Контаминиране коверте или медији?

Преживесмо и ове косовске изборе. Нема још резултата, гласови се пребројавају, па опет броје, па контролишу, као да има 100 милона гласача. Али, да се потврде, разумем, да не буде грешке, јер је овде немогуће да буде грешке, нема куповине гласова, нема притисака. Не дај Боже, нит је било, нити ће да буде. Изборни процес је овде на највишем могућем нивоу, кажу и „европејци“. До душе, у српским срединама и не баш, по њиховом мишљењу, али у Србици, Ђаковици, Качанику, Сувој Реци, све супер. Дакле, тамо где нема Срба, нема ни проблема.

Више „Контаминиране коверте или медији?“

Помирење кроз процес транзиционе правде: ко има предност, помирење или истина?

Постоји она народна која гласи да лаж два пута обиђе свет док истина пронађе пут. За манипулацију и искривљивање истинe, када су стратешки циљеви у питању, свет зна од памтивека, тако да ништа епохално сада није написано.  Историчари, ратни стратези, политиколози, геополитичари, правници, статистичари, аналитичари, социолози, филозофи, многу су се овим питањима бавили у својој каријери или бар током студија и ствар, да не кажем лаж, довели до савршенства, односно, истину до њеног самоискривљивања, тако да је и она сама поверовала да је постала лаж.

Пише: Иван Миљковић

Теорију манипулације широким народним масама, Ноам Чомски је довео до савршенства, тако да онима који имају очи да виде, уши да чују и разум да расуђују, све може да буде јасно као дан. Они други, против којих су средстава манипулације уперена, неће разликовати манипулацију од истине, чак ни онда кад се са истином доживе чеони судар.

Публиковање истине, као и њено документовање, пресудно је важно за један народ. Тиме се ствара неисцрпна научна грађа, али и помоћ за будућа поколења, која изнад свега имају право и тапију на истину за коју се треба борити. Будућа поколења би требало да буду њени чувари, попут чувара вечитог огња или извора живота. Све то изречено и стављено на папир заиста лепо звучи,  али како ствари стоје у пракси? Колико реалност затвара очи пред истином? Шта је права истина? Од кога ћемо је сазнати? Има ли смисла инсистирати на истини у постконфликтном друштву, дубоко огрезлом у корупцију? Да ли смо после две деценије спремни за помирење, за опроштај или за истину, ма каква она била? Јесмо ли превише чекали на њу? Да ли се закаснило и са једним и са другим процесом? И на крају још једно питање, попут оног шта је старије кокошка или јаје: до чега ћемо прво доћи, до истине или помирења?

  1. Медији у процесу помирења и откривања истине

Брзо, кратко, јасно, истинито, овом се максимом користе многи медији, желећи да ставе у први план своју уређивачку политику, стављајући до знања кориснику колико им је она на првом месту. Међутим, позната крилатица данас има окрњено значење, остало је брзо, кратко и јасно, а истина је постала најподводљивија категорија. Она је у међувремену подведена под „спин“, под тако добро увежбану и прихваћену реч која се код нас „ушуњала“ из енглеског говорног подручја и одлично се примила код већине уредника многих медија. Дисциплина скретања пажње јавности са важне ствари на неку другу мање важну или чак и неважну, чиме се помаже креаторима наших судбина да прикрију или остваре свој план, врло лако је постала применљива у многим медијима.

Колико медији спинују, подгревају или распаљују косовско буре барута, примера је много. Један од њих је и извештавање о примерима појединачне предаје посмртних остатака пронађених или убијених особа, како би се тиме избегла сумња да је било масовних убистава или гробница.  Двадесет година касније ти исти медији убирају плодове свог минулог рада и креирања јавног мњења по вољи владајућих политичких елита.  Сада уместо о злочинима, медији извештавају о корупцији, бежању омладине са Косова, с тим што у избегличкој колони више нису само Срби већ и разочарани млади Албанци. Сви заједно, уједињени у катастрофалној соц-економској ситуацији одавде беже трбухом за крухом јер на западу ,,сунце лепше греје,, ,нуде се квалитетнији услови образовања, запослење и примања о којима овде може само да се сања.

Када већ 20 година након конфликта имате све, осим онога што једно друштво чини здравим и стабилним, подсећање на „страхоте прошлости“, притом јасно избегавајући да се пише о томе да налогодавци нису пронађени нити одговарали за почињена убиства и злочине, не можете очекивати да се у таквим условима стекне поверење у изиграну правду и правни поредак. Медији, а и политичке елите одлично знају да скретање пажње јавности са појава које унишавају друштво у целини на вечито питање дежурног кривца за све жртве на Балкану, имају одличну прођу код јавног мњења.  Што су злочини представљени сликовитије (ко још мари за новинарски кодекс),  то је учинак на јавно мњење снажнији, а услуга која се притом чини властима, вреднија труда. У таквој атмосфери говорити о помирењу, једнако је труду прављења куле од песка уз саму обалу мора.

Иако је било покушаја да се два новинарска удружења која делују на Косову, албанско и  српско прибилиже и сарађују, осим спорадичних случајева, што би могло имати констуктиван утицај на процес помирења, истинска сарадња се никада није догодила.

  1. Ко треба да буде покретач иницијативе за помирење и који модел треба применити?

Сложили би се да је улога медија у процесу помирења од огромне важности, али масмедији, нажалост више нису на линији чувара и заштите интереса грађана, већ политичких елита. На питање ко после две деценије покреће иницијативу за помирење између Срба и Албанаца и коме она може бити у интересу, одоговор се намеће сам по себи, то су политичке елите које су пристуне на овим просторима, последњих 30 година. Помирење на којем се нарочито инсистира једанаест година од проглашења косовске независности, а које се на терену не види, може се једино сматрати неискреним, политички прорачунатим и унапред осуђеним на неуспех, у овом моделу који се примењује, а који највише одговара тим истим,политичким елитама.

Из свега наведеног, помирење у оваквим околностима одговара само поменутим отуђеним елитама којима у овом тренутку, због неких виших циљева одговара да се на овом рањивом подручују „не таласа“.

Сада, када су стасале младе послератне снаге на обе стране, треба их наводити да креирају политику помирења и изградње добросуседских односа. План је више него очигледан, створити оно што су и Срби и Албанци већ имали. Додуше, тада су њихови дедови живели у држави која се другачије звала и чија је површина била  много, много већа. Сада само треба уверити обе стране да се у постојећим условима, треба помирити и гурнути под тепих све оно што је било лоше, што је основна логичка грешка оваквог модела. А лошег је, да будемо искрени, било и на једној и на другој страни, рат никоме није донео ништа добро и никога није оставио без жртвава, губитка драге особе, имовине.

Када се покрене разговор о помирењу, сви се слажу да је то дуготрајан процес у који обе стране треба да уложе максималне напоре, превазиђу терете прошлости и крену изнова. Као синоним за терет из прошлости обично се апострофира година 1998. и 1999. Као да се неке друге године нису догодиле, међутим, многи историјски догађаји с краја 18. века до данас итекако утичу на односе два народа. Како ћемо доћи до помирења ако важне историјске догађаје гурамо под тепих? Како ћемо говорити о последицама, а узроке занемаривати?

Они који би да се похвале тиме како су решили косовски Гордијев чвор помињу моделе помирења које се догодило између Француске и Немачке, или Пољске и Немачке које су, како нас званична историја учи, биле у рату. Са историјског аспекта и са хумане, филантропске позиције, за коју смо, желим да верујем, сви опредељени, рекли бисмо да је у реду да се две зараћене стране измире, али постоји једна правна чињеница над којом се треба замислити. Француска и Немачка, као и Пољска и Немачка, до рата су биле две суверене државе. Дакле, догодио се напад једне суверене државе на другу.  На Косову имамо сукоб који се десио у много комплекснијим правним и политичким условима, који и дан данас утичу на сам процес помирења.

Са општег плана, спустимо се на појединачни. Може ли помирење да се догоди на појединачном плану? Може ли комшија Албанац да се измири са комшијом Србином без ичијег посредовања? Верујемо и живимо у нади да је то могуће али свакако се сви на Косову слажемо да је то животна, свакодневна и историјска нужност ако желимо да живимо једни са другима а не једни поред других.


Политичари су они који подгревају ситуацију и тачно је да они имају великог утицаја на националну свест, али није све ни до њих, нешто је и до народа. Гладном се не хвалиш о богатој трпези коју су приредио у свом дому, болесном о томе да је смрт једини лек за њега, детету се не даје пушка.

У људској природи је да воли а не да мрзи, да тежи складу и помирењу са свима. Човек је биће из природе, а природа тежи са ствари врати у првобитан положај, тамо где је природна равнотежа дубоко нарушена. Обе стране знају да је мржња болест духа, погубна за човека. Вера учи да треба опростити. Опростити зло велика је ствар и надчовечански напор. А напор се мора учинити ако је и једној и другој страни стало да деца живе у миру. На све то треба мислити, али морамо да знамо да руке које су те храниле, а које си поломио могу да опросте, али више не могу да грле као што су грлиле.


Текст је написан у склопу пројекта који спроводи НВО Центар за мир и толеранцију у партнерству са НВО ИНТЕГРа из Приштине и ПАКС-ом (PAX) из Холандије.


 

Прелазни рок у току, ако је и од успешних спортиста много је

Прелазни рокови у спорту су обично на крају сезоне, а у политици уочи или после избора. За Косово, време за овај други, политички прелазни рок, изгледа да не важи. Прелећу, прескачу, мењају идеале разни политичари, садашњи и бивши. Неке је народ одавно заборавио, неких не жели да се сећа, али они се однекуд појаве опет, заборављајући да су једном већ били на тој фамозној естрадно политичкој сцени. У медицини се то зове амнезија, у политици не знам, јер „нисам школована“ за политичке науке, али знам да су брзо заборавили шта су причали и кога су у звезде уздизали.

Више „Прелазни рок у току, ако је и од успешних спортиста много је“

Тетка Полексијин рецепт за слатко од шљива

Има ли уопште сврхе, има ли смисла стати писаном речју испред војске климача главом и оних који су спремни да те у корену засеку, јер си можда само поставио питање које су они проценили да је неподобно и да се неће допасти њиховом врховном вођи на централном или локалном нивоу, микро или макро плану.

Више „Тетка Полексијин рецепт за слатко од шљива“

Недеља када су се ђавоље тикве о главу разбијале!

Чух на радију звуке неке фолк песме која гласи: “Шта да ти причам, кад све знаш…” и одмах ми на памет падосте Ви, драги моји читаоци, који знате шта се све дешава, али мудро ћутите. И ја вас разумем. Данас је најбоље ћутати. Али ја не могу. Зато ћу вас само подсетити шта се то у протеклој недељи дешавало у “јужној српској покрајини” са или без корекције граница или „независној држави“.

Више „Недеља када су се ђавоље тикве о главу разбијале!“

Писмо читаоцима

Драги моји, ја сам добро и надам се да ће и вас ово писмо затећи у здрављу и у добром расположењу.

Тако су се некада писала писма, а поштар се жељно очекивао на капији. Зато ћу ја, поштовани читаоци, свима вама да напишем писмо у овом стилу. Имам милион и један разлог да будем љута, да појединцима пишем отворена, полузатворена, полуотворена и затворена писма, са граматичким грешкама и без њих, да некима препоручујем лекаре различитих професија, а Бога ми и тужиоце, судије, па и затвор, али нећу. Нећу и не могу. Мислим да није ни људски ни хришћански, а немам ни доказе. Докази су одавно нестали.

Пише:  Анђелка Ћуп, главни и одговорни уредник ГрачаницеОнлајн

Дакле, ево мене живе и здраве, које и вама желим. Преселила сам се јубиларни десети пут од 1999. године. Разлог да попијемо по неку и наздравимо свима онима који не морају да се сељакају јер им је нека општина или нека Влада обезбедила стамбени и пословни простор, иако имају станове и куће диљем централне Србије или Косова (и Метохије). Само да не заборавим, тражећи свој десети смештај, наишла сам на понуде и оних који су куће и станове добили као социјално угрожени. Занимљиво…

Добро сам, хвала Богу, иако ме често зивкају из банке јер не стижем да на време враћам кредите. Љубазни су они, само траже своје, а ко је мени крив што немам рецимо, тетку у Канади, или кума на високом локалном или централном положају па да ми пруже једнократну или дугорочну помоћ. И кола ме служе, с обзиром на годину производње, хвала на питању. Нису баш као она службена које виђам код фризера, испред супермаркета, дискотеке, на граничним (административним) прелазима, али „котрљају се“.

Време је код нас топло, повремено са олујама, оним природним. Уместо прогностичара, од актуелног политичара, за кога чух да га зову „од деобе до сеобе“, чули смо информацију да не бринемо због „Олује“ и да је неће бити. Знам на коју је мислио, пошто сам једну за разлику од њега и многих његових већ преживела. Због тога знам како изгледа и ко може да је изазове. Могу да је изазову људи или они који себе називају људима. Не поновила се више никоме и никада.

Ако вас интересује каква је политичка ситуација код нас, мирна је и стабилна, што би рекли представници међународних организација. То су они што се кају што су дошли на ове просторе, али добре плате су важније од кајања и покајања.

Иначе, ништа се не мења када су у питању наши животи. Све је исто, само се повремено смењују лица у фотељама. Од оних који су се одмах после рата возили хеликоптерима, до ових данас који чак и у матицу Србију иду са ознакама републике Косова, коју иначе не признају или барем тако кажу. Полажу заклетву и седе испод грба и заставе те „самозване државе“, примају прилично високе плате из буџета те исте „државе“, али нас убеђују да је простор у коме живимо јужна српска покрајина. Имају дипломатске пасоше на којима пише „Косовар“, а оптужују нас „обичне“ што имамо личне карте те за њих непризнате „државе“. Не само да оптужују нас, него и представнике Српске православне цркве. Како да опстанемо овде а да не узмемо документа РКС, не знам, још нам нису објаснили они који себе називају јединим представницима Срба и борцима за српске интересе.

Кад већ споменух цркву, вама је драги моји читаоци, у то сам сигурна, црква одувек била блиска, били верници или не. Тако и мени. Некако се најмирније осећам у порти Дечана, Грачанице, Гориоча, Драганца и да не набрајам више, јер ми треба времена да споменем око 150 цркава и манастира који се налазе на просторима одакле вам пишем. После литургије некако смо сигурнији да се налазимо на своме и да ћемо ту опстати. Црква је преживела многе окупаторе, рушитеље и властодршце, иконе и мошти светаца су на рукама и недрима сачували монаси и свештеници. Окупљао се народ око својих светиња и опстајао. Опстаће и сада када су се против цркве и њених представника који желе само да више никада не сакупљају лешеве погинулих и мучених Срба, уротили поједини политичари.

Да не заборавим да вам напишем да се у последње време иза цркве скривају и поједини којима ту и није место. Са жвакама у устима на молебану, са не баш „најчистијим рукама“, али пуних џепова на литургији, осетили су да би могли да се врате у политичку игру. Али, можда и грешим, можда су се покајали, па траже опроштај. Можда су на исповести признали колико су државних пара уложили у школовање своје деце,у куповину некретнина и возног парка, колико су своје и туђе дедовине продали. Они који су се пре само неколико месеци утркивали да се сликају поред владике и чистили црквене порте, не беху на молебану за страдални народ на Косову и Метохији, али такви нису ни вредни помена, јер „част се не може одузети, она се може само изгубити“.

Ја се, драги моји, ипак надам да ће се сви помирити, да ће оставити монаштво и свештенство да се на миру моли за напаћени народ, ако не пре, оно пред изборе, када се буду правиле коалиције и када се заборавља све осим интереса и функција. Тада ће бивши и садашњи политичари заборавити шта су причали једни против других, јер је у политици изгледа све дозвољено.

Умало да заборавим да вас замолим да дођете до цркве  Самодреже у близини Вучитрна, на којој ће, ако Бог да, коначно неко од „душебрижника“, било које нације и политичке опредељености, направити барем врата. Можда неко од ових који су се одрекли једне плате у корист српског народа, а чија се имена и даље чувају као најстрожија државна тајна.

С надом да ћемо се ускоро видети у Гребнику, Гојбуљи, Белом Пољу, Ђаковици или Сувом Грлу, срдачно вас поздрављам и жељно очекујем ваш одговор.

П.С. И не заборавите: „Побеђују они који мисле да то могу“

Анђелка Ћуп

Нема цепања свете косовско-метохијске земље

Свако време има своје бреме, говорио је српски народ одвајкада. Међутим, чини се да је данас искушење веће него икад, јер по први пут до сада имамо самоиницијативни предлог власти да се поделе Косово и Метохија. За неке изненађујући а за друге не, овај предлог се показао као преседан. Јер, једно је када се део територије силом освоји али је сасвим друго, и са далекосежним последицама, када се својом вољом дâ! Збуњеном народу није јасно како се власт изјашњава супротно Уставу Републике Србије.

Пише: Књижевница Лела Марковић 

Истовремено, опозицију чине странке које су показале како се узима од народа или странке удружене у неслози. Поједини интелектуалци се оглашавају, али уједињене памети нема.

Да ли власт заиста мисли да ће запад дозволити поделу територије која је већ окупирана или да ће Приштина испоштовати некакав споразум, кад није до сада? Све и да се срамна подела деси, власт у Приштини ће ићи и даље, што је њихов „стил“ грађења државе на отимању и крађи туђе територије и историје. Да ли актуелна власт заиста мисли да је паметнија од умних и славних предака који никада нису ни помишљали да се одрекну наше Свете Земље, нити да деле матично подручје које је сведок идентитета, порекла и трајања српског народа. Да ли онај ко би продао веру за вечеру зна да се вечера поједе, а да је вера заувек и да одржава здраво духовно ткиво народа? Када се исече корен и дрво се суши. Господ је дозволио да болест удари у наше тело – у територију, како би се Срби призвали Богу док није касно и како би спасавали духовно здравље које је битније.

И да омогући да наше светиње потом буду присвојене као културно благо такозване државе која празне стране своје књиге историје попуњава присвајањем туђих? Како да буде њихово оно што никада није било, ни постало упркос бројним освајањима? Велики Матија је велику истину изговорио: „Ако није наше, зашто од нас траже да им га дамо?“

Они који кажу да су Косово и Метохија изгубљени још давно, изгубљени су и одметнути од Бога и рода, отпали са богатог српског родослова. Дужни потомцима и незахвални прецима чијим је гробовима Србија поплочана, за слободу у којој уживају. Они који су равнодушни или ћуте, чекајући да други донесе одлуку у њихово име, а онда и тренутак за накнадно паметовање и осуду, нису ништа друго до они који помажу у гурању свог народа у амбис.

Лела Марковћ испред богословије у Призрену, фото: приватна архива

Слушајући беседу Епископа Теодосија са молебана у Косовској Митровици, душа задрхти од радости што имамо овакве пастире који окупљају стадо и крепе га једноставном истином: „Не дајмо да нас поделе идеологије овог света, пролазне речи и обећања која пролазе као звоно које јечи (1Кор 13.1). Црква је увек била овде да нас повезује, као што се пшеница сабира и као брашно сједињује у један хлеб, као што се грожђе сабира у једну чашу вина.“

Небески суд је једина права утеха, Слава Богу! До тада, уздајмо се у чуваре наших светиња, нашу Свету српску православну саборну и апостолску цркву која је опет заузела јасан став, упркос свих напада на своје пастире. Пружимо им подршку, помолимо се за наше свештенство, монаштво и народ, враћајмо се и одлазимо на Косово и Метохију што чешће, помажимо народ и светиње, противимо се подели Косова и Метохије пазећи све време да у том труду не изгубимо душу како би, кад дође време, пред Господа стали без стида. Да не будемо пасивни јер имамо велику личну одговорност! Да свако од нас говори где и колико може, без резерве, страха или двоумљења. Ово је испит за сваког појединца, шта му је у срцу, на уснама и у делима, јер је лични избор између страдања и одрицања, избор за улаз на Небеса или у пакао. Света Земља се брани на Косову и Метохији али и у Београду, широм Србије, у дијаспори. Мудро, смирено, али истрајно, бескомпромисно и упорно, са вером у Бога! Само тако ће Бог чути наша срца и отвориће пут спасења.

 

Лела Марковић, Призренка,

правник, књижевник и потредседник

Удружења књижевника Косова и Метохије

Преглед недеље: Новинари у неслободи, српски представници „техничари“, од аута преко офсајда до жутог картона или пат позиције

У недељи за нама, на Косову (и Метохији), смењиваше се догађаји, политичари састанчили, слали поруке, свако својим присталицама, албанска политичка елита, уз обећање да нема друге алтернативе осим да Србија призна независност Републике Косова, а српска политичка елита да од тога нема ништа, да је Косово и Метохија јужна српска покрајина и да ће тако остати. Ништа ново, ни на западау ни на југу, само на далеком истоку лете ракете, демонстација силе и иживљавања дежурних моћника. Ја, новинар једног малог и „сеоског портала“, како нас прозва један локални анонимни лик, који се само из њему знаних разлога крије иза лажног профила на друштвеним мрежама, док сви у околини знају ко је, само што су сви пристојни па се не обазиру. Знате оно… каравани пролазе.

Више „Преглед недеље: Новинари у неслободи, српски представници „техничари“, од аута преко офсајда до жутог картона или пат позиције“

Преглед недеље: Независност њима, неизвесност нама, а будућност свима сива

Недеља за нама на Косову и Метохији: дивљачки напад и малтретирање грађана у северној Митровици, фашистичке методе преваспитавања новинара, малтретирање и батинање српских представника у косовским институцијама, хапшење Марка Ђурића, протеривање турских држављана, повезаних са пучистима у тој земљи. То је укратко обележило претпоследњу недељу великог ускршњег поста. Сви остали догађаји су у сенци поменутог, чак и покушај запада да Русију врате у време када је била нејака.

Више „Преглед недеље: Независност њима, неизвесност нама, а будућност свима сива“

Сећам се… а ви !?

Сећам се…

Пре тачно годину дана, својe сећање на 24. март 1999. године преточих у текст. Истим је речима почео, исто био насловљен.

Грунула из мене сећања, наврле емоција, прокуљао бес, низала се слова на папиру. Слагале се речи које ми испрва беху некако лаке, „њањаве“, шупље, испразне. Искрено, чак су ми се и гадиле. Очајнички ми је била потребна тешка, снажна, „силна“ реч, да опише оне који су у само једном дану, мојој генерацији убили и отели право на најлепше године и младалачке снове.

Иван Миљковић

Треба ми, као олово тешка, као муња разорна, као сабља бритка, као копље убојита – РЕЧ.  Она која ће „њему“, у коме и сада, после 19 година видим непријатеља, потанко описати како је то кад 78 дана и ноћи крвнички неком одозго бомбардујеш, ко зна каквим бомбама, до детета у колевци.

Долазили сте уз завијајуће звуке сирена, бацали бомбе по нашој земљи, по нама. Са сигурне висине, не гледавши нас у очи, убијали сте бездушно пацијенте у болницама, сељаке на пијацама. Циљали сте на препуне аутобусе и возове на мостовима широм Србије, Црне Горе. Бацали сте и светлеће кугле, а и летке са само вама разумљивим порукама. Нисам вам то заборавио. Још увек ме боли и вечно ће ме болети Милица, Ђорђе, Варварин, Лужане…

Колаж наших НАТО успомена

Сећам се…

Прошло је 19 година, а осећај према вама је остао исти… Мислите сломили сте нас, опаметили сте нас, признали смо вашу власт, коначно смо се поклонили вашим парама и вашој застави.

Када сте се одозго спустили на земљу, погледали смо вас у очи да вам зеницу добро упамтимо и прочитамо шта је у њој записано. Ви бисте да нама новцем ране зацелите, да нам направите нову државу. Мислите да ћете нам сећање уништити ако нам доведете нову власт, која ће вас слушати без поговора?! Али, падоше ваше маске „милосрдног анђела“, а са њима падоше маске и некима који се зову „наши“.

Сећам се…

Нигде нас више нема, ни на свадбама, ни у поворкама, ни крај дечје колевке, чак ни у цркви, да уз молитву, нафору и причест окајемо што окајати морамо и спас затражимо од Јединог који нас спасити може. Нема нас ни у колонама где се протестује, не бунимо се. На све свикли, на јарам навикли. Ћутимо, своје газимо, крвнику се клањамо.

Инстант патриотизам

Сећам се…

Били смо народ који памти, народ који је уз песму и гусле адет чувао, поносан на славне претке који Албанију прегазише. Били смо народ који се часног крста није одрицао, који је увек поносно пред непријатеља стао како бисмо се Србљем могли звати. Нисмо дедовину продавали, већ смо у земљи Србаља њиве сејали, плодове брали, поштовали брата и кума,  јединородном Богу се молили.

Питам се…

Шта смо сад, у шта нам се расточило колективно памћење? У бројање новца, гомилање кубикаже и квадрата купљених широм централне Србије? Зар само толико вреди крвљу и знојем натопљена земља Солунаца, Кајмакчаланаца, краљева и царева?! Могу ли се новцем платити Високи Дечани, Грачаница, Богородица Љевишка? Може ли се у квадратуру претворити изгубљена младост на Кошарама, у Пећи, Старом Грацку…?!

То је нама наша борба дала

Ослободиоцима су још наши „стари“ спомен усред Грачанице подигли, да се сјаји и пркоси силама зла. Крст на врху је сведочио да су слободу народу донели они најбољи. Гинули су за нас, а ми!?

Крај  спомен обележја јунацима Великог рата, палећи свеће, из године у годину, присетимо се Првог светског рата, али и овог последњег. Неко се слика, положи венац и оде негде далеко.

Сећам се…

Не падне снег да прекрије брег…

Памтим…

Тачно пре осам година, 24. марта 2010., испред Дома културе у Грачаници постављен је и освештан велики дрвени крст да сведочи о  жртвама НАТО агресије. Уз присуство више стотина мештана, крст је освештао тадашњи намесник Епархије рашко – призренске, владика Атанасије Јевтић. Догађају су присуствовали и чланови породица киднапованих и несталих Срба, а представници локалне власти су обећали да ће на том месту, у најкраћем периоду подићи споменик свим жртвама НАТО агресије.

Сећам се…

Од тада је прошло пуних осам година, а ако се сећате и ви, поред српских институција, добили смо и Србе у косовским институцијама, борце за наша национална права и интересе. Али, споменика жртвама НАТО бомбардовања нема, а нема више ни крста испред Дома културе.

Питао сам…

У јесен, 10. новембра прошле године, крст је пао. Порука, симболика, како да то протумачим?!

Сећам се…

Око крста који је пао, у предизборној кампањи за градоначелника општине Грачаница, полемику водише двојица кандидата (владике веће и од самог владике). Расправљаше они тада да ли је крст постављен исправно и по црквним канонима, наличјем окренут према западу, истоку, северу или југу. Причали су па заборавили, и на крст и на обећања.

Једино су запослени из Дома кулутуре водили бригу о постављеном крсту, очекујући и обећани споменик свим жртвама, свима који су гинули „за крст часни и слободу златну“. Премазивали су га заштитном бојом, сакупљали поиспадала слова и када су напокон увидели да ће сасвим пропасти, унели су га. Чувају га у Дому културе, чекајући нека боља времена и за крст и за нас.

Питам се…

Чему се надамо и јесмо ли достојни крста и потомака? Ако за 19 година нисмо били у стању да подигнемо споменик око кога ћемо да се окупимо и страдале од НАТО бомби споменемо и ожалимо, за шта смо способни? Да се гложимо око тога ко ће уз Рамуша или Хашима?  Да продајемо свету земљу, плачемо у београдским кафанама за Косовом, „вином и ракијом видамо једни другима ране јуначке“ док су нам гробови предака зарасли у коров?

Са Часним крстом, земљом претвореном у квадрате и кубике по белом свету

Сетите се…

Ти гробови нису раке,

Већ колевке нових снага…

Чему ли се надају покољења која Гробове светле не походе, жртвама свеће не пале, са непријатељем другују и тргују, ћирилицу заборављају, а Чика Јову Змаја на твитеру траже?

 

Иван Миљковић