушених кућа.

фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Онда одједном, као печуркице, мале типске куће, у којима живи десетак српских породица, углавном из фамилије Мемаровића. Најстарија мештанка села није баш одушевљена што нас види, одмахује руком и упућује нас на млађе саговорнике. Ипак успевамо да је умолимо да нам каже како се некада овде живело и како је сада:

„Много смо некада радили земљу, али нам је било лепо. Била слога, а сада…Немам проблема са комшијама, греота да кажем, само да те лажем. Било тешко када смо се вратили, све било порушено, али смо дошли на своје. Имамо сада кућу, добро је, живи се“.

Владислав Мемаровић се у Тучепе вратио 2009. године.

“Нисам запослен, живим од пољопривреде. Имам три хектара земље, производим пшеницу кукуруз, башту, бели лук и шљиве. Мало је теже за превоз, али може да се прода све. И сада када је ова епидемија, може да се пласира роба”, прича Владислав и наглашава да је безбедно.

фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

“Нико нас не дира. Раније је било мало трзавица, али у задње време нема, једино што нам секу шуму. Ми их опоменемо, они оду, па се врате, некада се посвађамо, али сада их нема. Посекли све, више нема ништа”, наставља Владислав и додаје да се на своје имање вратио да остане и да нема намеру да одлази

Када смо стигли у село, није било струје, јер је ветар који је претходног дана дувао, порушио бандере за које се ни најстарији мештани овог краја не сећају када су постављене.

“Тренутно имамо проблема са струјом, бандере попадале, видели сте. Зовемо у Приштину, нико не долази, па смо по мало препуштени сами себи. Струју редовно плаћамо, али ето, нема их. Иста је ситуација и са водом, али се сналазимо”, објашњава нам Радмила Мемаровић, која са мужем и четворо деце живи у неких стотинак квадрата. Радмила каже да је сада добро, јер су до пре две године живели у само 59 квадратних метара. Радмила је једног сина родила у Истоку, једног у Црној Гори, а двоје најмлађе деце у Митровици.

фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

“Добро је, нормално се живи. Хвала Богу нема проблема, а нема ни страха. Ми се већином бавимо сточарством. Може да се продају производи, сарађујемо са свима нормално. Двоје деце ми је на школовању у Митровици, ово двоје има превоз до Осојана, само ми их жао. Нама старијима одговара мир и тишина, али деца немају где да изађу, нема ништа за омладину”, објашњава Радмила.

Професор педагогије Слађан Мемаровић, отац троје деце, мало је забринут за одрастање деце из ових крајева.

„Овде је скоро немогуће одрастати нормално, лоше је било и пре а посебни сада за време пандемије. Мало је деце, па и мала је могућност социјализације, недостају разни садржаји, другачији су услови. Овде се све другачије доживљава, услови су тешки, од недостатка воде и струје до различитих опасности за које деца и нормалним срединама не знају. Овде тренутно безбедносно није страшно, нема неких проблема, међутим увек постоји неки страх“, покушава да објасни своју бојазан Слађан.

фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

А жеље овдашње деце, у једној реченици је рекла Ангелина Мемаровић, одлична ученица петог разреда основне школе, која жели да постане докторица.

„Мени је лепше у Тучепу него у неким градовима где сам била, али бих волела да овде има више деце, да можемо да се играмо, као што то раде сва деца на свету“.

Анђелка Ћуп

Производњу ове приче подржала је Мисија ОЕБС-а на Косову као део серије чланака о новинарству у заједници како би се помогло развоју локалних медија. Изражена мишљења и ставови у њој представљају мишљења и ставове самих учесника и аутора и не одражавају нужно ставове ОЕБС-а.