Nomen est omen- Prof. Dr Stevan Baljošević

Илустрација фото: pixabay/Bru-nO

Илустрација фото: pixabay/Bru-nO


Nedavno je nastao zapis o lekarima sa Kosova i Metohije koje je pokosila opaka bolest.

Nedavno je nastao zapis o lekarima sa Kosova i Metohije koje je pokosila opaka bolest. Svi oni i još neizbrojano mnogo lekara bili su studenti profesora Stevana Baljoševića. Pre bi se moglo reći da su bili đaci učitelja Steve. Jer, on je svedočio etiku lekarske struke- radio je časno, predano prenosio znanje i vaspitavao buduće lekare. O tome kako je lečio svoje pacijente, mogla bi se napisati brojna svedočanstva brižnih majki čija su deca stizala na infektivnu kliniku. I nikada se ne bi sve borbe za život ne bi saznale. Bilo je meningitisa u nekom periodu, bilo je mišje groznice u nekom drugom periodu u nekim delovima naše Pokrajine, i još mnogo zaraznih bolesti koje su lečene lekovima, ali i blagim, smirujućim tonom doktora Steve. Jednako jednostavnim, skromnim čovekom onda kada je bio direktor Infektivne klinike u Prištini, kada je bio dekan Medicinskog Fakulteta ili predstavnik Jugoslavije u Unicefu. Bio je dostupan svima u svako vreme. Njegov beo mantil bio je belji od mnogih drugih, jer, umirivao je strah, davao nadu, brisao suze onda kada je bilo najteže. To narod sa Kosova i Metohije ne može nikada da zaboravi. Najiskrenije, dirljive objave na fejbuku pročitala sam upravo one koje su napisali njegovi prijatelji Turci.

Mnogo toga iz biografije profesora Steve ostaće nepoznanica upravo zbog njegove prirodne skromnosti. O tome su pisali njegovi školski drugovi u spomenaru- monografiji „Rasli smo uz kosovske božure- zapisi generacije maturanata 1956/57. gimnazije „Ivo Lola Ribar“ u Prištini.

Generacija uspešnih gimnazijskih učenika koje se redovno okupljala o jubilejima samostalno je 2016. godine izdala ovaj spomenar svojih sećanja i fotografija. Autori su svi oni u pojedinačnim zapisima koje je sakupila i u svojevrstan istorijski dnevnik upakovala Vidosava Vulević- Zimonjić, etnolog.

„Reč gimnazija potiče od latinske reči gymnasium, u početku prostor za telesno vežbanje, kasnije i za duhovno i široko opšte obrazovanje. Moje sećanje na taj prostor života je bezgranično i voljeno“- svoje sećanje je tim rečima započeo doktor Baljošević.

Živo se sećao svojih profesora, filmova i pozorišnih predstava koje su sa profesorima gledali, pa nakon toga na časovima analizirali. Pomenuo je imena, profesora, začajnih pozorišnih reditelja toga vremena, mnogo školskih drugova. Zapisao je da je Rom Uka Brizani, mlađi gimnazijalac, osnovao svoj orkestar u Radio Prištini, komponovao i nastupao širom Jugoslavije. Pomenuo je i one koji su glumili, pevali u horu. „Orkestar, gitar, mandolin i primova, dobijali smo od kulturno-umetničkog društva „Radnički“ u kome smo i vežbali 2-3 puta nedeljno, a vodio ga je s mnogo entuzijazma profesor Nikola Bunjin… Za izvođenje kompozicija u studiju Radio Prištine i emitovanje onih koje su snimljene, kao što je „Barkarola“ i Hofmanove priče“ Žaka Ofembaha, dobijali smo podjednak, skroman honorar.“ I u ovom citatu vidi se da ništa nije u prvom licu jednine.

Objašnjavao mi je u kojoj zgradi se nalazila Niža muzička škola u Prištini, pri osnivanju, pomenuo sa poštovanjem prvog direktora Dimitrija Parlića (svirao je violinu), njegovu suprugu gospođu Vilmu koja je svirala klavir. Sasvim usput rekao je da je on svirao klarinet.

Građani Prištine vezivali su doktora Stevu za Orahovac, verovali smo da je tamo rođen. Međutim, u knjizi „Uspešni Kruševljani“ Živomira Milenkovića“ citiran je zapis doktora Baljoševića gde stoji da su 1999. godine u Orahovcu stradala četiri njegova bliska rođaka. Ali:

“Rođen sam u Južnom Brodu u Makedoniji, gde je moj otac radio kao upravnik Rasadnika. On je na belom konju i u crnoj pelerini obilazio šumska prostranstva bez straha i bez pretnje. Taj kraj bio je naseljen Srbima i zvao se Mala Šumadija, a danas tamo više nema naših sunarodnika. I crkva u kojoj sam kršten više nije srpska, već pripada kanonski nepriznatoj Makedonskoj pravoslavnoj crkvi, a čak je i mom rodnom mestu promenjeno ime i sada se zove Makedonski Brod. Sudbina je bila takva da su moji preci ginuli za slobodu i napredak Srbije, a protiv Turaka, Albanaca, balista i Bugara komita. Ispalo je, na žalost, da su uzalud prolivali krv, a mi se kasnije preselili u Prištinu.“

Slede sećanje na gimnazijske dane. Tu je značajan podatak da je na maturi 1957. godine maturiralo 102 učenika srpske nacionalnosti u tri odeljenja i jedno albansko odeljenje sa 22 učenika. Profesor pamti da kada smo proterani situacija je brojčano bila obrnuta, a međuljudski odnosi između nastavnika i učenika totalno zahlađeni sa velikom mržnjom prema Srbima. Tako je bilo n na Univerzitetu.

Sasvim je lična priča, nigde zapisana, ispričali su mi doktor Steva i njegova supruga Ivanka. Kada su nasilnici ušli i isterali ih stana, izašli su bez ičega. Sve njihovo ostalo je. Sat sa klatnom koji je visio na zidu dnevne sobe počeo je nenadano i glasno da otkucava. Zbunili su se na trenutak i nasilnici. Vrata su ostala otvorena. Pojedine komšije su ćutke stajale ispred svojih stanova. Otkucavanje časovnika pratilo je Baljoševiće sve dok nisu izašli iz zgrade. Pratio ih je taj zvuk i u sećanjima.

Kada je zapaljena crkva svetog Nikole 2004. pa obnovljena- 2007. godine, prve ikone bile su Bogorodica Odigitrija, dar porodice Baljošević, i ikona Pokrova Presvete Bogorodice dar Gorana i Biljane Vučković,( kći doktorova).

Važno je reći da je profesor Baljošević dolazio u svoju Prištinu i onda kada više nije bio njen žitelj. Dolazio je za Svetog Nikolu, kada smo se sabirali u svom gradu pod svodove našeg mučeničkog hrama. Bio je u grupi i te 2012. godine, maja, kada je pored groba svog supruga preminula Milanka Dekić. Posle dozivanja i traganja kroz šumu prištinskog groblja, mlađi su je pronašli, a onda su pozvali njega da konstatuje smrt.

„Preživeli učesnici Prvog svetskog rata, sa Trajkom Dimitrijevićem, predsednikom Podružnice, izdejstvovali su postavljanje spomen obeležja poginulim drugovima. Na centralnom delu pravoslavnog groblja u Prištini 19. septembra 1984. godine otkrivena je kosturnica i spomen ploča sa natpisom „Ovde leže posmrtni ostaci srpskih vojnika palih u ratovima 1912-1918“. Odmah pored ove postavljena je još jedna ploča sa natpisom na francuskom i na srpskom jeziku: “Večna zahvalnost francuskim ratnicima palim 1918. godine. Jer, po izjavi grobara onoga vremena, Blagoja Terzića, pored kostiju srpskih ratnika, pohranjene su i kosti oko 30 francuskih vojnika, uglavnom Senegalaca.

Delegacija ratnika „Memorijala istočnog fronta“Francuske koju je predvodio general De Klarans, predstavnik nacionalne unije ratnih veterana i potpredsednik Svetske federacije boraca oba svetska rata boravila je u Prištini jula 1986. i septembra 1997. godine.U delegaciji je bio i vojni izaslanik frncuske Ambasade u Beogradu.“

O tome je pisao Slobodan Laziću knjizi „Zaborav je velika grehota“. Potomci oslobodilačkih ratova među kojima je bio i doktor Baljošević otpevali su Marseljezu na savršenom francuskom jeziku, tako da su gosti bili iznenađeni i oduševljeni.

Još jedan detalj iz velikog angažmana doktora Baljoševića. Devedesetih godina bio je predsednik ekološkog društva „Gazimestan“u Prištini. Pošumljavali smo betonom okovanu Prištinu i sadili kosovski božur na Gazimestanu.

„Skromnost je jedina vrlina kojom se čovek ne može pohvaliti. Čim je pomene- on je zauvek gubi!“- neko je rekao. Gospodin Baljošević ostaće u večnom sećanju upravo zbog ove vrline.

Piše Radmila Todić Vulićević