fbpx

Vladika Teodosije: Naše svetinje stradale i obnova svedoče da nas nikakvo nasilje i pretnje ne mogu naterati da nasleđeno ostavimo

Владика Теодосије; Фото: В.Ћуп

Na akademiji obeležavanja osamnaestogodišnjice martovskog pogroma, episkop raško-prizrenski i kosovsko-metohijski je posle parastosa stradalima, poručio da i pored svega preživljenog, srpski narod ostaje na Kosovu i Metohiji uz svoju crkvu i da ga nikakve pretnje i nasilje ne mogu naterati da zaboravi i ostavi nasleđeno.

Obraćanje vladike Teodosije, objavljujemo u celosti.

Bilo je strašno videti ruševine naših crkava i manastira koji su stradali, od Prizrena, Đakovice, Peći, Južne Mitrovice, Podujeva, Vučitrna, Prištine, Pomoravlja, a još teže je bilo utešiti sve izbeglice koji su i pored prisustva međunarodnih mirovnih snaga, ostali bez svega što su imali. Oni su proterani iz svojih domova u kojima su uz velike muke uspevali da opstanu sve vreme nakon 99. godine prošlog veka. Na ovu našu tragediju i stradanje, od čega nam je ostala duboka rana, sećamo se, ne sa gorčinom, već prvenstveno sa bolom u srcu zbog ljudskog bezumlja onih koji su ne zanjući šta rade,  bezumno nasrtali na nezaštićene ljude i uništavali vekove naše istorije. Verovatno su oni, kao i svi koji su ih na to podsticali, mislili da će nas time uplašiti i proterati zauvek sa našeg svetog Kosova i Metohije. Ali nije bilo tako. Martovski pogrom koliko god da nam je bio težak udarac, još više nas je obavezao da istrajemo i ostanemo kao svoji na svome i ne prepustimo ono što je naš narod vekovima stvarao drugima koji su hrabri samo kada su pred njima nezaštićeni i nemoćni. Zato je naša crkva vrlo brzo donela odluku da se obnove porušene i zapaljene svetinje.

Mnogo je starog izgubljeno, ali ono što smo obnovili sada je još sjajnije i lepše. Naše svetinje stradale i njihova obnova svedoče da nas nikakvo nasilje i pretnje ne mogu naterati da nasleđeno ostavimo i prepustimo onima koji nisu imali poštovanja ni prema svetinji časnog krsta, kao ni prema ikonama i grobovima pokojnika. Apsurdno je da su upravo oni koji su tih dana ili otvoreno podržavali nasilje ili ćutali, nadajući se da će Srbi masovno napustiti Kosovo i Metohiju, sada među prvima koji tvrde da su naše svetinje albanske, a ne srpske.

Pitamo se zašto su onda uništavali ono što smatraju za svoje? Zašto su sve crkve u gradu Prizrenu tako besumučno pljačkane i paljenje? Na to pitanje oni nemaju odgovora, jer je samo ovo pitanje najbolji odgovor svima koji negiraju naše istorijsko prisustvo na Kosovu i Metohiji. I oni izmišljaju kojekakve laži, kako bi ono što nisu mogli uništiti, sada na drugi način prisvojili i odrezali od naše crkve i našeg naroda.

Parastos martovski pogrom; Foto: V.Ćup

Dok je poslednjeg sveštenika, monaha, monahinje i vernika, naše svetinje će živeti

Međutim, dok god je poslednjeg sveštenika, monaha, monahinja i vernika naše crkve, te svetinje će živeti kao svedoci istorije Srpske pravoslavne crkve i našeg vernog naroda koji ovde vekovima živi i postoji. Najbolji odgovor rušiocima naših svetinja dale su monahinje manastira Devič koje su se samo nekoliko dana pošto je njihov manastir opljačkan i do temelja vandalski spaljen, vratile na zgarište i ostale da žive u kontejnerima, dok manastir nije obnovljen. Ovaj primer pokazuje da je svetinja za našu crkvu i narod mnogo više od same građevine. To smo posebno pokazali u Đakovici, gde je hram Uspenja Presvete Bogorodice ne samo zapaljen, već je i porušen i sa mesta uklonjen, da bi posle pet godina opet bio sagrađen u još veći i lepši. Taj hram sada svedoči da je to mesto koje su molitvama svojim osveštale starice, sada monahinje na svetom mestu. Godinama smo se okupljali na ruševinama manastira Zočište, dok manastir opet nije propojao, dok opet nisu zazvonila njegova zvona. A poseban primer tog hrišćanskog otpora zlu i nasilju molitvom i trpljenjem jeste naša Bogoslovija u Prizrenu, koja ne samo da je sada lepša i bolje opremljena nego ikada pre, već živi punim životom i sa svojih četrdesetak đaka predstavlja primer kako posle raspeća uvek dolazi obnova i vaskrsenje. Zato nas naše svetinje stalno pozivaju da se podsetimo ko smo bili, šta smo sada i kakvi treba da budemo i kakvo mesto da ostavimo u istoriji našeg naroda. Obnavljajući naše svetinje, naš verni narod je obnavljao sebe i svoju rešenost da sačuva ono što je vekovima imao, što su naši preci sagradili i što predstavlja živi simbol naše vere u Hrista Spasitelja. Tako je kroz istoriju crkva Hristova najjača bila tamo gde je bilo najveće stradanje. Već su drevni hrišćani govorili da je mučenička krv seme za nove hrišćane, a sve te naše svetinje nisu samo građevine, već pre svega su mesta gde se liturgijski okupljamo, sjedinjujemo se sa Bogom i svetim tajnama i pokazujemo da nam Kosovo i Metohiju niko ne može oteti iz našeg srca i pamćenja.

%d bloggers like this: