Zorica i Dragiša Petrović: Više od dve decenije bola i nepravde

Марија и Никола Петровић, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Roditelji Marije i Nikole Petrović, stradalih u autobusu Niš ekspresa u Lužanu kod Podujeva, 1. maja 1999. godine,

Roditelji Marije i Nikole Petrović, stradalih u autobusu Niš ekspresa u Lužanu kod Podujeva, 1. maja 1999. godine, strahuju da će se posle njihove smrti imena njihove poginule dece zaboraviti.

Tog prvog maja 1999 godine, Marija i Nikola Petrović su se svojom babom Simljanom vraćali iz Niša za Gračanicu. Nato bomba je na mostu u Lužanu prekinula njihove dečije snove. Majka je vest čula na radiju a otac, koji je bio van Gračanice, za smrt svoje dece saznao je tek posle četiri dana.

“Kada sam došao kući, kada sam ušao u ulicu, video sam puno ljudi u dvorištu i odmah sam pomislio da se nešto desilo. Kada mi je supruga rekla šta se dogodilo, u tom trenutku sam pao. Posle sam morao da idem u Prištinu da ih indentifikujem i prepoznao sam ih. Ćerka je imala lančić na sebi, a sin je takođe imao lančić sa krstom, sve to čuvamo kao uspomenu. I majku sam prepoznao”, priča, nervozno lupkajući prstima o sto, Dragiša Petrović.

Zorica i Dragiša Petrović, sećanja ne blede, foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

Sve što je ostalo Zorici i Dragiši, jeste Marijin lančić i Nikolin privezak, fotografije i ulice sa njihovim imenima.

“Tako živimo tolike godine, 22 pune, ali nije život kao što je bio. To je prekraćen život. Živimo samo što moramo, nismo mogli živi da skočimo u grob. Nekad noću kada legnem da spavam, razmišljam kako se sve to desilo. Stvari njihove čuvam za uspomenu i onda suze počnu same da idu. Ali onda kažem suprugu, barem znamo gde su sahranjeni, možemo grob da im obiđemo, a šta bi bilo da i to nemamo. Ovako znam, on ih je video, prepoznao, sve uspomene čuvamo u regalu, lančiće njihove”, drhtavim glasom se nadovezuje Zorica.

U jednom kovčegu, na gračaničkom groblju, na Nikolin sedamnaesti, a mesec dana pre Marijinog petnaestog rođendana, sahranjeni su zajedno sa svojom bakom.

foto: N. Milosavljević, GračanicaOnlajn

“Tako smo odlučili, nismo želeli da ih odvajamo, nego smo ih sve zajedno u jednom kovčegu sahranili. Uspeli smo da ih dovedemo kući na 2 sata, a onda pravo na groblje. Umesto sin da slavi 17 rođendan, on je sahranjen 7. maja. Sada bi napunio 39 godina, imao bi svoju decu i mi bismo imali unučiće, ali bog je rešio da nemamo ništa od toga. Da je hteo bog nekoga da mi ostavi, ali ništa, sve mi je uzeo. I decu i braću i roditelje, ostavio me samog da patim. Ostao sam bez igde ikoga”, nastavlja Dragiša svoju ispovest, dok Zorica, u čiji očima više nema ni suza, kratko dodaje:

“Takva nam je sudbina. Ćuti, pomoli se Bogu.”

Dragiša i Zorica skoro svakodnevno posećuju grob svoje dece, potpuno sami.

“Dok smo nas dvoje živi, obilazićemo ih, ali kada nas više ne bude bilo, neće imati ko da ih obiđe. I ovih 22 godine mi sami idemo, osim nas niko drugi i ne dolazi. Dok god mogu, ja ću ići na grob svoje dece”, kaže Dragiša, a Zorica opet dodaje:

“Sada prvog maja smo bili, pa opet 7. maja na sinovljev rođendan. Toga dana koliko god da smo bolesni, mi ćemo otići, jer ja ne bih mogla tu noć da prespavam, izašla bi mi duša ako ne odem”.

foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

A najteže im pada, kažu Petrovići, što su ih svi zaboravili.

“Iz opštine grada Prištine niko nikada nije došao da nas obiđe. Svi ti ljudi su odavde, iz Gračanice, ali nijedan nije imao pet minuta vremena da nas obiđe. Iz kosovske opštine su bili dva puta. A o pomoći i da ne pričam, nikad niko to nije ponudio. Naš život je svakako uništen, mi nemamo šta da tražimo, ali bismo voleli neko da dođe, na groblje ili bar kod nas kući, da porazgovara sa nama, jednu čašu vode da popije, ali niko evo već 22 godine”, izrevoltiran je Dragiša.

Dragiša nam je pomenuo da je pre 10 godina došao na ideju da se napravi spomen ploča svim žrtvama Nato agresije iz Gračanice, međutim, nije uspeo nadležne da u to ubedi:

“Nisam ja to tražio samo zbog svoje dece, nego za sve stradale iz Gračanice, koji su i kidnapovani i ubijeni. Predložio sam da se napravi kod spomenika u Gračanici, da se napišu imena svih žrtava, kao što postoji u Orahovcu, Mitrovici, Ranilugu, ali nisam naišao na razmevanje nadležnih.”

Preko mosta u Lužanu, Petrovići retko prolaze, a na mestu pogibije svoje dece i majke, nikada nisu zapalili sveću.

foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

“Nismo imali sa kim da idemo, a izdržao bih da odem… Izdržao sam kada sam išao u Prištinu da ih vidim… Kada pođem za Niš i kako se približavam mostu osećam mučninu, dok ne prođem most. Onda gledam kroz prozor, vidim vence”, Dragišine su reči koje kidaju dušu.

Da li je mouće da se niko nikada nije setio da ih barem odvede na mesto koje mu je uništilo život? A da je tako, potvrđuje i Zorica:

“Voleli bismo tamo da odemo da zapalimo sveću. Ja popijem lekove za smirenje kada moram da prođem most, ali ne vredi, suze same krenu, podseti me to mesto… Volela bih da stanem tamo i zapalim sveću, jer na tom mestu su izdahnuli…ispustili dušu”.

Nakon 22 godine, ovog 1. maja, umesto porodica pogunulih, na mestu tragedije u Lužanu, predsednik opštine Podujevo otkrio je spomen ploču. Na njoj su imena i prezimena 31 žrtve nato bombe, imena i prezimena samo stradalih Albanaca. Umesto imena stradalih Srba, stavljene su samo tri tačke.

“Nije ljudski ovaj čin. U tom autobusu su bili i Srbi i Albanci i Romi, nije bitno koje su nacionalnosti, sva imena su trebali da napišu. Oni su samo Albance izdvojili, a ove druge nisu upisali. Mi smo za to čuli pre četiri dana na vestima. Žao nam je, i našu decu i moju majku su trebali da upišu i sve druge žrtve. Ali šta da radim? Kome da se žalim?”, pita se Dragiša, šaljući poruku svetu:

foto: N. Milosavljević, GračanicaOnlajn

“Kada bi mogli sliku moje dece da vide ti zlikovci, ti okupatori koji su bombardovali autobus, da vide i da se sete tog prvog maja šta su uradili i koga su uništili”.

Za Zoricu i Dragišu, život je stao tog 1. maja 1999. godine, a dok izlazimo iz njihove sada puste kuće, u ušima nam odzvanjaju Zoričine reči.

“Oni su za nas i dalje živi. Kada pogledam njihove slike, oni su tu pored mene…”


Prema izveštaju Fonda za humanitarno pravo 1. maja 1999. godine u Lužanu život su izgubili: Marija Petrović (1984), Nikola Petrović (1982), Smiljana Petrović (1933), Šefćet Ajeti (1945), Kujtim Aliu(1968), Bedžet Bulići (1946), Milovan Cvetić (1949), Božur Filipović (1948), Života Grujić (1964), Miroslav Ilić (1961), Vladica Ivanović (1969), Ajet Jakupi (1958), Ibrahim Jakupi (1935), Miodrag Janković (1950), Vukosav Jelić (1950), Gani Jupolli (1932), Mehmet Jusufi (1960), Arjeta Kopala (1985), Fatime Kopala (1966), Fetije Kopala (1953), Florinda Kopala (1981), Mirjeta Kopala (1997), Džavit Kopala (1984), Bojan Kostić (1973), Milana Malinić (1950), Drita Musa (1977), Fahrije Musa (1970), Selman Musa (1973), Bedžet Podvorica (1960), Miljazim Potera (1958), Nurije Potera (1967), Ibrahim Ćerimi (1940), Besa Ramadani (1991), Besarta Ramadani (1993), Besnik Ramadani (1983), Bislim Ramadani (1996), Fatime Ramadani (1963), Gani Ramadani (1928), Muzafere Ramadani (1986), Rizah Ramadani (1959), Serbeze Redžepi (1933), Halime Rahmani (1964), Adem Uka (1947) i Zoran Vukadinović (1972).


Ana Marković