Šta misle komšije: Različito izveštavanje medija na srpskom i albanskom na Kosovu

Медији, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Ustaljeni balkanski običaj da ljudi žele da saznaju šta rade i misle komšije, pa da iz tih priča oduzmu ili dodaju ono što im ne/odgovara, mogao bi da bude komičan, ali kada se ne radi o medijima koji imaju veliki uticaj na javno mnjenje, ali i na međuetničke odnose, pa samim tim i na suživot i pomirenje na Kosovu. Izveštavanje medija, ako izuzmemo zavisnost od načina i izvora finansiranja, pa samim tim prioritete i neku vrstu cenzure i samocenzure, u mnogome se razlikuje u medijima koji izveštavaju na srpskom i albanskom jeziku. To misle i novinari koji izveštavaju na srpskom jeziku, pripadnici srpskog civilnog sektora, ali i građani, uglavnom pripadnici srpske zajednice, koji su se izjašnjavali putem ankete ECR Tool, urađene u okviru projekta „Mediji za sve“, podržanog od Britanskog saveta i Birna. U ovom tesktu smo se fokusirali, većinom, na stavove Srba.

Prioriteti su primetni, čim pogledamo naslovne strane medija na Kosovu. Tako u medijima na srpskom retko možemo da vidimo ili pročitamo ljudske priče o životu pripadnika većinske zajednice, a u medijima na albanskom, kao da ne postoji niko drugi osim Albanaca. To se uglavnom odnosi na pozitivne priče, na priče o zajedničkom suživotu i radu, dok one negativne, kao da su jedva dočekane. Mediji koji izveštavaju na jeziku većine takođe, iako imaju daleko više sredstava nego oni koji izveštavaju na srpskom i od kojih se većina finansira projektno, o političkim događajima izveštavaju, često uz dozu optužbi na račun srpske strane, a veoma često izjednačavaju prošle i trenutnu vlast u Srbiji sa celokupnim srpskim narodom, posebno sa Srbima koji žive na Kosovu. Vrlo često u medijima na albanskom osvanu naslovi ili podnaslovi da su nekoga ubili ili oteli Srbi za vreme oružanog sukoba, a ne kriminalne grupe i pojedinci, da su Srbi krivi za pobedu određenih političara koji se ne dopadaju aktuelnoj vlasti ili opoziciji u Prištini.

„Narativ medija na albanskom i srpskom se veoma razlikuje kada izveštavaju o istom događaju iz srpske zajednice. Tako primera radi, kod izveštavanja o jednoj od poslednjih, nedavnih zajedničkih tema izveštavanja u Prištini i većinski srpskim sredinama, za jedne je vest bila da je položen kamen temeljac za izgradnju dugo obećavane zgrade Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici, za druge je to bilo da je ponovo došlo do mešanja strane države u destbilizaciju Kosova, jer je nacionalistički srpski zvaničnik položio kamen temeljac za paralelni ilegalni Univerzitet, a da vlast u Prištini ćuti o tome“, tvrdi urednica portala Kossev iz Severne Mitrovice, Tatjana Lazarević, dajući samo jedan najsvežiji primer.

foto: GračanicaOnlajn

Da su izveštavanja medija na srpskom i albanskom jeziku potpuno različita, pokazala je i naša anketa, međutim mali broj ljudi koji je u njoj učestvovao takođe pokazuje da Srbi retko prate medije na albanskom i obrnuto. Izveštavanje medija uglavnom prate novinari. Takođe, građani koji su učestvovali u anketi, od kojih većina ali ne reprezenatativna, prate medije i na jeziku većine i na srpskom, smatra da mediji imaju veliki uticaj na stav javnog mnjenja, ali i da su izveštavanja, kada su teme u pitanju, različita, međutim, i kod jednih i kod drugih je izraženo izveštavanje pod političkim uticajem.

Jovica M. (60) iz Čaglavice misli da u medijima na albanskom ima govora mržnje prema Srbima, ali i da u medijima na srpskom nema dovoljno informacija o događajima u većinski albanskim sredinama, posebno ne onih koji pozitivno utiču na pomirenje.

Ivan M. (41) iz Gračanice tvrdi da novinari koji izveštavaju na albanskom, uglavnom događaje u srpskim sredinama koriste u političke svrhe, a da ih prava situacija u većinski srpskim sredinama ne interesuje, kao ni vladajuću elitu.

Sa druge strane, I.R. (45), Albanac koji živi u opštini Gračanica, podvlači da medije na srpskom ne zanima život Albanaca, kao i odluke aktuelne vlasti u Prištini i da se uglavnom bave stavovima vlade u Beogradu i da time pokazuju da ne priznaju kosovsku državnost, a samim tim se bave politikom, što nije posao medija.

Kratku analizu o izveštavanju medija na srpskom i albanskom, ali onih nezavisnih, koji nisu plaćeni ni iz budžeta vlade Srbije ni Kosova, dala je urednica portala Kossev, Tatjana Lazarević.

„Mediji na albanskom se dominantno zasnivaju na temama u većinski albanskoj zajednici na Kosovu. Mediji na srpskom prate tri sfere: pitanja srpskog naroda na Kosovu, kosovsku političku scenu, pre svega centralnu u Prištini, i društveno-politička pitanja u centralnoj Srbiji, posebno ona koja imaju uticaj na život Srba na Kosovu. Kada mediji na albanskom izveštavaju o Srbima i Srbiji, uglavnom preuzimaju vesti beogradskih agencija, čak i onda kada je izvorni autor vesti medij na srpskom sa Kosova, možda na samo desetak ili četrdesetak kilometara od Prištine. Mediji na srpskom na Kosovu, oni sa nezavisnom uređivačkom politikom, ipak neguju otvorenost za ove različite narative i ostavljaju znatan prostor da oni budu zastupljeni njihovim konzumentima vesti. Nažalost, redakcije medija na albanskom su znatno zatvorenije i vesti koje odstupaju od tako restriktivnog narativa propuštaju kroz filter često negativnog spina prema temama iz srpske zajednice“, stav je Tatjane Lazarević.


Najopasnije je izveštavanje o oružanom sukobu i krivici, koja se obično izjednačava sa celim narodom, smatraju naši sagovornici, dodajući da čak i kada danas neko od pripadnika srpske zajednice učini neko krivično delo ili prekršaj, u zaključku teksta ili tv priloga, provuče se rečenica da je tako i za vreme rata kidnapovano ili ubijeno toliko i toliko Albanaca od strane Srba, što nema nikakve veze sa tekstom koji se odnosi na trenutni događaj.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Mediji

„Takvih polarizovanih primera ima sijaset, a neki su kamen temeljac linija podele dva naroda. Takav je primer reč `Metohija`. Za medije na albanskom ova reč je zabranjena, osim ukoliko se njom isključivo ne odslikava velikosrpski nacionalizam i hegemonija Miloševićeve ere. Sa druge strane, uobičajena je upotreba reči `Dukađini`, što je albanski toponim za srpski `Metohija`. Kada mediji na srpskom izveštavaju o crkvi Sv. Nikole u Prištini, ti izveštaji se u poslednje vreme tiču konteksta obnavljanja srpske kulture i duhovnosti pri crkvi i Srpskom kulturnom centru koji deluje u ovom delu Prištini, gde se nalazi i stara gradska crkva, nakon praktično nestanka više desetina hiljada Srba koji su u Prištini živeli do 1999. Sa druge strane, najuticajnija kosovska novinska agencija je praktično svim medijima na albanskom `prodala` vest o narušavanju mira građana Prištine koji žive u blizini crkve, jer zvona nepodnošljivo zvone, a u crkvi su ruski špijuni“, podseća urednica portala Kossev iz Severne Mitrovice, Tatjana Lazarević.

Mišljenje Tatjane Lazarević nas podseća na izveštavanje marta 2004. kada je javni servis Kosova objavio da su Srbi krivi za utapanje dvojice dečaka albanske nacionanosti, posle čega je došlo do masovnog pogroma Srba. Vest se pokazala netačnom, ali su posledice bile strašne. Takođe, najnoviji medijski pritisak od lokalnog medija na povratnicu u Đakovicu Dragicu Gašić, opominje da se ovakvom izveštavanju mora stati na kraj. Naime, u sopstvenom tv prilogu i sama TV Syri, odnosno novinarka koja je prilog radila, kaže `da Dragica ne može da izdrži pritisak njihovih novinara i da se zbog toga obraća novinarima`, koje ova televizija naziva srpskim novinarima, a ne novinarima koji izveštavaju na srpskom jeziku. Takođe u istom prilogu su snimljene kolege iz tri redakcije iz Beograda, kao i našeg portala, bez znanja i dozvole, a najopasnije je što su novinari predstavljeni u neprijateljskom i političkom kontekstu. Treći primer je vest iz Dečana, gde je pre nekoliko nedelja nastupilo masovno trovanje građana, da bi nekoliko medija bez ikakvog povoda i dokaza, za to optužili dvojicu Srba koji su navodno išli u posetu manastiru i prolazili pored rezervoara za vodu, objavivši čak i njihove fotografije. Kasnije, i pored izjava zvaničnika da to nije tačno i da se ispituje šta je uzrok trovanja, da li bakterije u vodi ili neka hrana, mediji to nisu demantovali. Na pretprošlim parlamentarnim izborima, oktobra 2019. godine, u medijima je objavljeno da su navodno glasački listići koji su došli iz Srbije bili otrovani, a podsećamo da su tada navodne probleme osetili samo članovi izborne komisije, odnosno ljudi koji su brojali glasove, pripadnici albanske nacionalnosti. Na kraju su ti listići poslati na analizu u inostranstvo, a rezulatata nema ni dan danas, kao ni demanta da listići nisu bili zatrovani, posebno da nisu došli iz Srbije, što je za ovu sredinu posebno važno. Pre oko godinu dana, na jednoj televiziji koja izveštava na albanskom jeziku, izveštavano je o pokušaju silovanja maloletnice u selu Mogila, gde je u vesti pisalo da je izgrednik, osoba koja je seksualno uznemiravala maloletnicu, Vučićev sunarodnik. Na plasiranje neproverenih i opasnih informacije, upozorava i urednik Radio Goraždevca Darko Dimitrijević.

FOTO: syri-vision.tv/printscreen

„Za razliku od srpskih nezavisnih medija, albanski mediji su u velikom broju slučajeva subjektivni kada izveštavaju o srpsko-albanskim odnosima. Tu pre svega mislim na odnos albanskih medija prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i svim pitanjima koja se odnose na nju, od odluke Ustavnog suda da se manstiru Visoki Dečani vrati uzurpirano zemljište, do situacije Hrama Hrista spasitelja u Prištini, za koji se uporno tvrdi da je `politička crkva`. Subjektivnost se takođe može jasno videti i kada su u pitanju prava srpske zajednice, jer u albanskim medijima gotovo da nema ovakve teme, a slučaj povratnice u Đakovici je zaista bez presedana u modernim medijima. Često ti isti mediji znaju da raspiruju mržnju, što se jasni ispoljilo u kosovskim medijima na albanskom koji su pisali o koncertu Gorana Bregovića u Korči. Većina medija je o Bregoviću pisala kao o nekome ko ima veze sa ratnim dešavanjima, što je apsurdno. U prošlosti je mnogo takvih primera, a jedan od takvih je izveštaj RTK o utapanju dece u reku Ibar, što je izazvalo martovski pogrom nad srpskom zajednicom i njenim kulturnim i verskim nasleđem“, kaže Dimitrijević.

O pozitivnim događajima koji se odvijaju u sredinama sa većinski srpskim stanovništvom, posebno o onima iz kulture, nema izveštaja u medijima na albanskom, osim ako ne žele da predstave kako su oni nacionalistički i kako je na njima bila istaknuta zastava Srbije, za šta se po kosovskom ustavu ima pravo, ili ako neko ne želi da tumači određenu pesmu ili knjigu da je nacionalistička, što je pokazalo i izveštavanje i negativna medijska kampanja upravo o koncertu Gorana Bregovića u Korči, u Albaniji.

Za Miloša Timotijevića iz NVO „Aktiv“ iz Severne Mitrovice, teme koje se tiču srpske zajednice, nisu zanimljive za medije na albanskom osim ako se, kako kaže, ne odnose na srpsko-albanski konflikt.

„Najčešće su to naslovi političke sadržine, ono što je vezano za srpsko-albanski konflikt i različita tumačenja pojedinih medija o aktuelnostima koje možemo povezati sa Srbima na KiM. Ono što mogu da primetim je radikalan stav većeg dela albanskog društva prema Srbima, koji je postao još radikalniji dolaskom Aljbina Kurtija na premijersku poziciju. Narativ o povratnici u Đakovicu Dragici Gašić, gde su mediji i nevladin sektor u tom gradu vršili hajku na Srpkinju koja se vratila na svoje imanje, tipičan je primer onoga što želim da kažem. Slična situacija je i za slučaj Ivana Todosijevića. Gotovo kompletno kosovsko-albansko javno mnjenje, makar po onome što vidim u prenošenju vesti od strane srpskih medija, stalo je u odbranu presude koja je po principima `kadija te tuži, kadija ti sudi`, uprkos odredbama sporazuma u Briselu, gde je jasno naznačeno da u sudskim procesima gde su učesnici Srbi većina sudija mora biti srpske nacionalnosti. Ova dva primera, uz prećutkivanje pojačanih međuetničkih tenzija (Srbi su od početka pretrpeli preko 50 napada od strane Albanaca), jasan su pokazatelj zašto ne želim da pratim medije na albanskom na Kosovu i Metohiji i zašto ne verujem njihovom izveštavanju“, dodaje Timotijević.

Dok novinari koji izveštavaju na srpskom jeziku, godinama, pa i decenijama „muče muku“ sa ostvarivanjem prava na upotrebu svog maternjeg jezika, kako bi na vreme i profesionalno izveštavali o određenim događajima, ni na jednoj konferenciji nisu imali javnu podršku svojih kolega koji izveštavaju na albanskom. U privatnim kontaktima i na skupovima na kojima su prisutni predstavnici međunarodne zajednice i donatori, oni podržavaju ravnopravnost upotrebe srpskog i albanskog jezika, ali nikada javno.

I po mišljenju direktora „Mreže za građanski aktivizam“, udruženja koje okuplja 13 nevladinih organizacija sa centralnog Kosova i Kosovskog Pomoravlja Ivana Todorovića, novinari koji izveštavaju na srpskom nemaju podršku kolega Albanaca kada je u pitanju Zakon o upotrebi jezika, a takođe smatra da su izveštavanja u medijima na albanskom i srpskom jeziku, skoro pa potpuno različita.

„Konkretno, kada je reč o Briselskom sporazumu, informacije su potpuno različite. Moj opšti utisak je da mediji na albanskom jeziku nisu u potpunosti objektivni, posebno kada je reč o izveštavanju koje ima konotaciju etničke pripadnosti ili razlike između etničkih zajednica. U tim izveštavanjima, ja kao pripadnik srpske zajednice, osećam dozu naginjanja ka zaštiti interesa albanske zajednice na Kosovu i ponekad vidim potpuno `iskrivljenu` istinu u te svrhe“, ističe Todorović.

Jezička barijera vrlo često ne dozvoljava da novinari srpskih redakcija koji ne znaju albanski jezik, vide i negativne, a posebno pozitivne strane u izveštavanju svojih kolega koji rade na albanskom jeziku. Za manji broj novinara koji izveštavaju na srpskom, nema neke velike razlike u vestima medija na srpskom i albanskom jeziku.

„Vecina albanskih medija uglavno se retko bavi problemima srpske zajednice, fokusirani su na svoje dogadjaje. Vesti iz srpskih zajednica mogu se na njihovim portalima naći jedino ako je u pitanju neka udarna vest, što je vrlo retko. Ipak neke velike razlike između srpskih i albanskih medija ne postoji. Naravno srpski mediji prate političke dogadjaje u Prištini koji se tiču naše zajednice, sto je svakako potrebno kako bi javnost bila obaveštena, dok se retko fokusiramo na društvene probleme sa kojima se susreću“, misli Marija Jovanović, novinarka RTV KIM iz Čaglavice.

Zabrinjavajuće je što Nezavisna komisija za medije na Kosovu vrlo često ne reaguje na novinarske izveštaje na albanskom jeziku koji neobjektivnim izveštavanjem često unose nemir među građanima nevećinskih zajednica, posebno srpske. Ukoliko i bude reakcija, one nisu vidljive, jer nedostaje prevod na srpski jezik i te reakcije nisu dostupne medijima koji izveštavaju na srpskom jeziku. Po mišljenju novinara koji izveštavaju na srpskom, kao i članova srpskog civilnog sektora, potrebna je veća saradnja na uredničkom, i na nivou vlasnika medija. Pojedinačna saradnja među novinarima postoji, ali ona nije dovoljna da se problem bar ublaži.

Anđelka Ćup