Dijalog na respiratoru, ne samo zbog koronavorusa – Može li mu Lajčak dati novi život?

Borba za usporavanje širenja koronavirusa u kojoj su ograničenja kretanja i okupljanja ključne mere, stvorila je novu situaciju i za delovanje institucija Europske unije, uključujući i postupke odlučivanja. Postala je neka vrsta « nove normalnosti » da se sastanci ministara i lidera EU, rasprave i odluke, donose telefonskim ili video konferencijama i formalizuju pisanom procedurom. Na taj način je imenovan nedavno i Specijalni predstavnik Evropske unije za dijalog između Kosova i Srbije i za neka druga pitanja na Zapadnom Balkanu. Radi se zaista o formalnosti jer se već dugo znalo da je to mesto već ranije bilo rezervisano, a neke diplomate idu tako daleko da kažu da je i « stvoreno » za bivšeg ministra spoljnih poslova Slovačke Miroslava Lajčaka, bez sumnje jednog od najboljih poznavaoca prilika u regiji među visokim diplomatima u EU.

Više „Dijalog na respiratoru, ne samo zbog koronavorusa – Može li mu Lajčak dati novi život?“

Ko to tamo peva

Vozi Miško: Kosovo, Srbi i pandemija

Svet, i Kosovo i Srbija u njemu, pa i kosovski Srbi u celoj toj priči, najbolje se mogu razumeti kroz jednu laku metaforu kultnog filma „Ko to tamo peva“ (1980). Primenjeno na današnju situaciju, početak ove godine bio je vožnja autobusom koji je trebalo da dovede sve te ljude do cilja, uprkos njihovom međusobnom koškanju i uprkos svim preprekama, samo da bi se saznalo da je cilj u međuvremenu zamenjen uništenjem jedne epohe.

Više „Ko to tamo peva“

Na Kosovu opet 24. mart

Mart je i to 24., dan kada se 1999. godine sve okrenulo naopačke na ovoj teritoriji Kosova ili Kosova i Metohije, ako smem da upotrebim ovo ime, a da za neke ne zvuči provokativno. Dan, kada su počele da zasipaju bombe vojne objekte, granice, ali i škole, bolnice, privatne kuće ili mostove. Čini mi se da je bilo isto ovako hladno, i napolju i u našim dušama. Najjačih 19, na malu Srbiju. Da li su sve to radili i pobili srpske vojnike, policajce, domaćice, lekare i decu, da stvore ovo što neki zovu državom? Koliko je država, vidi se ovog 24. marta, kada ni troje najvažnijih političkih predstavnika ne mogu da se dogovore oko trenutno najvažnije stvari u svetu, pandemije virusa COVID 19, oko koje su čak saglasni i Amerika, Kina i Rusija. I dok se čitav svet bori protiv zajedničkog neprijatelja (koji ovaj put nije Srbija), na Kosovu (i Metohiji) se odvija žestoka bitka za pozicije. Ko je jači, čije odluke da poštuju građani Kosova, pitanje za milion dolara?

Više „Na Kosovu opet 24. mart“

Kome pripadaju Srbi sa centralnog Kosova?

U momentu kada se skoro čitav svet nalazi u panici od širenja korone virusa, o kome se ne zna mnogo i dok različite informacije i dezinformacije unose strah među građane, pitanje je, čiji su Srbi na centralnom Kosovu? Kome da se obrate i koga da slušaju? Ustvari, pravo pitanje je da li oni nekoga i zanimaju?

Više „Kome pripadaju Srbi sa centralnog Kosova?“

Da li nam je potrebna nesreća da shvatimo da smo svi samo ljudi?

Posvećeno svim stradalim u zemljotresu u Albaniji

U stravičnom zemljotresu u Albaniji poginulo 50 ljudi. Ovo je teško i napisati. O osećanjima porodica stradalih, suvišno je govoriti. O savesti graditelja zgrada koje su se srušile kao kule od karata, svako neka sudi, struka neka donese zaključak, a vlast sankcije. O solidarnosti ljudi svih nacija i vera, svih okolnih država, sve najlepše. Ali, da li nam je potrebna nesreća pa da shvatimo da smo svi samo ljudi i da se ne zna kada će nekome od nas otkucati 3:54?

Više „Da li nam je potrebna nesreća da shvatimo da smo svi samo ljudi?“

Kontaminirane koverte ili mediji?

Preživesmo i ove kosovske izbore. Nema još rezultata, glasovi se prebrojavaju, pa opet broje, pa kontrolišu, kao da ima 100 milona glasača. Ali, da se potvrde, razumem, da ne bude greške, jer je ovde nemoguće da bude greške, nema kupovine glasova, nema pritisaka. Ne daj Bože, nit je bilo, niti će da bude. Izborni proces je ovde na najvišem mogućem nivou, kažu i „evropejci“. Do duše, u srpskim sredinama i ne baš, po njihovom mišljenju, ali u Srbici, Đakovici, Kačaniku, Suvoj Reci, sve super. Dakle, tamo gde nema Srba, nema ni problema.

Više „Kontaminirane koverte ili mediji?“

Pomirenje kroz proces tranzicione pravde: ko ima prednost, pomirenje ili istina?

Postoji ona narodna koja glasi da laž dva puta obiđe svet dok istina pronađe put. Za manipulaciju i iskrivljivanje istine, kada su strateški ciljevi u pitanju, svet zna od pamtiveka, tako da ništa epohalno sada nije napisano.  Istoričari, ratni stratezi, politikolozi, geopolitičari, pravnici, statističari, analitičari, sociolozi, filozofi, mnogu su se ovim pitanjima bavili u svojoj karijeri ili bar tokom studija i stvar, da ne kažem laž, doveli do savršenstva, odnosno, istinu do njenog samoiskrivljivanja, tako da je i ona sama poverovala da je postala laž.

Piše: Ivan Miljković

Teoriju manipulacije širokim narodnim masama, Noam Čomski je doveo do savršenstva, tako da onima koji imaju oči da vide, uši da čuju i razum da rasuđuju, sve može da bude jasno kao dan. Oni drugi, protiv kojih su sredstava manipulacije uperena, neće razlikovati manipulaciju od istine, čak ni onda kad se sa istinom dožive čeoni sudar.

Publikovanje istine, kao i njeno dokumentovanje, presudno je važno za jedan narod. Time se stvara neiscrpna naučna građa, ali i pomoć za buduća pokolenja, koja iznad svega imaju pravo i tapiju na istinu za koju se treba boriti. Buduća pokolenja bi trebalo da budu njeni čuvari, poput čuvara večitog ognja ili izvora života. Sve to izrečeno i stavljeno na papir zaista lepo zvuči,  ali kako stvari stoje u praksi? Koliko realnost zatvara oči pred istinom? Šta je prava istina? Od koga ćemo je saznati? Ima li smisla insistirati na istini u postkonfliktnom društvu, duboko ogrezlom u korupciju? Da li smo posle dve decenije spremni za pomirenje, za oproštaj ili za istinu, ma kakva ona bila? Jesmo li previše čekali na nju? Da li se zakasnilo i sa jednim i sa drugim procesom? I na kraju još jedno pitanje, poput onog šta je starije kokoška ili jaje: do čega ćemo prvo doći, do istine ili pomirenja?

  1. Mediji u procesu pomirenja i otkrivanja istine

Brzo, kratko, jasno, istinito, ovom se maksimom koriste mnogi mediji, želeći da stave u prvi plan svoju uređivačku politiku, stavljajući do znanja korisniku koliko im je ona na prvom mestu. Međutim, poznata krilatica danas ima okrnjeno značenje, ostalo je brzo, kratko i jasno, a istina je postala najpodvodljivija kategorija. Ona je u međuvremenu podvedena pod „spin“, pod tako dobro uvežbanu i prihvaćenu reč koja se kod nas „ušunjala“ iz engleskog govornog područja i odlično se primila kod većine urednika mnogih medija. Disciplina skretanja pažnje javnosti sa važne stvari na neku drugu manje važnu ili čak i nevažnu, čime se pomaže kreatorima naših sudbina da prikriju ili ostvare svoj plan, vrlo lako je postala primenljiva u mnogim medijima.

Koliko mediji spinuju, podgrevaju ili raspaljuju kosovsko bure baruta, primera je mnogo. Jedan od njih je i izveštavanje o primerima pojedinačne predaje posmrtnih ostataka pronađenih ili ubijenih osoba, kako bi se time izbegla sumnja da je bilo masovnih ubistava ili grobnica.  Dvadeset godina kasnije ti isti mediji ubiraju plodove svog minulog rada i kreiranja javnog mnjenja po volji vladajućih političkih elita.  Sada umesto o zločinima, mediji izveštavaju o korupciji, bežanju omladine sa Kosova, s tim što u izbegličkoj koloni više nisu samo Srbi već i razočarani mladi Albanci. Svi zajedno, ujedinjeni u katastrofalnoj soc-ekonomskoj situaciji odavde beže trbuhom za kruhom jer na zapadu ,,sunce lepše greje,, ,nude se kvalitetniji uslovi obrazovanja, zaposlenje i primanja o kojima ovde može samo da se sanja.

Kada već 20 godina nakon konflikta imate sve, osim onoga što jedno društvo čini zdravim i stabilnim, podsećanje na „strahote prošlosti“, pritom jasno izbegavajući da se piše o tome da nalogodavci nisu pronađeni niti odgovarali za počinjena ubistva i zločine, ne možete očekivati da se u takvim uslovima stekne poverenje u izigranu pravdu i pravni poredak. Mediji, a i političke elite odlično znaju da skretanje pažnje javnosti sa pojava koje unišavaju društvo u celini na večito pitanje dežurnog krivca za sve žrtve na Balkanu, imaju odličnu prođu kod javnog mnjenja.  Što su zločini predstavljeni slikovitije (ko još mari za novinarski kodeks),  to je učinak na javno mnjenje snažniji, a usluga koja se pritom čini vlastima, vrednija truda. U takvoj atmosferi govoriti o pomirenju, jednako je trudu pravljenja kule od peska uz samu obalu mora.

Iako je bilo pokušaja da se dva novinarska udruženja koja deluju na Kosovu, albansko i  srpsko pribiliže i sarađuju, osim sporadičnih slučajeva, što bi moglo imati konstuktivan uticaj na proces pomirenja, istinska saradnja se nikada nije dogodila.

  1. Ko treba da bude pokretač inicijative za pomirenje i koji model treba primeniti?

Složili bi se da je uloga medija u procesu pomirenja od ogromne važnosti, ali masmediji, nažalost više nisu na liniji čuvara i zaštite interesa građana, već političkih elita. Na pitanje ko posle dve decenije pokreće inicijativu za pomirenje između Srba i Albanaca i kome ona može biti u interesu, odogovor se nameće sam po sebi, to su političke elite koje su pristune na ovim prostorima, poslednjih 30 godina. Pomirenje na kojem se naročito insistira jedanaest godina od proglašenja kosovske nezavisnosti, a koje se na terenu ne vidi, može se jedino smatrati neiskrenim, politički proračunatim i unapred osuđenim na neuspeh, u ovom modelu koji se primenjuje, a koji najviše odgovara tim istim,političkim elitama.

Iz svega navedenog, pomirenje u ovakvim okolnostima odgovara samo pomenutim otuđenim elitama kojima u ovom trenutku, zbog nekih viših ciljeva odgovara da se na ovom ranjivom područuju „ne talasa“.

Sada, kada su stasale mlade posleratne snage na obe strane, treba ih navoditi da kreiraju politiku pomirenja i izgradnje dobrosusedskih odnosa. Plan je više nego očigledan, stvoriti ono što su i Srbi i Albanci već imali. Doduše, tada su njihovi dedovi živeli u državi koja se drugačije zvala i čija je površina bila  mnogo, mnogo veća. Sada samo treba uveriti obe strane da se u postojećim uslovima, treba pomiriti i gurnuti pod tepih sve ono što je bilo loše, što je osnovna logička greška ovakvog modela. A lošeg je, da budemo iskreni, bilo i na jednoj i na drugoj strani, rat nikome nije doneo ništa dobro i nikoga nije ostavio bez žrtvava, gubitka drage osobe, imovine.

Kada se pokrene razgovor o pomirenju, svi se slažu da je to dugotrajan proces u koji obe strane treba da ulože maksimalne napore, prevaziđu terete prošlosti i krenu iznova. Kao sinonim za teret iz prošlosti obično se apostrofira godina 1998. i 1999. Kao da se neke druge godine nisu dogodile, međutim, mnogi istorijski događaji s kraja 18. veka do danas itekako utiču na odnose dva naroda. Kako ćemo doći do pomirenja ako važne istorijske događaje guramo pod tepih? Kako ćemo govoriti o posledicama, a uzroke zanemarivati?

Oni koji bi da se pohvale time kako su rešili kosovski Gordijev čvor pominju modele pomirenja koje se dogodilo između Francuske i Nemačke, ili Poljske i Nemačke koje su, kako nas zvanična istorija uči, bile u ratu. Sa istorijskog aspekta i sa humane, filantropske pozicije, za koju smo, želim da verujem, svi opredeljeni, rekli bismo da je u redu da se dve zaraćene strane izmire, ali postoji jedna pravna činjenica nad kojom se treba zamisliti. Francuska i Nemačka, kao i Poljska i Nemačka, do rata su bile dve suverene države. Dakle, dogodio se napad jedne suverene države na drugu.  Na Kosovu imamo sukob koji se desio u mnogo kompleksnijim pravnim i političkim uslovima, koji i dan danas utiču na sam proces pomirenja.

Sa opšteg plana, spustimo se na pojedinačni. Može li pomirenje da se dogodi na pojedinačnom planu? Može li komšija Albanac da se izmiri sa komšijom Srbinom bez ičijeg posredovanja? Verujemo i živimo u nadi da je to moguće ali svakako se svi na Kosovu slažemo da je to životna, svakodnevna i istorijska nužnost ako želimo da živimo jedni sa drugima a ne jedni pored drugih.


Političari su oni koji podgrevaju situaciju i tačno je da oni imaju velikog uticaja na nacionalnu svest, ali nije sve ni do njih, nešto je i do naroda. Gladnom se ne hvališ o bogatoj trpezi koju su priredio u svom domu, bolesnom o tome da je smrt jedini lek za njega, detetu se ne daje puška.

U ljudskoj prirodi je da voli a ne da mrzi, da teži skladu i pomirenju sa svima. Čovek je biće iz prirode, a priroda teži sa stvari vrati u prvobitan položaj, tamo gde je prirodna ravnoteža duboko narušena. Obe strane znaju da je mržnja bolest duha, pogubna za čoveka. Vera uči da treba oprostiti. Oprostiti zlo velika je stvar i nadčovečanski napor. A napor se mora učiniti ako je i jednoj i drugoj strani stalo da deca žive u miru. Na sve to treba misliti, ali moramo da znamo da ruke koje su te hranile, a koje si polomio mogu da oproste, ali više ne mogu da grle kao što su grlile.


Tekst je napisan u sklopu projekta koji sprovodi NVO Centar za mir i toleranciju u partnerstvu sa NVO INTEGRa iz Prištine i PAKS-om (PAX) iz Holandije.


 

Prelazni rok u toku, ako je i od uspešnih sportista mnogo je

Prelazni rokovi u sportu su obično na kraju sezone, a u politici uoči ili posle izbora. Za Kosovo, vreme za ovaj drugi, politički prelazni rok, izgleda da ne važi. Preleću, preskaču, menjaju ideale razni političari, sadašnji i bivši. Neke je narod odavno zaboravio, nekih ne želi da se seća, ali oni se odnekud pojave opet, zaboravljajući da su jednom već bili na toj famoznoj estradno političkoj sceni. U medicini se to zove amnezija, u politici ne znam, jer „nisam školovana“ za političke nauke, ali znam da su brzo zaboravili šta su pričali i koga su u zvezde uzdizali.

Više „Prelazni rok u toku, ako je i od uspešnih sportista mnogo je“

Tetka Poleksijin recept za slatko od šljiva

Ima li uopšte svrhe, ima li smisla stati pisanom rečju ispred vojske klimača glavom i onih koji su spremni da te u korenu zaseku, jer si možda samo postavio pitanje koje su oni procenili da je nepodobno i da se neće dopasti njihovom vrhovnom vođi na centralnom ili lokalnom nivou, mikro ili makro planu.

Više „Tetka Poleksijin recept za slatko od šljiva“

Nedelja kada su se đavolje tikve o glavu razbijale!

Čuh na radiju zvuke neke folk pesme koja glasi: “Šta da ti pričam, kad sve znaš…” i odmah mi na pamet padoste Vi, dragi moji čitaoci, koji znate šta se sve dešava, ali mudro ćutite. I ja vas razumem. Danas je najbolje ćutati. Ali ja ne mogu. Zato ću vas samo podsetiti šta se to u protekloj nedelji dešavalo u “južnoj srpskoj pokrajini” sa ili bez korekcije granica ili „nezavisnoj državi“.

Više „Nedelja kada su se đavolje tikve o glavu razbijale!“