Nomen est omen- Проф. Др Стеван Баљошевић

Илустрација фото: pixabay/Bru-nO

Недавно је настао запис о лекарима са Косова и Метохије које је покосила опака болест. Сви они и још неизбројано много лекара били су студенти професора Стевана Баљошевића. Пре би се могло рећи да су били ђаци учитеља Стеве. Јер, он је сведочио етику лекарске струке- радио је часно, предано преносио знање и васпитавао будуће лекаре. О томе како је лечио своје пацијенте, могла би се написати бројна сведочанства брижних мајки чија су деца стизала на инфективну клинику. И никада се не би све борбе за живот не би сазнале. Било је менингитиса у неком периоду, било је мишје грознице у неком другом периоду у неким деловима наше Покрајине, и још много заразних болести које су лечене лековима, али и благим, смирујућим тоном доктора Стеве. Једнако једноставним, скромним човеком онда када је био директор Инфективне клинике у Приштини, када је био декан Медицинског Факултета или представник Југославије у Уницефу. Био је доступан свима у свако време. Његов бео мантил био је бељи од многих других, јер, умиривао је страх, давао наду, брисао сузе онда када је било најтеже. То народ са Косова и Метохије не може никада да заборави. Најискреније, дирљиве објаве на фејбуку прочитала сам управо оне које су написали његови пријатељи Турци.

Много тога из биографије професора Стеве остаће непознаница управо због његове природне скромности. О томе су писали његови школски другови у споменару- монографији „Расли смо уз косовске божуре- записи генерације матураната 1956/57. гимназије „Иво Лола Рибар“ у Приштини.

Генерација успешних гимназијских ученика које се редовно окупљала о јубилејима самостално је 2016. године издала овај споменар својих сећања и фотографија. Аутори су сви они у појединачним записима које је сакупила и у својеврстан историјски дневник упаковала Видосава Вулевић- Зимоњић, етнолог.

„Реч гимназија потиче од латинске речи gymnasium, у почетку простор за телесно вежбање, касније и за духовно и широко опште образовање. Моје сећање на тај простор живота је безгранично и вољено“- своје сећање је тим речима започео доктор Баљошевић.

Живо се сећао својих професора, филмова и позоришних представа које су са професорима гледали, па након тога на часовима анализирали. Поменуо је имена, професора, зачајних позоришних редитеља тога времена, много школских другова. Записао је да је Ром Ука Бризани, млађи гимназијалац, основао свој оркестар у Радио Приштини, компоновао и наступао широм Југославије. Поменуо је и оне који су глумили, певали у хору. „Оркестар, гитар, мандолин и примова, добијали смо од културно-уметничког друштва „Раднички“ у коме смо и вежбали 2-3 пута недељно, а водио га је с много ентузијазма професор Никола Буњин… За извођење композиција у студију Радио Приштине и емитовање оних које су снимљене, као што је „Баркарола“ и Хофманове приче“ Жака Офембаха, добијали смо подједнак, скроман хонорар.“ И у овом цитату види се да ништа није у првом лицу једнине.

Објашњавао ми је у којој згради се налазила Нижа музичка школа у Приштини, при оснивању, поменуо са поштовањем првог директора Димитрија Парлића (свирао је виолину), његову супругу госпођу Вилму која је свирала клавир. Сасвим успут рекао је да је он свирао кларинет.

Грађани Приштине везивали су доктора Стеву за Ораховац, веровали смо да је тамо рођен. Међутим, у књизи „Успешни Крушевљани“ Живомира Миленковића“ цитиран је запис доктора Баљошевића где стоји да су 1999. године у Ораховцу страдала четири његова блиска рођака. Али:

“Рођен сам у Јужном Броду у Македонији, где је мој отац радио као управник Расадника. Он је на белом коњу и у црној пелерини обилазио шумска пространства без страха и без претње. Тај крај био је насељен Србима и звао се Мала Шумадија, а данас тамо више нема наших сународника. И црква у којој сам крштен више није српска, већ припада канонски непризнатој Македонској православној цркви, а чак је и мом родном месту промењено име и сада се зове Македонски Брод. Судбина је била таква да су моји преци гинули за слободу и напредак Србије, а против Турака, Албанаца, балиста и Бугара комита. Испало је, на жалост, да су узалуд проливали крв, а ми се касније преселили у Приштину.“

Следе сећање на гимназијске дане. Ту је значајан податак да је на матури 1957. године матурирало 102 ученика српске националности у три одељења и једно албанско одељење са 22 ученика. Професор памти да када смо протерани ситуација је бројчано била обрнута, а међуљудски односи између наставника и ученика тотално захлађени са великом мржњом према Србима. Тако је било н на Универзитету.

Сасвим је лична прича, нигде записана, испричали су ми доктор Стева и његова супруга Иванка. Када су насилници ушли и истерали их стана, изашли су без ичега. Све њихово остало је. Сат са клатном који је висио на зиду дневне собе почео је ненадано и гласно да откуцава. Збунили су се на тренутак и насилници. Врата су остала отворена. Поједине комшије су ћутке стајале испред својих станова. Откуцавање часовника пратило је Баљошевиће све док нису изашли из зграде. Пратио их је тај звук и у сећањима.

Када је запаљена црква светог Николе 2004. па обновљена- 2007. године, прве иконе биле су Богородица Одигитрија, дар породице Баљошевић, и икона Покрова Пресвете Богородице дар Горана и Биљане Вучковић,( кћи докторова).

Важно је рећи да је професор Баљошевић долазио у своју Приштину и онда када више није био њен житељ. Долазио је за Светог Николу, када смо се сабирали у свом граду под сводове нашег мученичког храма. Био је у групи и те 2012. године, маја, када је поред гроба свог супруга преминула Миланка Декић. После дозивања и трагања кроз шуму приштинског гробља, млађи су је пронашли, а онда су позвали њега да констатује смрт.

„Преживели учесници Првог светског рата, са Трајком Димитријевићем, председником Подружнице, издејствовали су постављање спомен обележја погинулим друговима. На централном делу православног гробља у Приштини 19. септембра 1984. године откривена је костурница и спомен плоча са натписом „Овде леже посмртни остаци српских војника палих у ратовима 1912-1918“. Одмах поред ове постављена је још једна плоча са натписом на француском и на српском језику: “Вечна захвалност француским ратницима палим 1918. године. Јер, по изјави гробара онога времена, Благоја Терзића, поред костију српских ратника, похрањене су и кости око 30 француских војника, углавном Сенегалаца.

Делегација ратника „Меморијала источног фронта“Француске коју је предводио генерал Де Кларанс, представник националне уније ратних ветерана и потпредседник Светске федерације бораца оба светска рата боравила је у Приштини јула 1986. и септембра 1997. године.У делегацији је био и војни изасланик фрнцуске Амбасаде у Београду.“

О томе је писао Слободан Лазићу књизи „Заборав је велика грехота“. Потомци ослободилачких ратова међу којима је био и доктор Баљошевић отпевали су Марсељезу на савршеном француском језику, тако да су гости били изненађени и одушевљени.

Још један детаљ из великог ангажмана доктора Баљошевића. Деведесетих година био је председник еколошког друштва „Газиместан“у Приштини. Пошумљавали смо бетоном оковану Приштину и садили косовски божур на Газиместану.

„Скромност је једина врлина којом се човек не може похвалити. Чим је помене- он је заувек губи!“- неко је рекао. Господин Баљошевић остаће у вечном сећању управо због ове врлине.

Пише Радмила Тодић Вулићевић