fbpx

Tribina o tradicionalnoj muzici Gorana: „Ko jednom poseti Goru, uvek joj se rado vraća“

Трибина о традиционалној музици Горе; Фото: А. Марковић

Tribina “Tradicionalna muzika Gore u svetlu savremenih etnomuzikoloških istraživanja“ na kojoj je govorila etnomuzikolog dr Sanja Ranković približila je gračaničkoj publici muzičku analizu onoga šta je zapravo tradicionalna muzika Gore, Goranaca ili Gorana. “Ko jednom poseti Goru, uvek joj se rado vraća”, reči su dr Ranković.

Dr Sanja Ranković, etnomuzikolog i vanredna profesorka na katedri za etnomuzikologiju Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu prva je još 90-tih godina prošlog veka istraživala goransko područje, odnosno, tradicionalnu muziku ovog podneblja.

“Prvi put sam tradicionalnu muziku Gore imala priliku da čujem 90-tih godina u Etnogragfskom muzeju na nekom gostovanju jedne manje grupe iz Gore. I ja sam bila potpuno očarana, što kostimima koje su ti ljudi imali na sebi, što muzikom. Moram da kažem da ja tada kao studentkinja etnomuzikologije pojma nisam imala gde se ta neka Gora nalazi. Za mene je to tada bila neka tamo Gora. Ali su mi delovali jako egzotično i neobično i poželela sam da odem u Goru. I kada je trebalo odlučiti šta ću raditi kao svoj diplomski rad, rekla sam svom profesoru da ću raditi muziku Gore”, započela je priču dr Ranković.

I zaista, prema njenim rečima, zajedno sa svojim tadašnjim profesorom Dragoslavom Devićem stigla je u Goru.

“To bio jedan potpuno drugi svet, drugi svet od onoga koji sam ja živela u Beogradu. Uplašila sam se moram da kažem žena, one su sve bile odevene u narodnoj nošnji i sve mi je bilo potpuno neobično. A ono što je najlepše, ja sam tu ostala. Profesor me je ostavio kod jedne porodice koju smo prvi put videli tada i ja sam zanoćila potpuno sama tu, na albanskoj granici, daleko od svoje kuće, daleko od Beograda, kod ljudi koje prvi put vidim u životu, a profesor se vratio za Beograd. To je jedino područje na ovom belom svetu gde sam istraživala, a gde sam spavala kod ljudi kod kojih vršim istraživanje”, nastavlja profesorka.

A onda, kako kaže, usledilo je istraživanje i saznanja na koji način Gorani čuvaju svoje običaje i tradiciju. Zbog teške situacije 90-tih godina, manjka novca i tehnike koja je danas dostupnija, profesorka Ranković je pesme snimala na magnetofonskoj traci, a razgovore tokom istraživanja zapisivala je ručno.

“Imala sam priliku da kao istraživač budem na svadbi, oblačila narodnu nošnju, doduše devojačku, vodila kolo, dobila poklon. Prošle godine sam dobila narodnu nošnju, za udate žene, ali tada kao mlada devojka igrala sam uz zurle i tupane na svadbi”, kaže profesorka, dodajući da je prošle godine kada se ponovo vratila u Goru, dobila pesmu na poklon, za koju smatra da joj je jedan od najdražih poklona u životu.

“Ja sam Goru osetila kao nešto svoje u tom trenutku, ti su ljudi bili isto što i ja”, pojasnila je profesorka, iako je u svetu etnomuzikologije poznata kao neko ko se bavi isključivo srpskom tradicionalnom muzikom, izvodi, podučava, proučava, piše o njoj.

“Smatram da svako treba da radi pre svega ono što je u interesu njegovom, što je njemu blisko, što je u njegovom srcu i da radi za dobro svog naroda. I poštujem kada to rade i drugi za svoje narode i tako i treba da rade i to jeste jedan od ciljeva etnomuzikologije”, kazuje ona.

Đurđevdan na Gori; Foto: M. Maksimović

Tokom istraživanja goranske tradicionalne muzike došla je do zaključka da muškarci u Gori uglavnom sviraju instrumente kao što su kaval, polu-kaval kako neki od njih kažu, šupeljka, te da sviraju pastirske instrumente.

“Sviraju muškarci i tambure i pevaju uz tambure, a čak sam u Gori dok sam bila zabeležila i jedan mali, kako bih rekla orkestar uz koji je otpevala jedna devojka jednu pesmu. Činili su ga daire, def, tarabuka, tambura i kaval. I onda je ta devojka pevala uz svu tu instrumentalnu pratnju. Međutim, nosioci te najstarije muzičke prakse u Gori su pre svega žene”, pojašnjava profesorka Ranković, dodajući da je u tradiciji Gorana da preko leto budu u Gori, a tokom zime u različitim toplijim predelima kada su se bavili stočarstvom, a kasnije i pečalbom.

Zanimljiv podatak je da predstavnici goranske zajednice svadbe prave tokom letnjih meseci i to je jedan od glavnih obreda kada se najčešće izvodi tradicionalna muzika.

“Gora tokom leta živi i tada u svakom selu možete videti igranke. Većina žena je u narodnim nošnjama na tim svadbama, oni se jako ponose tim kostimima, igraju u tim nošnjama. To je nešto što ja pamtim 90-tih godina i to je nešto što se i dan danas kod Goranaca održava”, kazuje profesorka, naglašavajući da pored svadbi Gorani proslavljaju i sunet i Đurđevdan, kada se takođe izvodi izvorna muzika goranske zajednice.

“Nosioci tog starog pevanja su žene. Jer su žene dok su muškarci na pečalbi ostajale kod kuće. One su vodile računa o deci, o porodici, o običajima, o svemu onome što zapravo čini goransku zajednicu, one su bile te koje su morale na svojim plećima da je drže i održe. I Goranke su to zaista uspevale, ističe profesorka Ranković, te i da su Goranke tokom proslava znale i u trenutku osmišljavati tekst koji bi kasnije otpevale.

 

Đurđevdan u Gori; Foto: M. Maksimović

Dr Sanja Ranković objavila je nekoliko naučnih radova vezanih za goransku muziku, uglavnom za goransko pevanje. Objavila je 2013. godine kompakt disk terenskih snimaka koje je Etnološko antropološko društvo Srbije objavilo, a upravo se na tom disku nalaze snimci njenog istraživanja tokom 90-tih godina.

Predstavnik goranske zajednice Zećir Zurapi zahvalio se profesorki Ranković što je, kako je rekao, zapisala i time uspela da sačuva od zaborava pesme Gore.

“Da nisu zapisane siguno bi se zaboravile, kao što su se mnoge zaboravile. Jer su ove pesme u Gori čuvane i održavane usmenim putem, pevajući se po raznim događajima, na svadbama, na teškim poljoprivrednim poslovima na Gori čuvajući ovce i zbog toga su neke zaboravljene potpuno, a neke su u različitim verzijama, zato što nisu bile zapisane. Imamo jednu pesmu otpevanu u nekoliko verzija, što ne umanjuje njihovu vrednost. Hvala Sanji što je zapisala te pesme, jer će sada ostati zabeležene, pogotovo dvojno pevanje, žensko pevanje u Gori, koje polako izumire. Nestaje, jer mlađe generacije takoreći, i ne znaju da pevaju”, rekao je Zurapi.

Tribina „Tradicionalna muzika Gore u svetlu savremenih etnomuzikoloških istraživanja“ realizovana je u okviru projekta „Izolovane sredine – stvaranje, strah i kultura kao sloboda“, u organizaciji Doma kulture “Gračanica”, a uz podršku Ministarstva kulture Vlade Republike Srbije.

Ana Marković
%d bloggers like this: