I dalje se ne zna ništa o sudbini kidnapovanih i nestalih Srba na Kosovu i Metohiji

фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Na Kosovu i Metohiji, po podacima Međunarodnog Crvenog krsta, pre, za vreme i posle oružanog sukoba 1999. godine, nestalo je 6.047 osoba

Na Kosovu i Metohiji, po podacima Međunarodnog Crvenog krsta, pre, za vreme i posle oružanog sukoba 1999. godine, nestalo je 6.047 osoba iz svih etničkih zajednica. Ni danas nije razjašnjena sudbina 1.647 ljudi, od kojih su 654 Srbi. Mnoge porodice nestalih Srba na KiM već decenijama čekaju na istinu i pravdu, kako bi se napokon razjasnilo sta se desilo sa članovima njihovih porodica.

Zoran Ađančić iz Miloševa, nestao je 22 juna 1998. godine na svom radnom mestu u rudniku Belaćevac, kada su ga pripadnici takozvane Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) toga dana kidnapovale zajedno sa Draganom Vukmirovićem, Filipom Gojkovićem i još devet rudara. Samo mesec dana ranije iste godine, u tom istom rudniku, nestao je i Žarko Spasić. Miroljub Ađančić, brat nestalog Zorana, kaže da i posle 22 godine porodice kidnapovanih i nestalih na Kosovu i Metohiji nemaju nikakvih tragova, kao i da ne postoji želja međunarodne zajednice i kosovskih vlasti da se to pitanje reši. Po njegovim rečima, on, kao i većina porodica čiji su članovi nestali tokom sukoba na KiM, žele da se sazna istina šta se desilo sa članovima njihovih porodica i da se zadovolji pravda.

“1999. i 2000. godine imali smo, takoreći privatne veze, ne samo naša porodica, nego i ostale porodice, pokušavali smo nešto da saznamo. Došli smo do saznanja koja smo prenosili našim vlastima, međunarodnoj zajednici i njihovim ljudima koji su bili ovde na terenu, OSCE, UNHCER, međunarodnom komitetu Crvenog krsta itd. Nažalost, to je tada bilo do nekog perioda 2000. godine, postojali su podaci o postojanju logora, koji su postojali na severu Albanije, kao i o zatvorima OVK, ali kada je počelo bombardovanje sve je to palo u vodu”, kazao je Miroljub, naglašavajući da su porodice kidnapovanih i nestalih razgovarale i sa Vilijamom Vokerom (koji je tada bio šef misije OEBS na Kosovu), Ričardom Holbrukom (koji je bio specijalni izaslanik u pregovorima o okončanju oružanih sukoba srpske policije i vojske i OVK), kao i sa Karlom Del Ponte, (glavnom tužiteljkom Haškog Tribunala za bivšu Jugoslaviju). Ađančić kaže da su njima izneli sve podatke do kojih su uspeli da dođu i tražili da nešto preduzmu, kako bi se napokon rasvetlila sudbina kidnapovanih na KiM.

Miroljub Ađančić, brat nestalog Zorana Ađančića, foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

“Oni su se tada pravili da ne znaju ništa o tome. Tražili su imena ljudi preko kojih smo došli do informacija. Mi to naravno nismo smeli da uradimo, kako ne bi ugrozili njihovu bezbednost. Međutim, ispostavilo se nakon toga da su se ona (Karla Del Ponte) i ostali osmelili da pišu o svemu tome i da su oni tada već sve to znali i bili upućeni u čitavu priču. Samim tim su se narugali, podsmevali porodicama žrtava u lice, međunarodnoj pravdi, svim konvencijama mogućim o pravu ljudi na ovom svetu i nažalost to se i dan danas tako nastavlja. Trenutno niko nema, pogovotvo takozvane vlasti Kosova, interes, niti volje da reše pitanje nestalih, kako bi se došlo do istine, ne samo za kidnapovane Srbe, nego i za Albance i Rome i ostale”, rekao je Ađančić.

Svetislav Nedeljković, koji je iz sela Krajišta prebegao u Lipljan, nestao je 3. jula 1999. godine u centru Lipljana. Prema rečima njegove kćerke Mirjane Stojanović, nakon što je nestao, porodica je dobijala informacije od Albanaca iz Krajišta o tome da su videli telo njenog oca pored puta u blizini tog sela.

“Kada smo dobili dojavu, odmah smo prijavili policiji. Da je poilicija odmah odreagovala, kada smo dobili prvu dojavu od strane jedne Albanke iz Krajišta, koja je tvrdila da su telo mog oca izbacili pored puta, a onda nam je drugi meštanin takođe dojavio da je je on telo pronašao i prepoznao i zakopao. Međutim, policiji je trebalo mesec dana da te navode proveri. Kada su izašli na teren, našli su mesto gde je rečeno da je telo zakopano, čak je i postojalo i obeležje, ali telo nije pronađeno. Ko je i zašto iskopao telo, mi ne znamo. Dobijali smo takođe informacije da on nije dugo živeo nakon sto je kidnapovan, zato što je bio bubrežni bolesnik i bez dijalize nije mogao da preživi”, kazala je Stojanovićeva.

Mirjana Stojanović, ćerka nestalog Svetislava Nedeljkovića, foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

Mirjana dodaje da se njena porodica godinama obraćala i Udruženju kidnapovanih i nestalih, kao i svim međunarodnim institucijama na Kosovu, ali nikakvih odgovora nisu dobili.

“Dolazile su razne međunarodne organizacije, čak su nam uzimali i krv za DNK analizu, međutim do današnjeg dana nemamo nikakvu informaciju. Nama to deluje kao da oni (predstavnici međunarodne zajednice) samo dođu kod porodica kidnapovanih i obave razgovor, uzmu podatke i to je to. Ništa nisu rešili svih ovih godina, a Albancima nije ni u iteresu da se rasvetli sudbina kidnapovanih i nestalih, naročito zato što tokom rata nisu bili kidnapovani samo Srbi, već i Albanci i Romi. Za svaku osudu je da se kidnapovani Albanci ipak i pronalaze i njihovi slučajevi i rasvetljavaju, a šta se desilo sa Srbima, niko nema informaciju”, naglasila je Mirjana Stojanović.

Porodice kidnapovih ističu da Udruženja nestalih koja na teritoriji Srbije rade, Vlada i kancelarija za KIM pokušavaju da im pomognu, ali i da su njima ruke vezane zato što nisu direktno prisutni na samom terenu.

foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

“Prošao je period dug 22 godine, a porodicama se nude samo kosti. Uziman je DNK, sve međunarodne misije koje su bile i sve institucije koje su bile zadužene za nestale, porodice su Ih molile da se reši barem jedan slucaj, nažalost od toga nije bilo ništa, jer to nekome nije u interesu, sem porodicama. U početku je na Merdaru bila primopredaja posmrtnih ostataka. Da međunarodna zajednica želi i hoće, rešili bi ovo pitanje vrlo brzo. KFOR koji je bio zadužen za bezbednost stanovništva na Kosovu nakon povlačenja srpske policije i vojske, nije želeo da ih zaštiti i samim tim i oni su još gori zločinci, jer su bili saučesnici u svemu tome”, zaključuje Miroljub Ađančić.

Srpske vlasti su 2005. godine predale preko 2.500 dokumenata iz arhive MUP-a i Ministarstva odbrane, na osnovu kojih su pronalažena tela nestalih Albanaca, dok prištinske institucije to nikada nisu učinile. Organi Republike Srbije imaju saznanja o najmanje pet lokacija na Kosovu i Metohiji, na kojima se nalaze masovne grobnice kidnapovanih Srba, a samo u mrtvačnici bolnice u Prištini još uvek nije identifikovano preko 300 žrtava, za koje se pretpostavlja da su srpske nacionalnosti.

Ana Marković