fbpx

Osamnaest godina martovskog pogroma: Trajni ožiljak na srcu Srba od koga se nikada nisu oporavili

Navršava se osamnaest godina od martovskog pogroma, kada je ubijeno 19 ljudi, spaljeno preko 1.000 kuća i 35 manastira i crkava. Srbi na Kosovu i Metohiju sa bolnim sećanjima prisećaju se divljačkog pohoda albanskih ekstremista, uz poruku da se ovako nešto više nigde i nikome ne ponovi.

Objava lažne vesti na Radio televiziji Kosova da su Srbi krivi za utapanje dvojice dečaka u selu Čabra kod Zubinog Potoka, izazvala je talas nasilja 17. i 18. marta 2004. godine u kome su mete bili Srbi, njihova i imovina Srpske pravoslavne crkve.

Talasi nasilja počeli su prvo u Kosovskoj Mitrovici na mostu koji razdvaja južni i severni deo, a zatim se nastavili u srpskim sredinama južno od Ibra.

Uoči još jedne godišnjice progona srpskog naroda na Kosovu, Srbi iz Lipljana, Kosova Polja i Belog Polja kod Peći dočekuju sa strepnjom.

“Sa roditeljima sam bio u kući kada se kuća prosto zapalila, zapalili su je ne znam kojom napravom, nije ni bitno, uspeo sam to da ugasim mlekom. Nestala je struja i voda i mobilna mreža nije radila. Uspeo sam to da ugasim, spakovao se sa roditeljima i krenuo ka obližnjem srpskom selu, ne sluteći da se nalaze iza moje kuće i da sve posmatraju, ispričao nam je Dragan Ćirković iz Kosova Polja.

Učitelj OŠ “Braća Aksić” Slavomir Mirić nalazio se u stambenoj zgradi u Lipljanu na četvrtom spratu, kada se rulja ekstremista uputila ka njima.

“Od oružja smo imali jednu lovačku pušku sa dva metka i sekirice sa kojima smo cepkali drva za potpalu. Eto to je bilo. Inače sve stari ljudi i žene, naša deca, jedna trudnica i izlaz nismo imali. Gledali smo kako se pale kuće, a zatim i ranjavanje našeg komšije Nenada Vesića, čije su telo ubacili u kuću koja je gorela”, sa tugom se priseća Mirić, navodeći da je na njih pucano iz snajpera i da je tada ranjena Milena Bilibajkić.

I Srbi u Metohiji prisećaju se užasa koji su preživeli.

“Kamenje je bacano na sve strane, na krov, na prozore, lomili su sve živo. Mi smo ispod stola sedeli da nas kamen ne pogodi”, rekao je Svetozar Zogović iz Belog Polja kod Peći.

U divljačkom pohodu Albanaca Srbi su ubijani i premlaćivani, gorela su im vekovna ognjišta, skrnavljene svetinje.

“Gledaš kako ti gori kuća. Gori ti sve. I detinjstvo i mladost i starost i sve ono što je lepo izgorelo je za pet minuta”, kaže Dragan Ćirković.

“Ono što nam se desilo da su za 48 sati spalili 35 crkava, manastira, uništili u svim srpskim gradovima južno od Ibra, sve, Obilić, Kosovo Polje, Lipljan, Vitinu, Gnjilane, svuda su proterali sav srpski narod”, dodaje paroh lipljanski protojerej Dragiša Jerinić.

Tog krvavog marta, predstavnici međunarodne misije su reagovali sa zakašnjenjem, u početku su samo nemo posmatrali šta se dešava, tvrde očevici.

“Finsko vozilo je bilo na deset metara od zgrade na raskrsnici, došli su Finci, ali su samo pobacali oružje i pobegli”, priča učitelj Mirić, naglašavajući da je njega i još 70 Srba tada spasio pripadnik švedskog kontigenta KFOR-a koji je dovezao borbeno vozilo i tako ih evakuisao iz zgrade u centru Lipljana.

Povratnici u Belom Polju kažu da su pripadnici američkog kontigenta KFOR-a napravili koridor i odveli ih u svoju bazu.

“Ko je imao šta da pokupi, pokupio je i begaj. Spašavaj glavu. Pusti sve neka gori, samo ja da spasim glavu. Sve ću drugo da nabavim”, nastavlja svoju priču Svetozar Zogović.

“Mislim da su oni sve to znali, šta će da se desi, jednostavno nikoga ništa nisu obaveštavali, kako se ko snašao, tako je i bilo”, priča Dragan Ćirković.

Osamnaest godina posle, crkve i kuće su delimično obnovljene, ali Kosovu i Metohiji nedostaje preko 90 odsto Srba.

“I dan danas, pravoslavni Srbi u Lipljanu ne mogu da se oporave od tog marta, koji se desio pre 18 godina. Dug je to period, ali nijedan procenat, gledano u procentima, srpski narod se nije vratio u svoje domove u gradskim urbanim sredinama”, kazuje otac Dragiša, koji je u vreme martovskog pogroma bio paroh kosovopoljski.

“17. i 18. mart su promenili sliku mnogo, jer taman je prošlo pet godina od tih ratnih dešavanja i stradanja Srba i navikli smo da živimo bez struje i vode, i uz svu muku, da se ne krećete i krećete se sa strahom i onda posle dešavanja tih dana 2004. godine puno ljudi se odselilo. Tako da su oni apsolutno uspeli u svemu tome, da ih proteraju”, kaže Slavomir Mirić.

Dragan Ćirković je otišao tada iz Kosova Polja i sada sa porodicom živi u Gračanici.

“Ne vidim perspektivu da bi bilo gde otišao odavde. Sve ono što volim je ovde. A kada odem u Kosovo Polje zaigra mi srce”, priča Ćirković.

“Ono što se desilo srpskom narodu 17. i 18. marta 2004. godine ostavilo je trajni ožiljak od koga nećemo nikada da se oporavimo”, dodaje otac Dragiša.

Organizatori i oni koji su naredili zločin i proterivanje Srba sa Kosova i Metohije nikada nisu odgovarali. Od 70.000 ekstremista koji su dva dana divljali na Kosovu uhapšeno je 430 osoba, a samo 67 je bilo u zatvoru duže od godinu dana.

Ana Marković
%d bloggers like this: