Сава Јањић: Међу нама не смеју да постоје поделе

архимандрит Сава Јањић, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

„Међу хришћанима у Цркви увек су у историји постојале разлике, али међу нама не смеју да постоје поделе јер оне разбијају јединство Тела Христовог – Цркве“, написао је у свом ауторском тексту архимандрит Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани. Текст, преузет са фејсбук профила Оца Саве, преносимо у целости.

Онима који су данима ширили приче о наводним поделама и секташењу међу нашим архијерејима велико је изненађење да их данас виде евхаристијски заједно око новог поглавара наше Цркве и слушају помирљиве речи Патријарха Порфирија који наглашава значај братске љубави и саборности, понављајући незаборавне речи Апостола Павла да међу нама не смеју да буду „раздори него да будемо утврђени у истом разуму и истој мисли“ (1 Кор 1.10). За неке је то врхунац лицемерја, али управо у томе је суштинска разлика живота по Христу и живота по духу овога света. Уосталом, зар и сам апостол Павле у истој посланици не каже мало касније „Јер све док је међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте телесни и зар се не владате по човеку? “ (1Koр.3.3)

Међу хришћанима у Цркви увек су у историји постојале разлике, али међу нама не смеју да постоје поделе јер оне разбијају јединство Тела Христовог – Цркве. Те две речи, иако сличне богословски имају потпуно другачије значење. Разлика διαφορά означава појавну различитост, разноликост (мишљења, тумачења). С друге стране, подела διαίρεσης означава суштинску раздељеност, одвојеност, раздор и подразумева сукоб. У Христу Богочовеку такође постоје две различите природе (божанска и човечанска), али та чињеница не значи да је Христос подељена личност (ипостас).

Тако и у Цркви ми смо сви различити и разнолики по свом карактеру, ставовима, даровима, као што представљамо различите удове (органе) организма Цркве, али нисмо подељени и раздвојени, јер чинимо једно неподељиво Тело Христово које обједињује све разлике и штавише пројављујемо богатство у разноликости талената и ставова. То је тајна црквене саборности и основа је јединства Цркве коју вековима чувамо. То је тајна јединства у разноликости, као новог начина постојања у Христу Спаситељу.

Нажалост, многи људи овог света који не знају шта је Црква, то не разумеју и у томе је разлог зашто Црква постоји толико дуго и постојаће у вечности, а све овоземаљске творевине засноване на сталним поделама и сукобима кратког су века.

Христос није дошао на овај свет ни да донесе социјалну или политичку правду, нити да укине омражену римску окупацију Јудеје, нити да прогласи земаљско царство Израиљево, што су многи Јевреји тога времена од Месије очекивали. Зато је Христос био толика саблазан за многе. Он је за једног окупаторског официра (римског капетана) рекао да „толике вере не виде у Израиљу“ (Mт. 8, 5-13), зато је похвалио веру жене Хананејке, незнабошкиње (Мт. 15, 21-28), зато је похвалио омраженог али покајаног цариника Закхеја (Лк. 19, 1-10) или као пример милосрђа показао, за тадашње Јевреје презреног, припадника народа самарјанског (Lk 10, 25-37).

Шта је онда улога Цркве у овоме свету ако не да уђе у арену сукоба овога света и дели на добро и зло, једне подржава, друге одбацује, једне хвали, друге клевеће. Њена улога јесте да лечи, да све сједини у љубави и истини, у миру Христовом који није од овога света и који нам само Он даје, миру који може да једнако постоји у спокоју планинског крајолика и ужасима концентрационог логора. Тај мир није од овога света, као што и Црква проповеда Царство Божије које није од овога света и овога века, а опет је ту међу нама, у срцима нашим као многоцени бисер кога свако од нас треба да открије. Наш задатак јесте да сведочимо то Царство и заквасимо њиме васцелу творевину.

Зато Црква није друштво праведника и међу нама има и грешника и посрнулих, али Господ понавља да је управо ради таквих дошао у овај свет, а не ради „праведника“ који су презирали све остале, а сами били лицемери као „гробови окречени“. Црква је заједница оних који се исцељују, који се обнављају, који се мире и проналазе један другога у братском загрљају. У Цркви Христовој сви се и сами лечимо и позвани смо да помогнемо исцељењу свих, духом љубави и трпљења. Велики су парадокси у историји наше Цркве и наше вере у којој умиремо да бисмо се родили и у којој је Христов гроб извор вечног живота.. Често су највећи светитељи управо пројавили највећу светост живота у трпљењу, па чак и мучеништву због неслоге братске, али њих је Црква препознала као своје синове и светила Цркве, а оне који су их прогонили, без обзира колико тада били моћни и угледни покрио је заборав и вечна срамота. Сетимо се само великог Атанасија, Јована Златоуста, Нектарија Егинског или Јована Шангајског који су победили Христовим трпљењем и љубављу, а не довитљивошћу и махинацијама овога света и века.

Зато су наша Црква, наша вера и наша истина увек били камен спотицања за оне који ово не могу да разумеју, за оне који у крсту не виде знак победе, већ срамни знак понижења. Зато и ми хришћани јесмо у овом свету, али нисмо од њега јер „свака земља нам је отаџбина, и у свакој земљи смо странци“ (Посланица Диогнету II век).

Стога дубоко верујем да ће наша Српске Православна Црква и сада са новим патријархом бити још снажнији сведок те истине у нашем народу и међу свим људима света. Уосталом, колико будемо живели тим духом Христовим сви ће нас вредновати и ценити, а по нашим делима љубави и жртве Бог ће нас препознавати као своје истинске сведоке.

Архимандрит Сава
игуман дечански