fbpx

Gluve i slepe osobe, dve različite zajednice koje se bore sa sličnim problemima

Фото: Ислустрација

Oblasti kao što su obrazovanje, zapošljavanje, pristup informacijama i nedostatak potrebnog znanja od strane društva i dalje predstavljaju izazov za zajednicu gluvih osoba na Kosovu.

Nebih Cekaj, istraživač znakovnog jezika u Udruženju gluvih na Kosovu i istovremeno član istog udruženja, kaže da jedna od najvažnijih oblasti za ovu zajednicu je obrazovanje. Međutim, prema njegovom mišljenju, to ne ide glatko.

Kako Cakaj kaže, jedan od glavnih problema je taj što 96% gluvih osoba koje završe srednju školu ne znaju da čitaju i pišu.

Glavni krivac, kaže on, je nepodobna metodologija u školama.

„Problem je taj što metodologija nije podobna, filozofija podstiče govorništvo, dakle nije uopšte uzet u obzir jezik znakova nego se stalno insistiralo na govorništvu. Istovremeno, nastavnici nisu poznavali znakovni jezik kako bi deci predavali na istom i otuda su i oni do sada zaostajali po pitanju čitanja i pisanja“, objasnio je on putem tumača za gluvoneme, Zane Prenići.

On je naveo da taj nedostatak u nastavnoj metodologiji ometa gluvu decu da se osamostale u ranoj dobi.

„Nastavnici nisu imali načina da deci predaju na znakovnom jeziku. Preko znakovnog jezika se zatim uči čitanje i pisanje, jer ako ne govorite znakovnim jezikom onda ne možete ni objasniti deci šta je to. Međutim, ako nauče oba ta jezika, onda su automatski dvojezična. To znači da bi deca bila nezavisna još od ranog doba“, rekao je on.

Cekaj je takođe naveo da je problem zbog komunikacije jedan od faktora koji gluvim osobama stvara brojne probleme u potrazi za poslom.

„Problem uvek leži u komunikaciji, zato što poslodavci zaposle nekog, međutim, kada je reč o stupanju u komunikaciju onda postaje teško, jer ne znaju kako da komuniciraju. Ipak, kada je reč o praksi primetno je da je dotična osoba jako vešta, ali kada je reč o komunikaciji onda nastaju poteškoće“, dodao je.

Sledeći izazov je i komunikacija i pristup informacijama. Razlog tome je što, iako se ovoj zajednici pružaju usluge na znakovnom jeziku u javnim institucijama, iste nisu dostupne i u privatnim institucijama.

Nebih Cakaj kaže da kada ove osobe trebaju obaviti obaveze koje zahtevaju više truda u njihovoj svakodnevnici, oni su primorani da sa sobom povedu nekog člana porodice kako bi komunikacija bila lakša, dok u ostalim slučajevima su primorani da koriste vizuelnu komunikaciju.

„Ukoliko je reč o nekom malo težem slučaju, onda sa sobom povedemo nekog iz porodice, dok kada trebamo otići u kupovinu ili slično, onda idemo sami“, naglasio je.

Kada je reč o komunikaciji, Rukije Gaši, tumač znakovnog jezika i istovremeno službenica za zagovaranje u ovom Udruženju, objasnila je da je trenutno sledeći nedostatak na Kosovu nedostatak aplikacija putem kojih bi gluve osobe mogle da zatraže pomoć u hitnim slučajevima.

„U slučajevima kada im je potrebna hitna pomoć, jer postoje porodice u kojima su svi članovi gluvi, oni nemaju nikakav pristup istoj. Na primer, ako se nalaze u opasnosti, u saobraćajnoj nesreći, pokradeni ili slično tome, oni nemaju nikakav način da zatraže pomoć“, objasnila je.

Zanemarivanje slučajeva

Nebih Cakaj je naveo još jedan problem sa kojim se suočavaju gluve osobe u detinjstvu rekavši da postoje slučajevi gde roditelji ne žele da prihvate činjenicu da je njihovo dete gluvo.

„Postoje roditelji koji jednostavno ne žele da prihvate činjenicu da imaju gluvo dete i da je jednostavno moralo da se desi suprotno. Dakle, pošto je njihovo dete gluvo, oni bi trebali da još više zagovaraju za to dete da bi se njegova prava ostvarila, a ne da se osećaju loše i da ih je stid“, naglasio je.

Cekaj je dodao da roditelji moraju što ranije da preduzmu mere kako bi svojoj deci olakšali život.

„Gluva deca se u 95% slučajeva obično rađaju od roditelja koji čuju, zato je možda odgovornost roditelja da mu od početka, kada primete da je dete gluvo ili nagluvo, pruže pravo na jezik, kulturu i sve ostalo kako njihovo dete ne bi bilo zapostavljeno ili izolirano“, dodao je on.

Između ostalih koraka u ranom detinjstvu on takođe navodi i važnost školovanja.

„Takođe, roditelji ne bi trebalo da upišu dete u školu sa ostalom decom gde to dete neće razumeti ništa, neće naučiti ništa. Otuda, možda bi bilo bolje da sami roditelji lobiraju da njihova deca imaju bolji pristup znakovnom jeziku. Dakle, kako bi se jednostavno bolje snašli u životu“, zaključio je.

Trenutno se na Kosovu nalazi jedna škola u Gnjilanu gde se u jednom spojenom razredu gluvoj deci pruža nastava u osnovnom obrazovanju, dok se u Resursnom centru za obrazovanje i savetovanje „Majka Tereza“ u Prizrenu, pruža obrazovanje za gluvu decu od vrtića do srednje škole.

Slepe osobe, druga zajednica, ali isti problemi

Suočavanje sa izazovima u sličnim oblastima potvrđuju i lica iz Udruženja slepih na Kosovu.

Daut Tišuku, predsednik ovog Udruženja, kaže da i pored velike tehnološke modernizacije, glavni izazov za slepe osobe na Kosovu i dalje predstavlja pristup informacijama kao posledica velikog nedostatka sintetizacije albanskog jezika.

„Pomoćna tehnologija za slepe osobe se puno modernizovala, međutim, postoje poteškoće zbog nedostatka lokalne sinteze. Slepe osobe na Kosovu preostale informacije dobijaju samo putem Brajeve azbuke, ili putem neke tehnike gde su informacije snimljene u audio obliku“, kaže Tišuki.

On je rekao da se sa ovim problemom suočavaju i u toku upotrebe tehnološke opreme i dobijanja poruka, pošto se ovi postupci moraju obaviti putem audio snimaka na stranim jezicima koji deformišu tekstove kada se prevedu na albanski jezik.

„Koristimo vokalne sinteze stranih jezika, što jasno deformiše jezik. Kao na primer, to zvuči kao kada bi jedan Englez počeo da čita neki tekst na albanskom jeziku. Pročitano bi odstupalo od pravog značenja. Mi smo morali da se naviknemo i na ta odstupanja, jer bolje da ih i takve koristimo nego da ih ne koristimo uopšte“, rekao je on.

Predsednik ovog Udruženja je naveo sledeći problem, a to je nedostatak tekstova na Brajevoj azbuci. On je rekao da ovaj problem u mnogo većoj meri dotiče slepe osobe koje prate univerzitetske studije.

„Obrazovanje ili pred-univerzitetske studije su na neki način pokrivene. Resursni centar za obrazovanje i savetovanje snabdeva tekstovima na Brajevoj azbuci učenike koji trenutno prate nastavu u redovnim školama. Međutim, kada oni budu završili srednju školu i krenu na studije na univerzitetu, tamo se pojavljuje mnogo veći nedostatak literature na Brajevoj azbuci“, dodao je.

Tišuki je rekao da su studenti u tim slučajevima primorani da koriste druge opcije.

„Studenti su se suočavali sa brojnim izazovima i trudili su se, snalazili su se na različite načine. Postoje slučajevi kada su njihovi članovi porodice morali da im čitaju tekstove, ili slučajevi kada su putem diktafona snimali profesora dok predaje. Dakle, nalazili su razne načine“, navodi on.

Suočavanje sa takvim izazovima potvrđuje i student Lavdrim Salihu koji je studirao prava na Prištinskom Univerzitetu. Salihu nam je ispričao kako u toku studija on nije imao materijale na Brajevoj azbuci, pa je stoga bio primoran da koristi druge načine.

„Na primer, ako je postojao online materijal, ili je neko čitao tekst za mene ili sam koristio uveličavanje teksta“, rekao je Salihu za Kallxo.com.

Rekao nam je da je te alternativne metode koristio i na ispitima.

„Skoro svi profesori su imali razumevanja i pomogli su mi u zavisnosti od potrebe. Ili sam uveličavao, oristio opremu za uveličavanje teksta, moju, ili mi je pomogao asistent ili sam usmeno polagao ispite. Tako, na te načine“, dodao je.

Kada smo Salihaja pitali o njegovoj perspektivi što se tiče nalaženja posla, rekao nam je da nema neko mišljenje u vezi toga.

„Ne, nisam zaposlen. Što se tiče perspektive u tom smeru, ne znam šta da vam kažem, nemam neko mišljenje o tome.“

Izazovi u infrastrukturi i javnom prevozu

„Trenutno je jako teško za slepe na Kosovu da sami izađu u grad imajući u vidu kakvi su nam putevi i saobraćaj. Otuda, kada su oni primorani da izađu u grad, svakako moraju sebi obezbediti nekog asistenta, kako bi mogli slobodno da se kreću“, potvrđuje Tišuki i dodaje da „javni prevoz i dalje nije obezbedio potrebne informacije kako bi slepa osoba mogla da izađe sama i bila u stanju da se orijentiše“.

Predsednik udruženja „Nezavisna inicijativa slepih u Đakovici“, Mark Pjetraj je istakao da se slična stvar dešava i kod njih.

On je ispričao kako mu se, u toku višeg i srednjeg školovanja u specijalnoj školi za slepe osobe „Dželadin Deda“ u Peći, dešavalo da zbog nedostatka glasovne opcije u autobusima, promaši stanicu u selu u kojem je živeo.

„Bilo je slučajeva kada bi se autobus, umesto da stane na stanicu Plančor, zaustavio u nekom drugom selu ili u samoj Đakovici. Kada bih priupitao konduktera gde smo, mi smo već prošli moju stanicu“, rekao je Pjetraj za Kallxo.com.

On je takođe naveo i Zakon o slepim osobama, gde u članu 13, Zakona br. 04/L-092 za slepe osobe stoji:

1. Slepe osobe i njihovi pratioci dok su u pratnji slepe osobe, koriste besplatan prevoz u gradskom prevozu, dok u međugradskom prevozu plaćaju samo pedeset odsto (50%) vrednosti karte.

2. Privatni i javni operateri moraju odrediti mesta za slepe osobe i moraju postaviti relevantne oznake. Ova mesta su oslobođenja fiskalne obaveze određenje uputstvom MT-a i Ministarstva za infrastrukturu.

Međutim, Pjetraj je rekao da se, iz njegovog svakodnevnog iskustva, ovi zakoni ne sprovode.

„Mi smo oslobođeni 50% vrednosti karte za putnike, kada je reč o međugradskom prevozu, a 100% kada govorimo o gradskom prevozu. U gradskom prevozu se ova odredba poštuje, a u međugradskom ne. Uz obrazloženje da „nama niko ne plaća naknadu“ za sredstva kojima oslobodimo nekoga od plaćanja. Na primer, ako odete u Prištinu, cena karte je 4 eura, po pravilu bi trebalo da bude 2 eura, ali on (kondukter) ne zna to zato što im niko ne nadoknadi taj novac“.

Pjetraj dalje dodaje da se ovaj Zakon u gradskom prevozu poštuje, ali ipak, nedostatak akustične signalizacije slepim osobama otežava kretanje gradskim prevozom.

„U gradskom prevozu se sprovodi, samo im pokažete knjižicu udruženja. Oni vas oslobode plaćanja. Međutim, tamo ne postoji zvučna signalizacija, ne znate gde ste, morate imati pratnju“, objašnjava on dok navodi da nepoštovanje ovih zakona još više onemogućuje kretanje slepim osobama.

„Dva prva sedišta u autobusu sa leve i desne strane su namenjena za osobe sa posebnim potrebama ukoliko se u autobusu nalaze te osobe. Međutim, ta sedišta nikada nisu slobodna i to se uopšte ne poštuje“, dodao je.

2022 – godina osoba sa posebnim potrebama na Kosovu

Kancelarija za dobru vladavinu u Kancelariji premijera, u znak obeležavanja „Međunarodnog dana osoba sa posebnim potrebama“, je 3. decembra 2021. godine, putem jedne konferencije, 2022-gu godinu proglasila Godinom osoba sa posebnim potrebama na Kosovu.

Na otvaranju ove konferencije je obećana posvećenost Vlade Kosova u radu za prava osoba sa posebnim potrebama.

Istovremeno je Kancelarija premijera objavila i kalendar aktivnosti za 2022. godinu.

U obaveštenju Kancelarije premijera u vezi ovog kalendara je između ostalog pisalo: „(Kalendar) se sastoji od grupe ambicioznih aktivnosti sa fokusom na zdravstvo, pravo, bezbednost, obrazovanje, nastavu, zapošljavanje, pristup, socijalnu zaštitu, kulturu i sport“.

U razgovoru za Kallxo.com, Daut Tišuki iz Udruženja slepih na Kosovu je rekao da je u obaveštenju ove godine, tema kojoj je dat prioritet zapošljavanje osoba sa posebnim potrebama.

„Iako postoji zakon za osposobljavanje, ponovno osposobljavanje i zapošljavanje osoba sa posebnim potrebama, taj zakon se i dalje ne sprovodi na Kosovu. Međutim, nadamo se, pošto je Vlada decembra prošle godine proglasila 2022. godinu, godinom osoba sa posebnim potrebama i dala je prioritet zapošljavanju“, rekao je Tišuki i dodao je da bi sprovođenje planova predviđenih u ovom kalendaru olakšala svakodnevnicu osobama sa posebnim potrebama.

„Pošto je proglašena ova godina, Vlada je odobrila još jedan kalendar aktivnosti koje će se održati tokom ove godine. Takođe su se i ministarstva obavezala da će se založiti za te aktivnosti. Jedna od njih jeste zapošljavanje osoba sa posebnim potrebama, ali i druga pitanja koje sam ranije naveo, razvoj vokalne sinteze, priprema tekstova koji su potrebni studentima. Ako se taj kalendar sprovede do tančina, on će ublažiti poteškoće i uveliko olakšati život osoba sa posebnim potrebama na Kosovu“, dodao je on.

Piše: Bubuljina Peni

Tekst je izvorno preveden sa albanskog

%d bloggers like this: