Разговор са Гораном Игићем дипл. филологом, преводиоцем, новинареми одскора кадровским појачањем ДСС -а у својству саветника за медије Председника ДСС-а др Милоша Јовановића обавили смо превасходно због тога што је нашим читоацима омогућио да сазнају за велики пројекат Аустро-угарске монархије, стварање државе Албанаца на Балкану. Игић је наиме превео докторски рад Теодоре Толеве, Бугарке, која је имала приступ бечком Царксом архиву и истраживање објавила у докторском раду „Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације 1896 – 1908.“ Игић је пристао да његово прво појављивањ у меидјима буде интервју за наш портал.
Наставник физике у Електротехничкој школи „Михајло Пипин“ у Грачаници, Јовица Мишковић, недавно је са групом физичара из Србије посетио највећу истраживачку станицу елементарних честица, ЦЕРН у Швајцарској. Рођени Лепосавац, Јовица, од 2003. године ради у Грачаници као професор физике, а поред ње је одувек волео и писао поезију. До сада је издао две збирке песама, припрема и трећу. У краћем интервјују за портал ГрачаницаОнлајн, Мишковић отркива како је доживео посети највећем светском истраживачком центру, откуд љубав према поезији и да ли су физика и књижевност спојиве категорије?Више „Једини професор са КиМ који је обишао ЦЕРН, Јовица Мишковић тврди: Физика је живот, поезија је љубав!“→
Министар за заједнице и повратак и заменик косовског премијера у оставци, Далибор Јевтић, за портал ГрачаницаОнлајн открива да је само десет посто од укупног броја расељених изразило жељу да се врати на Косово. Јевтић наглашава да и тако мали проценат Срба који желе да се врате на вековна огњишта угрожавају константни напади на повратнике.
Бојана и Небојша Брдарић су брат и сесрта, родом из Сомбора, којима су љубав према традиционалној српској музици усадили родитeљи. Брат и сеја су заволели музику Лике и Кордуна, одакле им потиче мајка, али и народну песму и коло централне Србије, где је рођен њихов отац. У креирању истанчаног укуса ово двоје извођача, утицала је српска музика и једног и другог краја. Не само да су је заволели, већ су јој се и посветили. Бојана пева од своје осме године и насупа са братом који свира кавал и све дувачке инсрументе. Гостовили су много пута Народном оркестру РТС-а, саставу „Ступови“, а сада имају своју групу „Златопис“, где Бојана својим „златним“ гласом, а Небојша нотама, исписују помало заборављене мелодије старе Србије.
Иако им је место рођења најлепши западно бачки град, Бојна и Небојша се нису одлучили за извођење „врцавих“ војвођанских песама. Уместо тамбурице Небојша је виртуоз на кавалу. Због чега им је другачији музички израз блискији за интерпретацију, откривају у интервју за портал ГрачаницаОнлајн…
Небојша о Бојана Брдарић, Фото: Приватна архива
Бојана Брдарић: Небојша и ја смо рођени у Сомбору,али oтац је, пореклом, из села Пепељевац, код Лајковца, а мајчини су из Лике и са Кордуна. Љубав према овој музици нам је усадио отац који је често пуштао старе радијске певаче, певаче Радио Београда. Мислим да је, управо то разлог, зашто смо се определили за музику која није карактеристична за крај у ком смо рођени. Без обзира на наше порекло, љубав према родном Сомбору јер ипак велика.
ГрачаницаОнлајн: Када бисте неком странцу описивали музику и начин певања и свирања у овим крајевима, шта би сте му рекли, како се пева и свира у Шумадији, како у западној Србији, како јужно, од Ниша до Врања, како на Косову и Метохији, како у Македонији,како у Босни?
Бојана Брдарић: Најбољи начин да се разлике објасне странцу, јесте песмом и свирком. Сматрам да не постоје оне праве речи које би неком, ко није са ових простора, могле да дочарају ту шареноликост и разлику у стиловима.
Одрасли смо из квалитетну музику, зато је и изводимо
ГрчаницаОнлајн: Рођени сте у време екпсанзије „турбо фолка“ и разноразних мешавина звукова и музичких праваца. Да ли су, то време и та музика били пресудни да се ти и брат определите за традиционалну песму?
Бојана Брдарић: У нашој породици се никада није слушала музика која је била модерна у то време. Ако смо и слушали страну музику, то су углавном биле песме које су настајале `60-их и `70-их година прошлог века, а када причамо о домаћој музици, то су, наравно, биле наше старе, традиционалне песме. Нас је, управо породица, спасила од негативних утицаја модерне музике, шунда и кича.
ГрачаницаОНлајн: Коју песму најрадије изводите на наступима? Да ли ти се некада догодило да те нека нумера толико дирне да заплачеш?
Бојана Брдарић: Избор нумера зависи доста од нашег расположења. Определити се за омиљену нумеру је заиста тешко. Дуго се бавимо музиком и изводимо многобројне песме које нам се допадају. Највише волимо да направимо комбинацију шареноликог репертоара из различитих крајева, јер у томе највише уживамо. Такође, тешко је заплакати на сопствену интерпретацију. Пре ћемо емотивније реаговати на изведбу неког кога смо слушали као деца.
Са једног од многобројних наступа, Бојана и Небојша Брдарић, Фото: приватна архива
ГрачаницаОнлајн: Наступали сте са народним оркестром РТС-а у етно саставу „Ступови“, сада у саставу „Златопис“, подржали бројне хуманитарне акције и концерте. Како се осећа уметник када свој глас и умеће дарује у хуманитарне сврхе и тиме помогне некој породици или појединцу?
Бојана Брдарић: Хуманитарни рад је увек посебан. Наступали смо на многобројним концертима, и по нашем мишљењу, сваки уметник би требало да хуманитарни рад схвати као своју обавезу, јер таленат је нешто што је уметнику природно дато, а хуманитарни рад је најбољи начин да, тај свој дар, подели са другима.
Најсетније су песме са Косова и Метохије, њих је тешко не осетити јер изазивају емпатију
ГрачаницаОнлајн: У лирским песмама са југа Србије и са Косова и Метохије, емоције су сркивене. Мелодија је често спорија, али и тужна, нарочито код композиција које говоре о ропству под Туцима и страдању. Колико труда треба уложити да бисте отпевали једну такву песму, осетили емоцију коју она има, оживели је и пренели на публику?
Бојана Брдарић: Најсетније и најтеже песме су настајале као последица муке. Тако је и у овом случају. На почетку нам је било страшно захтевно да разумемо такву тематику, јер нисмо одрастали у време настанка тих песама, али временом, читајући историју и едукујући се у том правцу, смо почели лакше да разумемо тежину таквих песама. Такве нумере је тешко не осетити, јер звучно утичу на расположење и изазивају емпатију.
ГрачаницаОнлајн: Шта је захтевније за извођење, весело колце из Шумадије или Војводине или спора и сентиментална мелодије Старе Србије, питамо Небојшу?
Небојша Брдарић: Најзахтевније је оно што извошђач не разуме да интерпретира. Познавање стилова и здруживање са мелодијом је нешто на чему се ради годинама.
ГрачаницаОнлајн: Када увежбавате неку песму, да ли истражујете како је настала, каква се прича крије иза ње, какву поруку носи, када је први пут испевана и од кога?
Бојана и Небојша Брдарић
Бојана Брдарић: Ради бољег познавања саме нумере, није лоше информисати се о њој. Морамо да признамо да нам је, од самог почетка, пракса да се упознамо са историјатом песме, њеним пореклом и самим значењем текста који ћемо певати. Наравно, тешко је наћи информације за све нумере које изводимо. Доста тога смо, у оно доба, снимали са радија на касете, па смо имали и потешкоћа у налажењу историјских података везаних за одређену нумеру. Ако причамо о компонованим песмама у народном духу, нормално је да су одређене нумере прихваћене у народу као традиционалне. Народ има потребу да сведочи о садашњем времену будућим генерацијама и зато је логично да такве песме заживе у нашој традицији.
ГрачаницаОналјн: Зашто је важно да у овим тешким данима и наступајућем времену сачувамо своју традиционалну музику, игру и песму?
Бојана Брдарић: Нематерјална традиција је нешто што нас чини оним што јесмо. Ако би се наша музика, између осталог, заборавила, брзо би и народ изгубио свој идентитет. То је наш, народни, печат, нешто по чему смо посебни. Традиционална музика је живи сведок историје и сензибилитета народа и велика штета би била да се она заборави. Када би нестала музика једног народа, нестао би и тај народ. Наш задатак је да се то не догоди.
Професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду и доктор историјских наука, Милош Ковић каже за портал ГрачаницаОнлајн да су разлике у ставовима Српске православне цркве и актуелне власти државе Србије према Косову и Метохији, постале потпуно видљиве после поруке Светог Архијерејског Сабора од 10. маја 2018.
“Они који данас воде нашу државу отворено нуде Албанцима, Сједињеним Америчким Државама и Европској унији поделу Косова (Метохију више и не помињу), па чак и „размену територија“ севера Косова (четири општине на северу) за, како они то кажу, „територије у Србији већински насељене Албанцима“, рекао је проф. др Ковић у интервјуу за наш портал.
Ковић напомиње да је „правно обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа Београда и Приштине“ друго име за „пузећу“, постепену независност „Косова“.
“Док то ради наша држава, наша Црква се позива на Устав Републике Србије. Да ствар буде још чуднија, Црква се позива на Резолуцију 1244 УН, која је, заједно са нашим Уставом, тренутно једини важећи међународни правни оквир за статус „Косова“, док је наша држава и на њу потпуно заборавила“, појаснио је професор Ковић.
Он је подсетио да су се председник и министри заклели над Уставом и Јеванђељем и додао да морамо да обновимо предачке завете, те да су Јевреји и Јермени добар пример за то.
Jедан од покретача Апела за очување Косова и Метохије, који је до сада потписало више од 16 хиљада грађана, истакнутих интелектуалаца и црквених представника, каже да је „питање Косова питање опстанка Србије, Републике Српске и целог српског народа.
У интервјуу за портал ГрачаницаОнлајн, проф. др Милош Ковић говори и о томе зашто је у Хагу бранио генерала Ратка Младића и због чега брани теорију да Балакан припада балканским народима.
Проф. др Милош Ковић (приватна архива)
Хаг је велико српско стратишете, а намера Трибунала је да Србима изнова пише историју
ГрачаницаОнлајн: Да ли верујете да ће ваш одлазак у Хаг да браните Ратка Младића имати било каквог утицаја на даљи ток тог судског процеса, али и на будућу историју српског народа?
Милош Ковић: То је политички суд, пропагандно средство, чији задатак је да све оно што су починиле НАТО земље и њихови штићеници на Балкану, од разарања Југославије до масовних злочина, пребаци на Србе. Моје је било да оспорим њихове историографске претензије, да покажем шта све не знају. Важна је, наиме, та намера Хашког трибунала да Србима изнова пише историју. Сетите се само скандалозних оптужница против Слободана Милошевића и Војислава Шешеља, у којима се понајвише приповедало о дефектима и странпутицама српске историје. Хтео сам делом да покажем да се њима треба супротстављати и да је потребно да без зазора раскринкавамо њихове глупости. Такође, морам да кажем, да је срамотна незаинтересованост наше јавности за оно што се тамо догађа и за судбину оних које смо предали тој модерној инквизицији. Хаг је велико српско стратиште. Када су ме адвокати, које је ангажовао Дарко Младић, позвали да се у одбрану укључим као историчар и експерт, разумео сам то и као позив да испуним своју дужност. Одувек сам осећао да нисам ништа учинио за борбу Срба западно од Дрине за голи опстанак и тада ми се за то указала прилика. Када сам видео како генерала Ратка Младића, легендарног српског војника, који је један од оних људи који су спасили српски народ у Босни и Херцеговини да им се не понови 1941, у Трибуналу бахато оптужују за невероватне, па и смешне ствари, то сам доживео само као потврду да сам урадио добро што сам се ту обрео. Судије третирају и сведоке одбране као да су оптужени и мени је заиста пријало да станем поред генерала и на себе примим бар део његовог терета. То су били моји мотиви. Шта сам постигао, о томе ће други да суде. У начелу, себи не придајем посебан значај. Једноставно, верујем да свако од нас само треба да чини онолико колико је до њега, да испуњава свој позив и дужност, без много вајкања о томе хоће ли победити или не. Када тако будемо чинили и победа ће доћи. Посведочити се мора делом, не речима.
Фото: Wikimedia Commons/Medija centar Beograd
Историчар мора да се држи оног древног методолошког начела, које нам је у аманет оставила мајка Јевросима: „Ни по бабу ни по стричевима, но по правди Бога истинога“.
ГрачаницаОнлајн: Какве је то драгоцене историјске изворе, захваљујући процесима који се воде против Срба, могао да прикупи трибунал у Хагу?
Милош Ковић: Хашки трибунал је током својих истрага прикупио огромну грађу о догађајима из времена 1991-1999. Не заборавимо да су процеси вођени и против несрба. Муслимани и Хрвати осуђивани су, наравно, искључиво за међусобне злочине. Та грађа, укључујући и процесе против Срба, доноси много сирових, историјских чињеница и зато ће бити драгоцена за будуће историчаре, обучене да утврђују њену веродостојност и аутентичност. Ствар је у потоњој интерпретацији. Сутрашњи историчар тражиће изворе, историјску грађу, критички ће је испитивати, али неће бити дужан да хашку интерпретацију у било чему поштује. Она ће трајати онолико колико буде трајала сила оних који су је успоставили. А историчар мора да се држи оног древног методолошког начела, које нам је у аманет оставила мајка Јевросима: „Ни по бабу ни по стричевима, но по правди Бога истинога“.
ГрачаницаОнлајн: Да ли имамо довољно интелектуалне снаге и воље да одбранимо историјске чињенице које нама иду у прилог, упркос Западу који покушава да нас жигоше и наметне нам кривицу за све лоше на Балкану?
Милош Ковић: Наше је да чинимо онолико колико је до нас, да будемо „мудри као змије и безазлени као голубови“. Проучити стварне чињенице и имати их на уму при свакој нашој акцији, али слушати глас савести и поступати по њему. Сетите се речи Патријарха Павла: „Будимо сарадници Божији, чинећи оно што до нас стоји, и Бог ће помоћи да се избавимо од онога чему се ми не можемо супротставити.“ Суочили смо се са огромном силом. Запад има до сада невиђену моћ убеђивања, која се, пре свега, заснива на медијском монополу на истину и на културној колонизацији скоро целе планете преко масовне, поп културе, Холивуда и сличних оруђа. На нама је да разумемо да смо ми древни народ, који је дочекао и испратио много царстава, нестрпљивих да завладају Балканом и, по могућству, целим светом. Наш вајар Светомир Арсић Басара, рођен на падинама Шар-планине, приповеда како је, као пастир на Косову гледао пролазак нацистичке групе армија Е. Он каже да је тада закључио да толика сила мора бити непобедива, да је то крај историје. Али за само неку годину, Хитлер и његова армада били су прах и пепео. У Берлин су ушли Руси. Потребно је да се и тога присетимо. Боља поука нам не треба. Дакле, најважније је да се то освешћивање одигра у нама. То је оно што је Жарко Видовић називао буђењем морално-историјске, националне свести.
Упркос нечасним намерама Запда и наших власти, Апел за одбрану Косова и Метохије потписале су наше најугледније јавне личности, 12 епископа наше Цркве, 14 академика, око 400 професора универзитета.
ГрачаницаОнлајн: Колико би Ваших колега или интелектуалаца стали на Вашу страну и у одбрану Срба у настојању да се докажу Западу да у читавој причи на Балкану нису само Срби лоши момци?
Милош Ковић: Људима је потребан пример и охрабрење. Број није важан. Не мора да нас буде много. А и наше бројно стање, као у свакој герилској акцији, и у сваком духовном покрету, мењаће се са променама у односима снага, са слабљењем противника, што је историјска неумитност. За сада, узмите Апел за одбрану Косова и Метохије, објављен на Бадњи дан 2018. (имате га на сајту neodustajemo.rs) и видећете да су га, упркос нечасним намерама Запада и наших власти, потписале наше најугледније јавне личности, 12 епископа наше Цркве, 14 академика, око 400 професора универзитета…
Осиромашени уранијум, којим су нас частили, не уме да разликује Србе и Албанце.
ГрачаницаОнлајн: Да ли верујете у то да се народи на Балкану сами могу договорити о својој даљој судбини, суживоту и границама, имајући у виду предрасуде, историјске чињенице, замрзнуте конфликте и утицај великих сила?
Једно од предавања прф. др Милоша Ковића
Милош Ковић: Мораће, уколико хоће да преживе. У овом тренутку, то изгледа као утопија. Срби са Косова то најбоље знају, али, то је закон будућности. Реч је о голом разуму и логици. Шта је алтернатива? Је ли међу нама остао ико, ко после свега још верује да ће нам спровођење воље великих сила донети мир и просперитет? Ти безбојни чиновници, заменици помоћника државних секретара и комесари за проширења, нити знају, нити их суштински занима како ћемо овде у будућности живети ми, Албанци, Хрвати и наша деца. Осиромашени уранијум којим су нас частили, не уме да разликује Србе и Албанце. Кључно је оно питање које је Черчил поставио Фицроју Меклејну, када се овај чудио зашто британски премијер на власт у Југославији доводи комунисте: „Хоћете ли ви тамо да живите?“ Има ту још једна важна чињеница када говоримо о великим силама. Оне почесто намерно стварају тињајућа ратна жаришта и сукобе, да би имали повода да интервенишу и одлучују. Да бисте преживели, дакле, не смете извршавати њихове налоге. Морате се супротставити, али на промишљен начин, памтећи: „мудри као змије, безазлени као голубови“. У међувремену, потребно је да и наши суседи схвате да ће они и њихова деца остати да живе овде са нама и онда када САД одавде оду. Потребно је да о томе поразмисле и албански шовинисти, који се сада, са НАТО ветром у једрима, замерају дословно свим својим суседима. Да ли заиста искрено верују да ће им убијања, пљачке и протеривања Срба са Косова и Метохије донети мир и срећу?
ГрачаницаОнлајн: Шта тачно значи Ваша теорија „Балкан – балканским народима?
Милош Ковић: То није моја теорија него начело и пракса спољне политике кнеза Михаила Обреновића, Илије Гарашанина, краља Петра Карађорђевића, Милована Миловановића, Николе Пашића и кључног дела српске елите 19. и раног 20. века. Све ово о чему сам вам говорио у одговору на претходно питање, они су већ знали. Зато се Карађорђе учланио у грчку хетерију. То ћете наћи у текстовима Владимира Јовановића, Светозара Милетића, Светозара Марковића, Стојана Новаковића, Јована Цвијића, Светислава Симића, Милована Миловановића, Јована Скерлића. Оно што су започели кнез Михаило и Гарашанин, завршили су 1912. краљ Петар, Миловановић и Пашић, стварањем Балканског савеза са Грчком, Бугарском и Црном Гором, победом над Османским царством и ослобођењем Старе Србије и Македоније.
Црква се позива на Резолуцију 1244 УН, која је заједно са нашим Уставом, тренутно једини важећи међународни правни оквир за статус „Косова“, док је наша држава и на њу потпуно заборавила
ГрачаницаОнлајн: У последње време се једна опасна историјска манипулација шири не само Црном Гором, већ и Македонијом, а Косовом и Метохијом одавно већ. То је став на који се често позивају и неки представници невладиних организација и неки политичари, да су Срби 1918. окупирали ове области? Шта то значи за идеју, за коју се Ви залажете: Балкан – балканским народима?
Милош Ковић: Довољно ће им бити да на тренутак забораве на своју фиксацију на Србе, да се мало осврну око себе и искуствено провере шта су учинили и где су стигли, пошто су разбили Југославију, државу довољно велику и широку за све који су у њој живели. Добили су гомилу фрагментираних територија, са ограниченим суверенитетом, новокомпонованих националних идентитета (реч је баш о онима које у питању помињете), колонизованих, евнушких култура, задужених, пропалих економија, у међусобним завадама због граница, чука, ливада и превоја, које их чине погодним оруђем великих сила, али и исламиста, Турске, Саудијске Арабије…
Трибина у Грачаници „Страх од косовског завета, предрасуде и стереотипи“ на којој је учествовао проф. Ковић одржана 2016. године, Фото: ГрачаницаОнлајн
ГрачаницаОнлајн: Шта са Косовом и Метохијом? Чини се као да постоје разлике између државне политике и става који заступа СПЦ?
Милош Ковић: Разлике су постале потпуно видљиве, после поруке Светог Архијерејског Сабора од 10. маја 2018. Они који данас воде нашу државу отворено нуде Албанцима, САД и ЕУ поделу Косова (Метохију више и не помињу), па чак и „размену територија“ севера Косова (четири општине на северу) за, како они то кажу, „територије у Србији већински насељене Албанцима“. САД и Немачка то међутим неће, јер се залажу за територијални интегритет „Косова“. Зато наше власти сада најављују да ће, у замену за нешто што они зову „бенефитима“, потписати „правно обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа Београда и Приштине“, што је друго име за „пузећу“, постепену независност „Косова“. Док то ради наша држава, наша Црква се позива на Устав Републике Србије. Да ствар буде још чуднија, Црква се позива на Резолуцију 1244 УН, која је, заједно са нашим Уставом, тренутно једини важећи међународни правни оквир за статус „Косова“, док је наша држава и на њу потпуно заборавила (сетите се, иначе, да су се наш председник и министри закунули над Уставом и Јеванђељем). Држава нас убеђује да се „суочимо са реалношћу“, „одрекнемо митова“, „окренемо животу“ и „свом европском путу“, док Српска православна црква тврди да ће напуштање Косова бити почетак распадања државе Србије и захтева да не напуштамо 120.000 наших грађана и сународника на Косову и Метохији, али и своје највеће светиње.
У времену Титове Југославије, југословенски идентитет и антицрквена идеологија замаглили су националну свест Срба и замутили кладенце живе воде, који су Србе вековима чинили живим и виталним.
ГрачаницаОнлајн: Како као историчар гледате на то што се много пута кроз историју наш народ повео за црквом, уместо за онима који су га водили?
Милош Ковић: Црква је вековима, под Османлијама, Хабзбурговцима и Млечанима, водила српски народ. Ми смо тада, у оквирима Пећке патријаршије (1557-1766), без своје државе, живели у теократији. Патријарси и владике били су наше духовне, али и световне старешине. Искуство Српске цркве траје 800 година, од Светог Саве до данас. Када смо обновили српске државе Црну Гору и Србију, имали смо неколико великих државника који су и без Цркве доносили мудре одлуке. У међувремену, нарочито у времену Титове Југославије, југословенски идентитет и антицрквена идеологија замаглили су националну свест Срба и замутили кладенце живе воде, који су Србе вековима чинили живим и виталним. На такву основу дошла је данашња западњачка идеологија хедонизма, материјализма и себичности. То су болести наше средње класе, из које се данас регрутују наши властодршци. Њихове изјаве и дела откривају потпуно незнање и неразумевање српске историје и њеног укупног смисла, оличеног у Светосавском и Косовском завету.
ГрачаницаОнлајн: И за ким ће на крају Срби са КиМ да се поведу и имају ли избора?
Милош Ковић: Слобода избора дата нам је рођењем и њу нико не може да нам узме. По мом мишљењу, потребно је да се поведемо за Светим Савом, Светим Симеоном и Светим Кнезом Лазаром, за Светим Краљем Стефаном Дечанским, Светим Јоаникијем Девичким и Светим Петром Коришким. И ту не мислим само на Србе на КиМ, јер ви сте одавно на том путу. Самим тим што живите на Косову и Метохији, ви о томе довољно сведочите. Мислим првенствено на Београђане, Новосађане, Нишлије, на Шумадинце, али и на Србе у Црној Гори, Републици Српској, Хрватској, Македонији и у расејању. Морамо да обновимо предачке завете. Јевреји и Јермени су добар пример за то.
ГрачаницаОнлајн: Како видите Косово и Метохију за 10, 20 или 50 година?
Милош Ковић: То ће зависити од нас. Ми о томе одлучујемо. Питање Косова је питање опстанка Србије, Републике Српске и целог српског народа, и то мора да се разуме. Ако завете обновимо, победићемо. Завети увек подразумевају жртву. О томе сведоче и Нови и Стари завет. Али, из њих ће проистицати и мудра спољна политика, и јачање материјалних ресурса, и природни прираштај и културна обнова. Ако, како то каже социлог Срђан Шљукић, будемо довољно глупи да поверујемо у све те трице и кучине, у стаклене перле и дрангулије, у преговоре о приступању, европску агенду, Холивуд и Мадону, које нам Запад нуди у замену за наше Завете, нашу Свету Земљу и животе наших сународника на Косову и Метохији, пропашћемо.
Први човек Грачанице, Срђан Поповић најављује нове капиталне инвестиције, упркос томе што и ове године општински буџет није увећан. Изградња Основног суда у насељу Падалиште, као и нове и пространије болнице, близу 140 стамбених јединица, асфалтрање нових улица, завршетак пројекта водоводне и канализационе мреже, само су неке од инвестиција које предстоје. Председник Општине Грачаница верује да ће општински буџет за 2019. годину бити знатно увећан и креиран према потребама грађана. У интервју за портал Грачаница Онлајн Поповић је изразио жељу да опшина постане сервис свих грађана и да се обезбеди посао за што више младих.
Градоначелник општине Клокот – Врбовац, Божидар Дејановић, рекао је за портал ГрачаницаОнлајн да се морају хитно предузети мере како би се спречило претварање пољопривредног у грађевинско земљиште и како би се зауставила дивља градња, а самим тим и промена етничке структуре. Општина, на чије је чело дошао пре три месеца, била је тамни вилајет, каже Дејановић и додаје да његов тим има пуно посла. Пијаћа вода, електрична мрежа, улична расвета, контејнери, лоши животни услови мештана, наслеђени дугови, само су део проблема на чијем решавању је почело да ради ново руководство.
Чувени српски редитељ Борис Малагурски, светску славу је стекао документарним филмовима „Тежина ланаца“ и „Тежина ланаца 2“ у којима је до танчина објаснио распад СФРЈ, улогу великих сила у томе, пропаст југословенске привреде, уз свесрдну помоћ запада, наметање неолибралог капитализма, улози и помоћи водећих невладиних организација, финанисраних из САД-а, у процесу разбијања заједничке земље.
У интервјуу за портал ГрачаницаОнлајн Малагурски објашњава како су и зашто Албанци у многим земљма света покушали да спрече пројекције његовог последњег филма о угрожености српске културне и историјске баштине „Косово: Моменат у цивилизацији“.
Српски Мајкл Мур, како га називају многи светски медији, каже да људи заборављају да кад запад негде „упумпава новац“ новац се и враћа Западу.
„Они Албанци који су изашли из стања масовне хипнозе на Косову, су већ напустили покрајину“, тврди Малагурски, а Србима поручује:
Поводом разних спекукалција у медијима, у вези са хапшењем директора Канцеларије за Косово и Метохију Марка Ђурића, српски редитељ Борис Малагурски каже да се треба више држати доказа, а мање ширења сензационалистичких теорија.
„Без конкретних доказа. Мишљења су мишљења, а чињенице су чињенице“, подвлачи Малагурски.
Лидер Српског покрета Двери Бошко Обрадовић оцењује да је унутрашњи дијалог о Косову и Метохији чиста фарса председника Александра Вучића. Обрадовић додаје да се Вучићево балансирање између запада и Русије свело на испуњавање налога појединих западних држава на штету националних итереса Србије.
Предлаже да је „потребно да се удруже и други истакнути интелектуалци и политичке, друштвене и патриотске организације“. Истиче, да је „посебно важно да онај родољубиви део бирача СНС-а и СПС-а, којих несумњиво има, схвати чему води ова политика и да одбију, да тој политици дају додатни легитимитет, јер смо стигли до црвене линије”, закључује председник Српког покрета Двери Бошко Обрадовић.
Дарко Дозет, није само Николетина Бурсаћ нашег доба коме је уместо митраљеза фотоапарат оружје. Он је суштинска веза између Косова и Метохије и истине о нама. Овако је о младом аутору, иза кога стоји више од 20 година професионалног рада, говорио Живојин Ракочевић, директор Дома културе у Грачаници на отврању изложбе фотографија „Седам векова манастира Крупa“.
Уочи рата 1998. године, Дозет се нашао први пут на Косову и Метохији. Његове фотографије објављиване у Дневнику, Вечерњим Новостима и Танјугу, те године често су биле и једина информација са ових простора. Овде има велики број пријатеља, каже да му је најжалије што са свима не стиже да се види и попије кафу. Док је чекао почетак отварања своје изложбе у Грачаници, са нама је пристао да попије кафу и открије нам најзанимљивију дефиницију кафане.
Изложба „Седам векова манастира Курпе“, Фото:ГрачаницаОналјн
ГрачаницаОнлајн: Колико година рада стоји иза тебе, колико фотографија и изложби?
Дарко Дозет: Независно од ове изложбе, ја ове године обележавам 20 година професионалног рада и 25 година бављења фотографијом. У децембру би требало да изађе једна обимна фото-монографија, у којој ће се наћи више од 200 фотографија. У шали сам рекао да је 20 година стало у јену секунду, јер ако прерачунамо да је двестапедесети или петстоти део секунде један снимак, дођемо до те неке математике да сам ја у животу радио јако мало, свега неколико секунди. Ово ми је сигурно педесет и нека изложба, а што се тиче изложбе под називом „Седам векова Крупе“, после Новог Сада и Суботице, изложба је дошла овде, одавде се 26. октобра сели у Косовску Митровицу, а из Косовске Митровице у Загреб, по жељи нашег чувеног и угледног друштва „Просвјета“. Чули су да је изложба лепа, видели су како је оценила и наша православна црква и како је оценила публика, позвали су нас и изразили жељу да је поставимо у Загребу. Шта рећи? Овде код вас се осећам као код куће. Од 1998. године сам на Косову и толико пријатеља имам и што каже наша колегоиница Биља Гаврић, увек ме је некако срамота и увек осећам грижу савести што се нисам свима јавио. Али ја имам проблем…Када имате два пријатеља, ви им се можете јавити, али када у сваком већем месту на Косову имате 120 пријатеља, онда је немогуће да са свима попијете кафу, немогуће је чак и да се свима јавите телефоном, јер би то одузело пуно времена, а сви имамо неке обавезе. Ја сам пребукиран, имам обавеза око изложбе, али и неких активности везаних за филм. Неколико важних ставри се десило овде, филм госпођице Биљане Гаврић, концерт Гаравог сокака, моја изложба. Када су неке наше колеге новинари чули да свако од нас има нешто договорено, инсистирали су да ми дођемо заједно и мени је стварно задовољство да са тако дивном екипом и под слоганом „Нови Сад – Грачаници“, ми смо дошли овде и тиме смо желели да пошаљемо поруку заједништва, тимског рада, другарства. Јесте да смо ми то сада све спаковали у два дана и можда су неке ствари упале у сенку, али смо ми све то жртвовали због заједништва.
Фото: ГрачаницаОнлајн
За добру фотографију одлучују стоти делови секунде. То није само шкљоцање.
ГрачаницаОнлајн: И фотографи и новинари имају заједничку мисију. Шта је већи изазов, да се прича исприча фотографијом или новинским текстом?
Дарко Дозет: С обзиром на двадесетогодишње искуство и рад у новинској агенцији Танјуг, затим у новосадском Дневнику, јер ја сам запослену у новинској компанији Вечерње новости, али нема медија за који нисам радио, ја сам схватио да моје фотографије, колико год оне биле добре, ако нису поткрепљене текстом доброг новинара, оне не губе потпуно смисао, али не изгледа то добро. Исто, иако имате најбољу репортажу врхунског писца и аутора, та репортажа је отужна и тотално неприметљива и неупечатљива, ако заједно са том особом која је стварала није био и врхунски фоторепортер. Ја мислим да морамо да будемо тим. Можемо за неку нужду да ја потпишем текст или неки новинар за нужду да сам направи фотографију, али просто наша професија је таква, то је тимски рад и заједно морају да иду и аутор текста и аутор фотографије.
ГрачаницаОнлајн: Млади фотографи, па ево и ми новинари који се баш не разумемо у фотографију најбоље, прво питање које поставимо јесте, шта је потребно за једну добру фотографију, да ухватите савршен моменат, емоцију, да имате врхунску опрему или од свега по мало?
Дарко Дозет: Од свега по мало. Када се на неком догађају нађе 50 или 100 белосветских фотографа, то је као када на пример гледамо формулу 1 или атлетику где одлучују стоти делови секунде. Дакле, када сте на врхунском догађају, онда све одлучује, од опреме до тренутне инспирације, па чак и до тога да ли вас је тог дана болео зуб или не. То су све неке финесе. Све коцкице морају да се сложе да би настала добра фотографија, почев од искуства, међутим, добра фотографија зависи чак и од фактора среће. Много неких ствари је потребно и није то како изгледа. Уредници о томе не размишљају и кажу: „Одеш тамо и шкљоцнеш“. То је мало тужно и тешко чути.
ГрачаницаОнлајн: Треба мало више од шкљоцања.
Дарко Дозет: Много више од шкљоцања. Много је рада, много је уложеног труда у информисање, у сакупљање информација. Да бих ја „шкљоцнуо“ и учинио тај „шкљоц“ како они кажу, морам да знам много ствари, општа култура мора да ми буде изузетно велика, мора да сам информисан о људима, морам чак и да будем неки мали пророк и да неке ситуације, на основу информација које имам, покушам да предвидим, како ми не би „пролетео“ тај моменат онда када се деси. Ружно звучи када кажем да смо ми неки пророци, али стварно неке ствари треба да предвђамо и то нам пуно помаже да направимо добру фотографију. Пре неколико дана смо стајали, чувени господин Тома Петернек и још неколицина нас фоторепортера светског калибра, када смо се нашли на једном догађају у Београду и тада смо предвиђали одакле ће да трче демонстранти, а где ће да буде полиција. Предвиђали смо, ако крене полиција да их јури, пребиће их тамо, а они ће да беже у ону улицу. Значи, ми смо у својој глави разрадили све могуће сценарије како нас ништа не би изненадило када митинг почне. Ми смо све сценарије разрадили. А да смо ми само дошли са својим фотоапаратом и чекали да нешто „шкљоцнемо“, нама би сви моменти побегли.
„Седам векова манастира Крупa“ – После Грачанице изложба се сели у Косовску Митровицу и Загреб.
Живојин Ракочевић, Фото: ГрачаницаОналјн
„Дарко Дозет је Николетина Бурсаћ нашег доба на коме уместо митраљеза виси фотоапарат. Тај огорман човек на коме без реда виси чудна фотографска опрема и црна објективи, појавио се неочекивано и ниоткуда на Косову и Метохији. Остало је забележено да су његове фотографије још од 1998. године биле често једине информације и основни извор, професионални ослонац и глас света у нестајању. Прогутала би нас празнина раскопаног гроба у Ђаковици и ветар би однео наше речи, јецај и мук сродника, да није било Дарка Дозета који дубински тачним инстинктом бележи и замрзава трагедију и време, што фотографију чини уметничком“, рекао је директор Дома културе у Грачаници Живојин Ракочевић, отварајући изложбу фотографија „Седам векова манастира Крупa“ Дарка Дозета.
ГрачаницаОнлајн: Управо си нам испричао један од захтевнијих момената у овој професији. Да ли их је било више и можеш ли да ми кажеш како је изгледао твој први сусрет са Косовом и Метохијом после рата? Где си био и шта је на тебе оставило најјачи утисак?
Дарко Дозет: Први сусрети са Косовом и Метохијом су били 1998. године. Нешто се дешавало, долазиле су неке делегације из Новог Сада и ја сам као клинац почетник. Рекао сам да бих желео службено да идем тамо, тј.на КиМ, на шта је мој шеф рекао да не могу да идем и да он неће да одговара за мене, јер нисам искусан и ово и оно…Ја сам рекао да желим да идем на своју одговорност. Када је човек видео колико сам тврдоглав, потрудио се да ми да све могуће савете, када већ не можеда ми забрани да одем доле. Отишао сам без путног налога јер су ми они фактички забранили да идем, али пошто не могу да располажу мојим слободним временом, било је: „Ако хоћеш иди, али ми те нисмо послали“. Када сам стигао на КиМ, био сам фасциниран. Занемарићемо сада оне ружне ствари, пошто је био август 1998. године и на Косову није било баш „весело“ и нико се са тиме не може похвалити. Ниједно цивилизовано друштво се тиме не може похвалити, наравно ниједна страна. Дакле, ако занемаримооно ружно, највећи утисак на мене је оставио манастир Дечани. Чим сам видео Дечане, рекао сам да се овде морам вратити. Више не могу да избројим колико сам се пута враћао и колико је то долазака било у манастир Дечане. Јуче сам био поново у Дечанима и сваки пут ми то представља задовољство. Некада се дешавало буквално да тамо будем три минута, довољно ми је да уђем у храм и да се напијем воде са оног извора, чини ми се као да се поново родим.
ГрачаницаОнлајн: Ми смо се случајно срели у кафани и направили овај леп разговор.
Дарко Дозет: Кафана је озбиљна институција коју смо ми често занемарили или је ставили на неке маргине. Многе лепе ствари, на пример из поезије или из историје, дешавале су се управо у кафани и многе су се ствари решавале у њој. Кафана је место у коме разговарамо, дружимо се и долазимо до неких решења. У њој се посвађамо, у њој се помиримо, у њој склапамо нова пријатељства. Нисам од оних људи који мисле да би требало да се конзумирају велике количине алкохола, али би требало више да се дружимо и да више идемо у кафану, али са мером.
ГрачаницаОнлајн: Одлично! Ово је једна од најбољих дефиниција кафане коју сам чуо и да те допуним о њој се пева и у многим песмама.
Дарко Дозет: Кафана је најдемократскија институција у нашој земљи.
ГрачаницаОнлајн: На крају, имаш ли неку поруку за све нас који се спремамо да видимо твоју изложбу и за оне који ће тек доћи и погледати како си ти то бјективом фотоапратата представио једну од задужбина краља Милутина, манастир Крупу у Хрватској.
Дарко Дозет: Па не, нисам ја неки мудрац, било би претенциозно да ја нешто поручујем људима, а и наши људи су такви да нису слушали и много мудрије људе од мене, па зашто би послушали мене? Моја порука је уствари порука патријарха Павла, да будемо људи. Шта ми вреди ако је неко мој, ако је лош човек? Дражи ми је и мој непријатељ, ако је коректан и поштен.
Фото: ГрачаницаОнлајн
БИОГРАФИЈА:
Дарко Дозет је сарађивао са најугледнијим светским новинским агенцијама, а фотографије су му објављивали готово сви светски листови и магазини. Радио је у новосадском дневном листу Дневник, био фоторепортер новинске агенције Танјуг, а од 2007. године је ангажован у Новостима. Успешно је фотографисао ватерполо, одбојкашке, кошаркашке и фудбалске утакмице, а снимао је позоришне представе, протесте, као и 78 дана бомбардовања Југославије. Његове фотографије илустровале су бројне књиге, каталоге и монографије. Од 1998. године члан је Удружења новинара Југославије, потом Удружења новинара Србије. У фото, кино и видео савезу Војводине је од своје 16 године. Самосталне изложбе имао је у више од 50 градова Србије и света. Добитник је више признања за рад и ставралаштво на пољу фотографије.
