Zakon o upotrebi jezika krše institucije koje su ga donele, građani razočarani

Илустрација фото: pixabay

Srpski i albanski zvanični su jezici na Kosovu koji bi po zakonu trebalo da budu ravnopravni, međutim, to u praksi nije slučaj, pa se svakodnevno nailazi na mnogobrojne primere kršenja Zakona o upotrebi jezika, rečenica je koja se ponavlja u svakom tekstu već godinama. To je posebno bilo vidljivo za vreme epidemije korona virusa, kada je kršenje ovog zakona direktno ugrožavalo zdravlje i živote ljudi. Novinari redakcija na srpskom i predstavnici civilnog sektora se svakodnevno susreću sa problemima nepoštovanja Zakona o upotrebi jezika i nemogućnostima da građane na vreme i tačno obaveste o važnim događajima, a posebno o situaciji sa korona virusom.

Ni Ustav, ni zakon, izgleda da ne mogu da nateraju predstavnike kosovskih institucija da poštuju pravila koja je donela Skupština Kosova, a to je ravnopravna upotreba srpskog i albanskog jezika. Zakon o upotrebi jezika, koji to garantuje, krše skoro sve institucije, policija, ministarstva, lokalne samouprave, pa čak i najveće zakonodavno telo koje je zakon i donelo, Skupština Kosova.

foto: N. Milosavljević, GračanicaOnlajn

Zakon o upotrebi jezika se ne sprovodi zbog nedostatka političke volje

Poverenik za jezike pri Kancelariji premijera Kosova, Slaviša Mladenović, ističe da se Zakon o upotrebi jezika „više krši, nego što se primenjuje“.

„Mi smo u tom smislu kategorični i Zakon se ne poštuje u dovoljnoj meri, čak imamo jako često kršenje Zakona od institucija koje su najodgovornije za njegovo sprovođenje, čak i institucija koje su donele taj Zakon. Imamo jednu apsurdnu situaciju, ja jako često kažem da bi smo mi voleli da se nekada prakse sa ulice prenesu na institucije, jer češće se srpski i albanski poštuju na ulici, nego što se poštuje u nekim institucijama. Imamo apsurdne situacije da se prevod ne pruža novinarima u Skupštini Kosova, da se obaveštenja o vakcinaciji ne prevode na srpski jezik i na taj način ne komunicira sa zajednicama o nečemu tako bitnom, što ugrožava i javno zdravlje. Tako da je zaključak opšti i opšte poznat da se Zakon često krši“, kazao je Mladenović.

A osim konstatacije i saopštenja kojim se upozorava na kršenje Zakona o upotrebi jezika, čini se da novinari i predstavnici civilnog sektora koji rade na jezicima nevićinskih zajednica, čini se da se više ne može uraditi. Nevladina organizacija „Aktiv“ se bavi temom poštovanja prava nevećinskih zajednica, sa posebnim fokusom na srpsku zajednicu i jedan od ključnih problema, ne i jedini, jeste poštovanje Zakona o upotrebi jezika, kaže izvršni direktor ove organizacije Miodrag Milićević.

foto: N. Milosavljević, GračanicaOnlajn

„Nažalost, nije se mnogo promenilo u odnosu od pre deset godina. Institucije i dalje imaju tu neku tendenciju da ne poštuju Zakon o upotrebi jezika i to se prevashodno odnosi na centralni nivo, na resorna ministartsva koja su zapravo jedni od najodgovornijih za stanje kakvo jeste danas na Kosovu. Jedina dobra stvar u čitavoj priči, jeste da je taj problem sada već veoma dobro poznat svim akterima i radi se već duže vreme na nekom najprihvatljivijem i najboljem modelu koji je moguće primeniti sada u ovom momentu da bi se ovakvo stanje stvari popravilo. Svesni smo činjenice da takvo nešto nije realno moguće preko noći, međutim apsolutno smo takođe svesni činjenice da zapravo ne postoji ni politička volja da se Zakon o upotrebi jezika na Kosovu implementira na način kako je to zakonom propisano. Zbog toga imamo različite situacije u praktičnom životu, koje se odnose, od pristupa informacijama od javnog interesa, odnosno od javnog značaja, pa sve do suštinskih nekih neprepoznatljivih stvari, kojima nikada nije ni smelo da bude mesto u javnom prostoru“, navodi Milićević.

Da nedostaje politička volja kako bi se Zakon o upotrebi jezika poštovao, mišljenja je i Rajko Jovanović iz NVO „Komunikacija za razvoj društva“.

„Ako ne postoji politička volja, Zakon o upotrebi jezika ne može da se implementira i ne može da bude onakav kakav treba da bude. Druga stvar su neadekvatne kazne za te institucije. Ukoliko dođe do prijave da se zakon ne poštuje, one nisu kažnjavane onako kako treba da se kažnjavaju i tu opet dolazimo do tog problema političke volje. Drugo, problem je i nezainteresovanost građana da traže preko Suda, Ombudsmana da zaštite to svoje pravo, da traže dokumentaciju ili da traže da im se neko obrati na svom jeziku“, rekao je Jovanović.


Građani uglavnom znaju da Zakon o upotrebi jezika na Kosovu garantuje ravnopravnu upotrebu srpskog i albanskog jezika u javnim institucijama i preduzećima, ali ih je realno stanje na terenu i nedostatak upravo političke volje, kako su rekli u našoj anketi koju smo objavili uz pomoć Britanskog saveta i Birna, uvelo u neko stanje „letargije“, kada je poštovanje ovog zakona u pitanju. Oni smatraju, kako pokazuju rezultati naše ankete, da nema svrhe da se žale bilo kome, jer predstavnike kosovskih institucija iz većinske zajednice ne interesuje kako žive nevećinske zajednice, posebno Srbi. Ipak, anketirani misle da bi trebalo sami više da se aktiviraju kako bi ostavili to svoje pravo.


foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

Direktor „Mreže za građanski aktivizam“ Ivan Todorović ističe da je vrlo često, kada su u pitanju zakoni koji se tiču prava nevećinskih zajednica, stanje takvo da se ispuni samo forma, a kada je Zakon o upotrebi jezika u pitanju, tvrdi da ni forma nije u potpunosti ispunjena.

„Ako posmatramo sve institucije na Kosovu, sve su u obavezi da poštuju taj zakon, a možda imamo samo neke najviše insitucije, koje su na udaru, pa te neke institucije u određenoj meri poštuju Zakon o upotrebi jezika. Vrlo često, ono na šta smo mi nailazili, kada je naš rad u pitanju je, da ukoliko želimo da pogledamo šta radi neka institucija, otvorimo njihov sajt, gledamo njihove vesti i uporedimo vesti koje su objavljene na albanskom jeziku sa vestima koje su objavljene na srpskom jeziku. Vrlo često se razlikuju, i to u velikoj meri. Takođe, vrlo često kasni prevod tih vesti, i dešava se da na srpskom poslednja vest bude objavljena pre dužeg vremena“, rekao je Todorović, napomenuvši da se institucije ćesto žale da im nedostaju prevodioci i lektori i da je to jedini razlog što se Zakon o upotrebi jezika ne poštuje.


Mreža za građanski aktivizam je u vreme epidemije korona virusa pokušala da pomogne građanima kojima albanski jezik nije maternji, ali i institucijama koje tvrde da njihova prevodilačka služba ne može da stigne da prevede sve materijale, organizovanjem grupe od dvadesetak prevodioca i lektora koji bi u vreme epidemije korona virusa bila na usluzi građanima i institucijama. I pored toga što je svim ministarstvima i ostalim institucijama i javnim preduzećima ponuđena pomoć, nijedna od institucija se nije javila, kako bi tu pomoć, važnu za građane, za transparentan rad institucija i demokratizaciju društva, i prihvatila, tvrdi direktor NVO „Mreža za građanski aktivizam“, Ivan Todorović.


Jedina institucija koja se bavi problemom jezika, Kancelarija poverenika, ne može sama da se izbori sa problemom kršenja zakona koji se na to odnosi.

„Kancelarija ima minimalni kapacitet za nadgledanje primene Zakona o upotrebi jezika i za rešavanje tih problema. Mnogo je bitna saradnja sa svim ostalim akterima i mi bismo trebali da budemo zadnja instanca u rešavanju problema primene Zakona o upotrebi jezika, dok bi taj Zakon trebalo da se primenjuje na svim ostalim nivoima, pre nego što problem dođe do nas. Potrebna je naravno pomoć u svakom mogućem obliku, ali ono što je najbitnije u ovom trenutku, smatram to i najvećom preprekom za potpunu ili bolju primenu ovog Zakona, a to je politička volja, volja političkih lidera da se prestane sa starim floskulama da još uvek nije vreme za učenje jezika ili za puno sprovođenje jezika i da društvo nije spremno. Naprotiv, ja mislim da su najmanje spremni politički lideri, a da je društvo i te kako spremno i zrelo da prihvati tu obavezu“, kazao je Mladenović.

Nedostatak prevodilaca, male plate, „ali je potrebno učiti jezik većine“

Stav Kancelarije je da, osim što prevoda na srpski jezik najčešće nema, jeste da i kada ga ima, prevod je loš i teško razumljiv. Za vicepremijerku Vlade Kosova Emiliju Redžepi, koja je zadužena za prava nevećinskih zajednica, „važno je poznavati jezik većine, što pokazuje poštovanje prema većinskoj zajednici, kako je rekla na promociji srpsko-albanskog i albansko-srpskog jezika, ali da se problem može donekle rešiti izradom rečnika i povećanjem plata prevodiocima koji rade u institucijama.

„Mi imamo loš prevod pre svega, imamo ljude koji neadekvatno obavljaju svoj posao ili su zaposleni pripadnici neke druge zajednice koji nedovoljno govore svoj, a tek jezik druge zajednice…! Na primer, u Parlamentu Republike Kosova imamo jako loš prevod. Govorili smo, a ja posebno dok sam bila poslanica u Parlamentu u više navrata o tome, jer direktno javno obraćanje slušaju možda milioni ljudi tog prevodioca. Kada sam došla na ovu poziciju i kada sam malo više ušla u tu problematiku vidim da je skoro svaka institucija zakonski u obavezi da ima prevodilačku službu. Svesno ili nesvesno, onaj koeficijent plata koji se odnosi na poboljšanje kapaciteta prevođenja tih prevodilaca je jako nizak. Njihov koeficijent je šest (6), tako da ljudi koji prevode po institucijama imaju jako malu platu. Zbog toga profesionalci napuštaju institucije, dakle zato što im to nije dobro plaćeno“, rekla je Redžepi.

U Prištini je 2019. godine objavljen prvi digitalni albansko-srpski i srpsko-albanski rečnik, rečeno je na promociji njegovog štampanog izdanja, koje je podržala Organizacija za migracije (IOM) i Ambasada Ujedinjenog kraljevstva. Na izradi tog rečnika, kako je javnost obaveštena, radili su eksperti iz Beograda i Prištine.


Podsećamo da štampani rečnici albansko-srpski i srpsko albanski postoje još iz vremena bivše Jugoslavije.


„To je poduhvat koji je i dalje u razvoju, pa iako je odštampana prva verzija tog rečnika, na njemu se i dalje radi, on će biti upotpunjavan u narednim godinama i mislim da je cilj potpuno jasan, a to je da se jezičkim profesionalcima prižaju sredstva za rad, a da onima koji su jezički entuzijasti ili koji bi želeli da nauče jezik svog okruženja imaju priliku da pretraže neku reč. Taj rečnik je inače dostupan i on-lajn i postoji aplikacija za njegovo korišćenje“, istakao je Mladenović.

Brojne organizacije srpskog civilnog društva pokreću različite inicijative kako bi poboljšali primenu Zakona o upotrebi jezika. Tako i Nova društvena inicijativa sa severa Kosovske Mitrovice pokreće program i kreira on-lajn platformu za učenje srpskog i albanskog jezika, koja će pre svega biti za zaposlene u javnoj administraciji, ističe Miloš Milovanović iz ove organizacije.

„Zaposleni u ministarstvu i u lokalnim samoupravama će imati mogućnost da nauče albanski i srpski jezik i dobiju sertifikat, a taj sertifikat će se vrednovati kroz nacionalnu agenciju za javnu administraciju i ljudi će moći da na svojim radnim mestima koriste oba zvanična jezika i na taj način poboljšaju usluge ka građanima“, rekao je Milovanović.

Sudovi propisuju različite kazne u zavisnosti od prevoda zakona

Najčudnija je situacija u kosovskim sudovima, kada je Zakon o upotrebi jezika u pitanju, gde se ovaj zakon možda i najbolje sprovodi, ali je to daleko od potpune primene. Upravo zbog nedovoljnog poštovanja prava na jezik, ročišta se odlažu, a presude kasne.

„U svim postupcima, u kojima je makar jedna stranka srpske nacionalnosti ili bilo koje druge nevećinske zajednice, obavezno je da se ročište odvija na jeziku koji je maternji jezik stranke“, kaže advokatica Jovana Filipovićeva, ističući da nažalost zbog nedostatka prevodilaca vrlo često dolazi do odlaganja ročišta.

„Zakon obavezuje sud i sve druge ustanove da strankama u postupku i nama advokatima, sve spise predmeta dostavlja na maternjem jeziku. Međutim, situacija uopšte nije takva u praksi, pa se često dešava da nama dostave spise predmeta, čak i optužnice ili tužbe u parničnim postupcima na albanskom jeziku, onda mi zahtevamo, obratimo se sudu da nam se isto dostavi prevedeno na srpski jezik i tek onda sud postupi po tom zahtevu stranke. Problem nastaje u tome što je sud prilikom prvog dostavljanja dužan da nam sve dostavi na srpskom jeziku ukoliko je bilo koja stranka srpske nacionalnosti. I tu se gubi dosta vremena, dakle dok mi pošaljemo zahtev sudu, dok sud odradi prevod, prođe i do par meseci i onda tu dolazimo do tog nekog raskoraka i dolazimo do odugovlačanja na radu u samom predmetu“, rekla je Filipovićava.

Takođe, veliki problem predstavlja i to što zakoni nisu dobro prevedeni, pa dolazi do apsurdnih situacija da su zakoni na osnovu kojih se sudi strankama u postupku, različiti na srpskom i albanskom i da su različite propisane kazne za određeno krivično delo, rekla je Filipovićeva.

„Česta situacija u praksi je recimo kod Krivičnog zakona, gde je za određena krivična dela propisana jedna vrsta kazne na srpskom jeziku kada čitamo zakon, a kada čitamo zakon na albanskom jeziku, kazne su drugačije propisane i onda sam imala situaciju u praksi gde su stranke koji su Albanci, tražili da im se sudi po istom zakonu, ali po prevodu na srpski jeziku, jer je kazna manja“, dodala je Filipovićeva.

Istog je mišljenja i Aleksandar Mitić iz Nevladine organizacije „Centar za zastupanje i demokratsku kulturu“ (ACDC), koja godinama prati rad kosovskog pravosuđa.

„Naravno da prevodi mogu da utiču na primenu samog zakona, odnosno tumačenje zakona i pistoji jako veliki broj grešaka koje postoje kada je prevod u pitanju, mislim na prevod na srpski jezik. Svi znamo da u poslednjih pet godina postoji niz zagovaračkih platformi koje imaju upravo za cilj da se upotreba službenih jezika poštuje maksimalno, da se zakoni prevode jasno i kvalitetno, kako ne bi došlo do dvostrukog tumačenja zakona. Svi znamo da postoji veliki broj loše prevedenih zakona i samim tim kada se zakon loše tumači, može doći do određene rupe koja može uticati na to da zakon bude delimično ili loše sproveden“, rekao je Mitić.

Katedra za balkanologiju, ne i katedra za srpski jezik, možda na prištinskom univerzitetu?

Možda bi jedno od mogućih rešenja za nedostatak prevodilaca bilo otvaranje Katedre za balkanologiju u Prištini, za šta je ove godine pokrenuta inicijativa.

„Ono što očekujem od tog programa jeste da nakon dužeg vremena srpski bude izučavan makar kao predmet na Univerzitetu u Prištini. Balkanologija ipak nije bila konačni cilj naše Kancelarije, jer smatramo da je bilo potrebno formiranje katedre za srpski jezik, pa je ovo bila jedna vrsta kompromisa. Ono što je mnogo bitnije za samu Kancelariju poverenika je da je u tom projektu sa Univerzitetom formiran i Centar za jezike, na kojem će biti omogućeno učenje jezika okruženja i sertifikacija poznavanja jezika, albanskog, odnosno sprskog, što će omogućiti da konačno nakon toga uvedemo i zahtev za određene pozicije u administraciji, da se moraju poznavati oba službena jezika za rad u institucijama“, smatra poverenik za jezike Slaviša Mladenović.

Sa druge strane, novinarka Milica Stojanović Kostić sumnja u iskrenost celog procesa, kada je otvaranje Katedre za balkanologiju u pitanju, navodeći da postoji mnogo veći problem i da je najlakše reći da će se otvoriti katedra na kojoj će se izučavati srpski jezik.

„Kada govorimo o toj balkanologiji, mi nemamo još dovoljno informacija o tome šta će to biti, ali ako hipotetički pretpostavimo, što će najverovatnije da se desi, jeste da će se tu izučavati srpski jezik. Tu dolazimo do više problema. Pre svega, mene zanima da li su u ceo taj proces uključeni i naši profesori, odnosno profesori srpskog jezika, stručni ljudi, koji će o tome moći da kažu nešto što je potrebno zarad nauke. Sa druge strane, kada govorimo o tome da će se tu izučavati srpski jezik i da će se tu neko učiti srpskom jeziku, mnogo me zanima kako će nekome ko želi da nauči srpski jezik na toj katedri, neko objasniti srpski jezik bez pisaca iz srpske književnosti. Zašto to kažem? Kao što znate, na Merdaru je zabranjeno da srpske knjige uđu na Kosovo, pa me zanima iz kojih će to knjiga oni da uče. Kada govorimo o balkanologiji, dolazimo do jedne tragikomične situacije, a to je da smo svesni i jasno nam je svima da se ovde ne poštuju neka druga osnovna ljudska prava, bez kojih je nemoguće da ta katedra normalno funkcioniše“, rekla je Stojanović Kostić.

Neinformisanost na maternjem jeziku je direktno ugrožavala živote ljudi

Sa početkom izbijanja pandemije, isplivao i sav nemar institucija kada je Zakon o upotrebi jezika u pitanju, ali i kada su u pitanju potrebe stanovništva koje nije većinsko, smatra civilna aktivistkinja i lektorka Sanja Vuković.

„Trenutno, stanje je izuzetno loše i ne pokazuje nikakvu tendenciju poboljšanja. One oblasti koje se tiču kvaliteta života građana, gde ustvari Zakon o upotrebi jezika direktno utiče na kvalitet života građana, su stavljene po strani. Kada se bilo šta prigovori vezano za nepoštovanje pravila i zakona, uvek se kaže `evo sada je pandemije i situacija je kakva jeste`. Međutim, to u suštini nije istina, već izgovor institucija da ne poštuju Zakon o upotrebi jezika“, rekla je Vuković koja aktivno učestvuje u poboljšanju primene Zakona o upotrebi jezika od formiranja Kancelarije poverenika za jezike pri kabinetu kosovskog premijera.

Navode Sanje Vukovič potvrđuju i novinari koji izveštavaju na srpskom jeziku, potvrđujući da su za vreme pandemije bili uskraćeni za osnovne informacije i odluke, poput onih koje dolaze iz kosovskog Ministarstva zdravlja, jer su saopštenja stizala samo na albanskom jeziku. Samim tim, srpska zajednica nije imala informacije koje su uticale direktno na njihov život i zdravlje.

„Nismo imali tačne podatke, nismo mogli tačno da građanima prenesmo kako da se ponašaju tokom pandemije, koja pravila da poštuju. Imali smo pojedinih poteškoća kada su stizale mere o pandemiji, da li građani mogu da prođu granicu sa testom za kovid, da li imaju određene dozvole ili ne, tako da smo bili u određenim problemima u vezi tih saopštenja“, rekla je novinarka RTV Kim Marija Jovanović.

„Ja tu vidim u jednom širem kontekstu mnogo veći problem, čak i od toga da su građani na dnevnom nivou uskraćeni od informacija, a to je da se neguje ta kultura da je u redu neinformisati javnost, osim ukoliko ne koristite propagandu i sa druge strane javnost koja se adaptira na tu kulturu legitimnog, a vrlo često legalnog, pod znacima navoda, nedostatka obaveštavanja javnosti. To je mnogo opasnije na dugoročnom nivou i to je multiposledični problem“, smatra urednica portala Kossev Tatjana Lazarević, tvrdeći da su i novinari navikli da godinama ne dobijaju saopštenja i informacije na srpskom jeziku, pa ih ponekad iznenadi „poštovanje zakona“.

Nakon reagovanja poverenika za jezike, Ministarstvo zdravlja je u jednom trenutku počelo da saopštenj šalje na oba službena jezika.

„Sada mogu da kažem da pojedina saopštenja o broju zaraženih stižu na srpskom jeziku, ali ostalo, poput poziva za konferencije koje se održavaju u Ministarstvu zdravlja i dalje stižu na albanskom jeziku i pored toga prevod na srpski jezik kada odemo na te konferencije nije obezbeđen i to se ponavlja već duže vreme“, dodaje Jovanovićeva.


Posle relativnog pada broja zaraženih i poboljšanja epidemiološke situacije, informacije iz Ministarstva zdravlja Kosova, kao i iz Nacionalnog instituta za javno zdravlje, od kraja aprila meseca, ponovo ne stižu na srpskom jeziku.


Problem sa informacijama koje su stizale iz Ministarstva zdravlja Kosova imale su i opštine sa većinski srpskim stanovništvom.

„Ova pandemija je, ne samo na zdravlje ljudi, znatno uticala i na rad kako privatnih, tako i javnih institucija i ustanova, tako da je i oko toga bilo vrlo velikih problema. U većini slučajeva odluka se od strane Ministarstva zdravlja objavi na albanskom jeziku, a onda mi na različite načine pokušavamo kako bi taj dokument preveli na srpski jezik, pre svega zbog propisanih mera i uslova koji se odnose, kako na rad javnih institucija, tako i na rad sa strankama, ograničenje kretanja i ostalih mera koja su u tim dokumentima propisana. Tako da smo u većini slučajeva dokument dobili samo na albanskom jeziku, a onda se putem naših prevodilaca dokument prevodio na srpski jezik, kako ne bi došlo do kašnjenja u sprovođenju propisanih mera“, kazao je Aleksandar Todorović, kontakt osoba za jezike u opštini Gračanica.

Najpozitivniji primeri poštovanja Zakona o upotrebi jezika na Kosovu, kada su u pitanju kosovske institucije, jesu Ministarstvo za zajednice i povratak, Ministarstvo lokalne samouprave i Predsedništvo Kosova.

Milena Maksimović – Anđelka Ćup