Stanija Anđelković iz Kosova Polja: Ja računam da je ovo Srbija, oni da je Kosovo

Станија Анђелковић, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Ljubav prema kućnom pragu je jača od svake sile. Zato je osamdesetdvogodišnja Stanija Anđelković ostala u Kosovu Polju, među samo četrnaestoro Srba, od preko 15.000 koliko ih je bilo 1999. Najteže joj je bilo za vreme martovskog pogroma 2004., ali je i tada hrabro stala pred rušitelje, kao i pred Havijera Solanu.

Drugo je sada Kosovo Polje

Stanija Anđelković je rođena u blizini Vitine, na Kosovu i Metohiji, a u Kosovu Polju živi od 1964. godine.

„Mnogo sam se namučila praveći kuće, zbog toga sam odlučila da ostanem. Da sam dobila gotovo sve, od svekra i svekrve, možda bih i otišla, ali sve sam sama, i malter pravila za kuću, i to ručno. Samo smo jednog majstora plaćali, sve smo sami drugo radili, muž, ja, sin i svi… Muž i ja smo najviše radili, sin je išao na posao. Ja sama spremam ručak, ćerka je bila mala, nju nosim jednom rukom, drugom blokove. Zato nisam prodala, uložila sam život ovde“, priča nam Stanija.

Iako kaže da joj ništa ne nedostaje, u očima se vidi tuga za bivšim komšijama i nekadašnjim gradićem, u kome je znala svaku uličicu, a sada se taj gradić više ne mođe prepoznati:

„Drugo je sada Kosovo Polje, ne može da se uporedi. I ovi što su prodali sami ne znaju gde je bilo njihovo, koliko se to promenilo. Šta da se radi. Sila Boga ne moli i Bog silu ne voli. Napravljene su zgrade, ali sada to ništa ne vredi. Narod im ide u inostranstvo, te zgrade stoje polu-prazne. Našeg naroda nema. To uopšte nije dobro, svaki put kada sam ranije dolazila do crkve, plakala sam, jer vidim da nema nijedne srpske duše odavde do crkve“.

foto: N. Milosavljević, GračanicaOnlajn

Samo mrtva mogu iz svoje kuće

Za Staniju više odlaska nema, ljubav prema Kosovu Polju jača je od svake nevolje.

Ne, sada je gotovo, nema odlaska. Samo kad umrem, da me deca odnesu. Nikad ne bih otišla zato što volim Kosovo Polje, volim svoje kuće, volim svoju decu ovde, ne mogu da ih ostavim. A kada umrem, tada ću morati da ih ostavim, kada mi bude sudbina. Teško jeste. Tako sam kaznila samu sebe da ostanem ovde“, dodaje Stanija koja živi u nekadašnjoj Trepčinoj ulici, okružena Albancima, sa kojima, kaže, nema nikakvih problema:

Niko me ne dira, idem u prodavnicu, svi me poštuju. Nekada kada ne mogu da odem po mleko, prodavac mi sam donese. Greota je da kaže čovek nešto loše. Pitali su me da stanuju ovde, ja ne smem da ih pustim, a Srba nema. Srbi ne smeju da dođu ovde, a ne da sede kod mene. Šta da radim, plašljivi ljudi, ja eto nisam plašljiva sama sedim. Naučila sam tako i ništa mi sada ne fali“.

Uplašila sam Solanu

Ali nije tako bilo uvek. Najteže je, kaže, bilo 17. marta 2004.

foto: N. Milosavljević, GračanicaOnlajn

Tada je bilo najgore. Došao je policajac, nije dao ni lekove da uzmemo, jedan Sulja iz Dobreva. Izlazite ili neću da vas vidim, kuća mora da vam se zapali, a ja mu kažem, `zašto da nam se pali kuća kada nismo ništa krivi`, `tako je naređeno` kaže, `izlazite`, `izlazite`, i mi smo izašli“, priseća se.

A sudbina je htela da gospođa Anđelković, u najstrašnijem periodu svog života, sretne i Havijera Solanu:

„Kada je došao (Solana), tu kod zgrade, ja sam ga mnogo naljutila. Neku snagu mi je tada Bog dao, nije me bilo sramota, niti me je bilo strah. Bio je pored mene, i Solanu sam ja uplašila, ovako je drhtao. Nikada to neću da zaboravim, dok sam živa. Rekla sam mu, ti si naredio, pre dva dana si bio ovde, i desilo se to paljenje. Zašto si im ti dozvolio tako da rade. S kojim pravom lažete, kažete 35 kuća, a u stvari je 800 kuća na Kosovu zapaljeno. Kažete tri, četiri crkve, a 35 crkava je zapaljeno. I rekla sam im, napravićete nam kuće, vi ste nam palili, vi ćete da nam napravite. I stvarno su nam napravili. Dao mi je Bog snage da nešto kažem, ili bih crkla. To je stvarno nepravedno što su tada radili, zašto su oni došli, kao da zaštite narod, a oni su radili sve protiv Srba. Tako je bilo, i ne ponovilo se nikome da Bog da. Nikome. Kada sam došla prvi put, kada sam videla kuću, samo što nisam crkla“.

foto: N. Milosavljević, GračanicaOnlajn

Oprosti mi Bože što češće u crkvu ne dolazim

Već u decembru 2004., sa svojim mužem, Stanija se vratila u svoje porodično gnezdo. Neverovatno, ali jedna soba je bila nedirnuta.

„Ova ikona mi je spasila kuću“, pokazuje nam ikonu svoje krsne slave.

„Nisu tu sobu zapalili uopšte, slava nije dala. A druga soba je bila crna kao ova vitrina, sva izgorela“.

Vera u Boga nikada nije napuštala ovu hrabru ženu. Zato joj sada najteže pada što joj je crkva Svetog Nikole daleko, a noge je izdaju.

Volim da doživim da bude nešto naše, to volim, ali ne znam da li će tako da bude, ali daj Bože“, uz molitvu šapuće Stanija.

Ne zna Stanija da li će doživeti to što voli, ali je sigurna, kako kaže, da nema sreće za onoga ko gradi svoj dom na tuđem porodičnom gnezdu.

„Mislim da će ovo da bude Srbija, živim u nadi… ne znam. Ta nada ako mi se ostvari… Ja računam da je ovo Srbija, oni misle da je Kosovo, ne znam kako ćemo da se sretnemo“, šeretski odgovara Stanija Anđelković, odlazeći u svoju kuću i svoju samoću.

Milena Maksimović