Svakodnevne „muke po jeziku“ za građane srpske zajednice na Kosovu

web страница Канцеларије за заједнице премијера Косова

Pravo, na kome su zasnovana sva ostala ljudska i manjinska prava, jeste pravo na upotrebu maternjeg jezika i pisma. Na Kosovu, iako su i po Ustavu i zakonu, srpski i albanski ravnopravni, tj. službeni jezici, to pravo se ne poštuje ili ako se poštuje, onda ne u potpunosti. Kosovske institucije nemaju dovoljno prevodilaca i lektora, kako same navode, što je jedan od glavnih razloga da prevoda dokumenata i saopštenja na drugi službeni, na srpski jezik, češće nema nego što ima, a ako ima, prevod je lošeg kvaliteta. Zabrinjavajuće je što nadležni u tim institucijama ne traže od Vlade povećanje budžeta kako bi zaposlili potrebne kadrove, čime bi obezbedile poštovanje Zakona o upotrebi jezika, kaže poverenik za jezike Slaviša Mladenović. Međunarodne organizacije i strane ambasade u svojim saopštenjima tvrde da podržavaju primenu ovog zakona i da u skladu sa tim finsnsijski pomažu institucije. U praksi, situacija je zabrinjavajuća, a građani sa kojima smo razgovarali tvrde da su izloženi diskriminaciji.

Građani srpske zajednice nisu dobijali na vreme informacije u vreme pandemije

Ekipa Gračanice Onlajn je analizirala poštovanje Zakona o upotrebi jezika u nekoliko institucija.


Da je jedan od najvećih problema za nevećinske zajednice na Kosovu upravo nepoštovanje Zakona o upotrebi jezika, istakli su i naši ispitanici u anketi putem ECR Tool, urađenu u okviru projekta „Mediji za sve“, podržanog od Britanskog saveta i Birna.

Anketirani građani smatraju da se Zakon o upotrebi jezika uglavnom ne poštuje, i to najviše u centralnim institucijama i javnim preduzećima. Od centralnih institucija, zakon najmanje poštuju, po mišljenju građana, Skupština Kosova i opštine sa albanskom većinom, kao i Predsedništvo Kosova. Kada je u pitanju Predsedništvo, to zapažanje se ne slaže sa našim istraživanjem, jer jedino Predsedništvo na vreme šalje saopštenja na srpskom jeziku, kao i informacije o svojim aktivnostima i uvek je obezbeđen prevod na konferencijama za medije. Zanimljivo je da je po mišljenju građana, Ministarstvo zdravlja među institucijama koje bolje poštuju primenu zakona o jeziku, jer su se oni uglavnom informisali preko opštine Gračanica, koja je za vreme pandemije sama prevodila odluke i saopštenja ovog ministarstva. Međutim, po mišljenju anketiranih, među institucijama koje ne poštujući ovaj zakon, direktno ugrožavajući živote i bezbednost građana, nalazi se i Ministarstvo unutrašnjih poslova i Kosovska policija, što se potpuno slaže i sa našim istraživanjem.

Većina ispitanika zna da postoji Kancelarija poverenika za jezike i da se mogu žaliti ukoliko primete kršenje jezičkih prava, ali isto tako većina se nikada nije žalila, iako su se susretali sa kršenjem svog osnovnog ljudskog prava, prava na maternji jezik. Kao glavni razlog su naveli nedostatak poverenja i razočaranost što je, na primer opština Priština dobila nagradu za dobru praksu sprovođenja Zakona o upotrebi jezika, iako po mišljenju građana, to ne zaslužuje.

Kao rešenje problema, građani koji su popunili naš upitnik, vide kazne za nepoštovanje zakona, ali i učenje srpskog u većinski albanskim sredinama i albanskog u većinski srpskim sredinama, ako ne kao obavezan, onda barem kao izborni predmet.


Na jednom od poslednjih zasedanja Skupštine Kosova, početkom jula meseca ove godine, u momentu kada su poslanici Srpske liste napustili sednicu, prestao je i prevod na srpski i pored brojnih novinarskih ekipa redakcija na srpskom. To se dešava godinama i ranije su novinari koji izveštavaju na srpskom jeziku, dobili informaciju da je to pravilo zapisano u poslovniku skupštine. Novinarima nikada nije dostavljen taj poslovnik na uvid, ali ako tamo zaista tako piše, onda je poslovnik u direktonoj surotnosti sa Ustavom i zakonima Kosova, kaže pravnica Dušica Kostić. Prevod nije samo za poslanike, dodaje ona, već i za novinare koji direktno obaveštavaju građane o toku sednice, a i za one koji sednice skupštine sada mogu da prate i uživo, a najvažnije, za građane.

„Ako najviše zakonodavno telo ne poštuje zakone koje je donelo, onda smo mi u velikom problemu. Taj problem se ne zove nedostatak kapaciteta, već grubo kršenje zakona, ugrožavanje prava nevećinskih zajednica i diskriminacija. Zbog toga bi trebalo podneti tužbu, ukoliko se ne reaguje na intervencije Kancelarije poverenika za jezike i Institucije ombudsmana“, kaže Kostić.

Ali, Skupština nije jedina. U vreme pandemije, saopštenja Ministarstva za zdravlje i Instituta za javno zdravlje o epidemiološkoj situaciji, broju zaraženih i merama za smanjenje zaraze, medijima koji izveštavaju na srpskom nisu stizala čak šest meseci posle proglašenja vanredne situacije u zdravstvu. Vanredna situacija je proglašena u martu 2020., saopštenja su počela da stižu septembra iste godine, ali ne svakodnevno, da bi posle pet meseci, ponovo prestala da se šalju medijima. Neinfomisanost novinara koji izvešavaju na srpskom jeziku, podrazumeva i neinformisanost građana, što direktno utiče na njihov život i zdravlje.

„Za vreme epidemije, informacija na našem jeziku nije bilo, informacije smo dobijali iz medija, mislim na srpske televizije, pošto mi imamo kablovski operater sa srpskim kanalima, a što se tiče informacija iz Ministarstva zdravlja Kosova i to… nismo dobijali nikakve informacije, bar ja nisam dobijao informacije, ili je to kasnilo, ili nisam dobijao informacije“, kaže Aleksandar Stojanović, građanin Štrpca, sa čime se slaže i njegova sugrađanka Slađana Dobrosavljević:

„Moram da kažem da je za vreme epidemije bilo posebno teško kada govorimo o poštovanju Zakona o upotrebi jezika, zato što su uglavnom i mediji, a samim tim i mi građani dobijali informacije isključivo na albanskom jeziku. Tu mislim i na sajt Ministarstva, a isto tako i na društvene mreže, odnosno recimo na Fejsbuk i onda smo tu mi nekako pokušavali da se snađemo i da sami prevedemo, i moram da kažem da je bilo vrlo konfuzno“.

web stranica Instituta za javno zdravlje

Nekadašnja poslanica u Skupštini Kosova, Jasmina Živković kaže da se, tokom svog poslaničkog mandata, godinama borila za poštovanje ovog zakona, ali da nažalost, kako je rekla, ne vidi rezultate.

„Naravno da nije bio informacija na srpskom jeziku vezano za pandemiju i za sve mere koje su bile uvođene, što je naravno otežalo situaciju koja je dovoljno teška. A to povlači problem koji se odavno već provlači kroz institucije i na samom ovom prostoru, da se ne poštuje Zakon o upotrebi jezika, a samim tim i Ustav, član pet Ustava koji garantuje podjednaka prava i podjednaku upotrebu jezika na ovim prostorima, tako da nije bilo nikakvih informacija“, kaže Živković.

U Gračanici je situacija ista kao i u ostalim opštinama sa srpskom većinom. Informacije o epidemiološkoj situaciji, a posebno o uvođenju mera za zaštitu od korona visrusa, do građana srpske zajednice su stizale uglavnom zahvaljujući medijima, predstavnicima civilnog sektora i velikom trudu predstavnika lokalne samouprave da na vreme obaveste građane o tome koje su mere dužni da poštuju.

Ali, i pre epidemije, zabrinjavajuće je što u apotekama Srbi kupuju lekove u kojima nema deklaracije na srpskom, kao i na velikom broju proizvoda koje kupuju.

„Ako sam ja kupila izvesni proizvod u prodavnici bilo gde na Kosovu, ja smatram da deklaracija koja je tamo zalepljena mora biti ispisana i na srpskom jeziku, s obzirom da je on službeni jezik. Najteže je kada odete u apoteku, kupite lek, treba da ga koristite, a ne možete da pročitate uputstvo“, ističe profesorka iz Lapljeg Sela Ana Kostić. Proverili smo, na najvećem broju lekova koje Srbi kupuju u apotekama, nema deklaracije na srpskom, kao i na velikom broju proizvoda koje kupuju u marketima.

„Koliko znam dvojezičnost ne funkcioniše kako treba. Bar iz iskustva koja su imali neki moji poznanici, a koji su upućeni na njihovu (kosovsku, prim. aut.) administraciju, ne funkcioniše ta dvojezičnost, nisam nikoga čula da je zadovoljan“, tvrdi Jelena Cvetković iz Gračanice, dodajući da joj je trebalo i po tri dana da shvati koje su antiepidemijske mere na snazi na Kosovu.


Zakon o upotrebi jezika na Kosovu garantuje ravnopravnu upotrebu srpskog i albanskog jezika, albanski i srpski su službeni jezici, pa su zbog toga sve institucije i pružaoci javnih usluga dužni da obezbede njihovu ravnopravnu upotrebu u centralnim i lokalnim institucijama, u pravosudnom sistemu, zatim u javnim preduzećima, obrazovanju i zdravstvu, socijalnim uslugama, medijima, kao i u privatnom sektoru.

Situacija na sajtovima Vlade Kosova i određenih ministarstava je danas bolja u odnosu na početak epidemije, informacija na srpskom relativno ima, ali još uvek nedovoljno. Međutim, većina građana srpske zajednice živi u selima gde je interenet često loš, a takođe bi trebalo imati u vidu da stariji ljudi ne koriste kompjuter i nemaju pametne telefone, a ako ih i imaju, ne snalaze se sa njima dovoljno dobro.

„Ne znam ja ni internet, ni telefon, ja se samo informišem preko televizije na srpskom. Ako oni objave šta treba da se radi, ja se tako ponašam“, potvrđuje naše zapažanje S. Marković iz Gračanice.

Saopštenja Ministarstva unutrašnjih poslova, koje su takođe veoma važna uvek, a posebno u periodu epidemije, na srpskom ne stižu, a kazne za saobraćajni prekršaj koje policajci pišu su na albanskom jeziku.

„Jednom sam prekoračio brzinu kod Vučitrna, policajac mi napisao kaznu na albanskom, kada sam rekao da ne razumem, odgovorio mi je da učim albanski. Ućutao sam, ne bih da pravim sebi problem, jer tu stalno prolazim“, priča nam Nemanja iz Preoca, koji takođe zbog eventualnih problema nije želeo da objavimo njegovo prezime i fotografiju.

Nezainteresovanost građana da prijavljuju nepoštovanje Zakona o upotrebi jezika je svake godine sve primetnija. Broj žalbi Kancelariji poverenika za jezike jeste u maloj meri povećan, kako kaže poverenik za jezike Slaviša Mladenović, ali je to nedovoljno u odnosu na broj prekršaja, sa čim se slažu i predstavnici nevladinih organizacija koje se bave ovim problemom.

„Dvadeset godina je nama potpuno prirodno stanje da nešto ne valja i da mi ćutimo. Vrlo je teško pokrenuti taj zamajac. Mislim da je tu uloga civilnog društva i medija veoma važna, da opet koliko god to banalno bude zvučalo, radimo na podizanju svesti kada su u pitanju članovi naše zajednice, da ih ubedimo da se žale. Neprirodno je da čovek uđe u određenu instituciju, zatraži nešto na svom jeziku, ne dobije odgovor i ćuti. Mislim da takvih primera nema nigde u Evropi“, reči su direktora NVO „Komunikacija za razvoj društva“, Ivana Nikolića. Nikolić dodaje da je i u opštinama situacija zabrinjavajuća:

„Rezultati su očekivano bili poražavajući, u nekim opštinama naprotiv iznenađujuće dobri, u nekim iznenađujuće loši, ali nažalost ne postoji standard. Ako je pre par godina, na primer u Vučitrnu bila malo bolja situacija, ne znači da će i danas biti dobra, vrlo često se desi da bude gora. Ono sa čim se borimo jeste taj začarani krug prenošenja odgovornosti i izbegavanja odgovornosti. Tako recimo opštine imaju vrlo jak argument, a to je nedostatak budžeta i nedostatak kvalitetnih prevodioca. Žale se kako su im taj jedan ili dva preovodica, nedovoljni da sve zahteve ispune i onda smo mi tu uskočili sa nekim rešenjem, kupili smo im softver za poboljšanje kvaliteta prevoda i posle nekoliko godina, kada smo posetili te opštine, videli smo da oni taj softver ne koriste. I na taj način nam je poslata jedna poruka, odnosno došli smo do zaključka da ne postoji politička volja da se taj problem nepoštovanja Zakona o upotrebi jezika reši“.

I profesorica Ana Kostić iz Lapljeg Sela smatra da su Srbi donekle sami krivi što se zakon ne poštuju, jer ne reaguju.

„Želim da kažem da smo sami krivi zato što ne reagujemo. Prvo, ja ne reagujem. Zapravo, ranije sam regovala, ali čini mi se da sam pomalo usamljena u tim reakcijama. Reagovala sam, pokušavala da skrenem pražnju, napravila jedan istraživački rad gde je bilo pomalo smešno da su imena toponima potpuno izmenjena. Drugo, niko od nas neće da ode da popuni formular, znamo da postoji formular kojim se možete požaliti Povereniku za jezike da u nekoj od institicija niste naišli na prevod“, dodala je Kostićeva.

web stranica Skupštine Kosova

Prevoda na srpski jezik čak nema ni na svim događajima koje organizuje međunarodna zajednica, pa je tako na konferenciji za medije koju su u dvorištu kancelarije Evropske unije na Kosovu održali Metju Palmer i Miroslav Lajčak, 1. juna ove godine, bio obezbeđen prevodilac, ali nažalost nije bilo dovoljno opreme za prevođenje. Na pitanje zašto novinari koji izveštavaju na srpskom jeziku nemaju prevod, šefica informativne službe Kancelarije Evropske unije na Kosovu se izvinila, uz opasku da nije očekivan toliki broj srpskih novinara.

Ne/poštovanje Zakona o upotrebi jezika na Kosovu na zvaničnim sajtovima institucija

https://www.rks-gov.net/SR/f239/usluge-gradjanim/benificije-i-asistencije

https://kryeministri.rks-gov.net/sr/vesti

-Na web stranici premijera Kosova, informacije na srpskom jeziku kasne po jedan dan, dok na konferencijama za medije prevoda ima, a posle intervencije našeg portala uz pomoć ministara Dalibora Jevtića i Gorana Rakića, obezbeđen je i prevod samih sednica Vlade. Na zvaničnom sajtu Vlade, prevod je nekompletan i nejasan.

http://gracanicaonline.info/tag/obezbediti-prevod-sednica-vlade/

https://assembly-kosova.org/srb/sessions/sednica/

-Osim što na sednicama Skupštine Kosova nema prevoda na srpski jezik, kada sednicu napuste poslanici Srpske liste, sajt se ne ažurira redovno na srpskom jeziku, a saopštenja medijima takođe ne stižu redovno na drugom službenom jeziku.

https://zck-ks.net/?page=4,1

– Frapantan je primer kršenja Zakona o upotrebi jezika upravo na stranici Kancelarije za zajednice premijera Kosova.

https://msh.rks-gov.net/sr/

– Ministarstvo zdravlja je poslednji put stranicu na srpskom jeziku ažuriralo u aprilu ove godine, ali sva dokumenta nisu prevedena. Informacije o epidemiološkoj situaciji, kao i o merama uvedenim od strane Vlade Kosova, na srpskom jeziku su od strane Ministarstva zdravlja, od početka epidemije poslate medijima osam puta i to svaki put na intervenciju ili novinara ili poverenika za jezike, ili civilnog sektora (pr. Reakcija grupe organizacija civilnog društva u okviru platforme Empirika). Pozivi za konferencije za medije šalju se isključivo na albanskom jeziku, dok prevoda na konferencijama za medije samo ako neko od novinara to zatraži.

https://niph-rks.org/

-Nacionalni institut za javno zdravlje, koji funkcioniše u okviru Ministarstva zdravlja, svakodnevo objavljuje izveštaj o epidemiloškoj situaciji, kao i o merama i preporukama, ali samo na albanskom jeziku, od aprila meseca postoji i stranica na srpskom jeziku, ali se vesti ne ažuriraju.

-Još jedan sajt, koji je u okviru Ministarstva zdravlja otvoren u cilju informisanja građana o COVIDU-19, https://kosova.health/sr, nema informacija na srpskom jeziku već duži vremenski period. Informacije na srpskom jeziku su na njemu bile samo na početku epidemije.

https://mpb.rks-gov.net/f/56/Vesti-i-Doga%C4%91aji

– Ministarstvo unutrašnjih poslova svakodnevnmo šalje mejlove medijima, obaveštavajući ih o aktivnostima zvaničnika ovog ministarstva, ali i o preduzimanju mera za sprečavanje širenja korona virusa, međutim, od početka epidemije, samo tri saopštenja su bila i na srpskom jeziku, dok se na sajtu vesti ažuriraju, ali ne postoje prevodi svih dokumenata. Informacije na sajtu na srpskom jeziku kasne više od deset dana.

https://www.kosovopolice.com/sr/informacije/

-Kosovska policija svakodnevno šalje dvadesetčetvoročasovni izveštaj o incidentima i hapšenjima, kao i o saobraćajnim udesima, ali i o kaznama i kontrolama koje sprovodi za vreme trajanja mera u cilju sprečavanja širenja korona virusa, ali od početka epidemije je srpskim medijima izveštaj na srpskom jeziku poslat samo deset puta. Od 27. septembra 2020. godine, saopštenja su počela da stižu svakodnevno na srpskom jeziku, da bi posle četiri meseca, ponovo prestala dobra praksa ovog ministarstva.

https://mkrs-ks.org/?page=3,6

-Iz Ministarstva kulture nikada nije poslat nijedan mejl na srpskom jeziku, a vesti na srpskom, zaključno sa danom objavljivanja ovog teksta, kasne u odnosu na vesti na albanskom više od mesec dana.

https://mf.rks-gov.net/Page.aspx?id=3,2,1095

-Ministarstvo finansija sve informacije takođe šalje isključivo na albanskom jeziku, a sajt je potpuno neažuriran, pola prevedeno, pola nije, sajt je potpuno nejasan na srpskom, čak su pojedine informacije, umesto na srpski, prevedene na engleski jezik.

 https://mzhe-ks.net/index.html

-Ministartsvo ekonomije nema stranicu na srpskom jeziku i nikada do sada novinarima nije poslato saopštenje na srpskom jeziku.

http://mei-ks.net

-Ministarstvo evropskih integracija sa informacijama na srpskom kasni preko mesec dana, a nijedno saopštenje niti najavu aktivnosti iz tog ministarstva se ne šalje na srpskom jeziku..

https://www.mbpzhr-ks.net/sr

-Sajt ministarstva poljoprivrede je relativno ažuriran, ali vesti na srpskom kasne više od deset dana.

https://masht.rks-gov.net/sr

-Na sajtu Ministarstva obrazovanja, poslednja vest na srpskom jeziku je objavljena 12. februara 2020. godine, dok saopštenja i najave aktivnosti ne stižu na drugom službenom jeziku novinarima koji ne izveštavaju na albanskom.

-Informacije o aktivnostima albanskih političkih stranaka isključivo se šalju na albanskom jeziku, kao i centralnih agencija i javnih preduzeća, pa čak i Udruženja novinara Kosova.

Pozitivni primeri poštovanja Zakona o upotrebi jezika:

-Iz Ministarstva za zajednice i povratak, kao i iz Ministarstva za lokalnu samoupravu, informacije se redovno šalju na oba službena jezika, a sajtovi se redovno ažuriraju.

-U Predsedništvu Kosova, na konferencijama uvek ima prevoda (od početka epidemije, samo na jednoj konferenciji nije bilo prevoda, ali je posle reakcije novinara, kompletan transkript na srpskom jeziku stigao u roku od pola sata). Takođe, sve informacije i saopštenja se redovno šalju i na srpskom jeziku, u isto vreme kada i na albanskom.


Mreža za građanski aktivizam, u kojoj je 14 organizacija civilnog društva sa centralnog Kosova i Kosovskog Pomoravlja, sprovela je istraživanje vezano za pružanje određenih usluga građanima. „Ispitivali smo proces digitalizacije, ispitivali smo kako da se pomogne da različita ministarstva ili lokalne samouprave digitalizuju usluge koje pružaju usluge građanima, što je posebno važno u vreme pandemije. Ono što smo otkrili, jeste da ministarstva ustvari nemaju nikakve nadležnosti nad time šta se dešava sa određenim softverima zato što su ministarstva naručioci posla, gde uglavnom poslove dobija jedna ista firma iz Uroševca koja se bavi proizvodnjom softvera i kompjuterskih programa. Ta firma broji 27 zaposlenih, među njima nema nijednog pripadnika srpske zajednice, samim tim nemaju ni zaposlene koji mogu da taj softver prevedu. Oni dakle ne nude prevođenje softvera, tako da automatski odgovornost za loše prevode na zvaničnim stranicama i na tim softverima koji se daju, ne snosi ministarstvo koje je naručilac posla, već onaj ko je taj posao radio i dobio na tenderu. U ministarstvima postoji samo jedan prevodilac, on ima dosta posla i nije u stanju da iskontroliše te softvere, da li su im isporučeni u onom kvalitetu koji je zahtevan raspisivanjem javnog poziva za nabavke. Na kraju dolazimo do toga da je potrebno osmisliti kompletan mehanizam koji bi ispratio isporuku prozvoda, koji bi ispratio kako se primenio Zakon o javnim nabavkama i Pravilnik o javnim nabavkama, gde bi se od firme koja je isporučila takav softver tražilo da o sopstvenom trošku softver ispravi i da ga postavi na način na koji je ustvari i predviđeno tim pozivom za javnu nabavku“, objašnjava aktivistkinja Mreže za građanski aktivizam Sanja Vuković.

Do sada nijedno ministarstvo nije javno zatražilo povećanje budžeta za zaposlenje više prevodilaca, niti za prevođenje softvera.

Anđelka Ćup