Одлуком Владе Србије, Предраг Радоњић је на место директора приштинског Народног позоришта постављен 2017. године. За то време склопио је више од десет протокола о сарадњи са позориштима из уже Србије, али и Народним Позориштем Републике Српске. Иза ове специфичне позоришне трупе, која је 1999. године протерана са матичне сцене у Приштини, а сада је коначно „свила гнездо“ у Грачаници, где је прошле године обележила значајан јубилеј, седам деценија постојања, стоји велики број одиграних представа.
У међувремену, док глумачка екипа у коопродукцији са нишким, новосадским, зајечарским и Народним Позориштем Републике Српске припрема нове или изводи представе са репертора за текућу сезону, Радоњић са колегама глумцима има амбициозне планове. Треба надмашити број од 40 одиграних представа у току године. Рад и залагање читаве екипе су препознати, па им је крајем прошле године у конкуренцији од 400 институција културе у Србији додељена награда Културни образац за изузетан допринос на пољу културе. Сребрна медаља „Јован Ђорђевић“, Српског народног позоришта из Новог Сада уследила је одмах после овог признања, а потом и „Златни ћуран“, награда која се традиционално додељује најбољем комичару, припала је глумцу овог позоришта, Милану Васићу.
За директора који је на руководећем месту једне значајне и важне установе тек непуне две године, ово су заиста добри резултати. Са Предрагом Радоњићем разговарао сам након представе „Женидба“ која је репризно изведена за публику у Грачаници. У интервјуу за портал ГрачаницаОнлајн Радоњић је признао да је радити у позоришту, одговорно и тешко, али уједно и веома дивно.
Оно што нису завршиле тројке које су слушале којим језиком ви говорите на некој градској улици на Косову и Метохији, сада довршавају институције. Институције желе да задовоље форму а да притом униште језик који је у званичној употреби.
Иако по образовању дипломирани економиста, бројеви су за њу били важни тек ради пуке статистике док је уредно у своји књигама збрајала истакнуте приштинске породице и личности оног времена, ђаке и професоре прве градске гимназије. Лепа писана реч и забележен траг у времену, одувек су били простор у коме се одлично сналазила. Непресушна потреба за сведочењем натерала ју је да се опроба и у докуметнаристици. Радмила Тодић Вулићевић ауторка бројних књига каже да се положај жене у друштву у многоме изменио.
У интервјуу за Грачаница Онлајн, амбасадор Велике Британије на Косову, Рори О Конел је рекао да формирање Војске Косова не би требало никога да забрињава јер ће у војсци бити заступљене све заједнице и војска неће предузимати никакве акције против Срба, на југу или северу Косова. Британски амбасадор сматра да се мора постићи обавезујући и свеобухватни споразум између Косова и Србије, јер тренутно стање забрињава људе и одбија инвеститоре. По његовим речима, тренутно не постоји политичка воља да до тог договора дође, као и да на Косову нема довољно политичког ангажовања у борби против корупције и организованог криминала, а у циљу обезбеђивања владавине права.Више „Рори О Конел: Војска Косова неће освајати север, нити ће предузимати било какве акције против Срба“→
Срби на Косову не би могли да преживе да немају подршку државе Србије, рекао је у интервјуу за портал Грачаница Онлајн, државни секретар у Министарству привреде Владе Србије, Бранимир Стојановић. Он је подржао оставке градоначелника са севера Косова, наглашавајући да градоначелници општина са српском већином јужно од Ибра то нису урадили због другачијих околности и мањих политичких инструмената које могу да користе. Осуђујући, како је рекао, антисрпске таксе Владе у Приштини, као и најављено оснивање Војске Косова, Стојановић поручује да су Срби са Косова и Метохије преживели и много горе ствари, али су ипак опстали на својим огњиштима.Више „Бранимир Стојановић: Срби на Косову не би могли да преживе да немају подршку државе Србије“→
Разговор са Гораном Игићем дипл. филологом, преводиоцем, новинареми одскора кадровским појачањем ДСС -а у својству саветника за медије Председника ДСС-а др Милоша Јовановића обавили смо превасходно због тога што је нашим читоацима омогућио да сазнају за велики пројекат Аустро-угарске монархије, стварање државе Албанаца на Балкану. Игић је наиме превео докторски рад Теодоре Толеве, Бугарке, која је имала приступ бечком Царксом архиву и истраживање објавила у докторском раду „Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације 1896 – 1908.“ Игић је пристао да његово прво појављивањ у меидјима буде интервју за наш портал.
Наставник физике у Електротехничкој школи „Михајло Пипин“ у Грачаници, Јовица Мишковић, недавно је са групом физичара из Србије посетио највећу истраживачку станицу елементарних честица, ЦЕРН у Швајцарској. Рођени Лепосавац, Јовица, од 2003. године ради у Грачаници као професор физике, а поред ње је одувек волео и писао поезију. До сада је издао две збирке песама, припрема и трећу. У краћем интервјују за портал ГрачаницаОнлајн, Мишковић отркива како је доживео посети највећем светском истраживачком центру, откуд љубав према поезији и да ли су физика и књижевност спојиве категорије?Више „Једини професор са КиМ који је обишао ЦЕРН, Јовица Мишковић тврди: Физика је живот, поезија је љубав!“→
Министар за заједнице и повратак и заменик косовског премијера у оставци, Далибор Јевтић, за портал ГрачаницаОнлајн открива да је само десет посто од укупног броја расељених изразило жељу да се врати на Косово. Јевтић наглашава да и тако мали проценат Срба који желе да се врате на вековна огњишта угрожавају константни напади на повратнике.
Бојана и Небојша Брдарић су брат и сесрта, родом из Сомбора, којима су љубав према традиционалној српској музици усадили родитeљи. Брат и сеја су заволели музику Лике и Кордуна, одакле им потиче мајка, али и народну песму и коло централне Србије, где је рођен њихов отац. У креирању истанчаног укуса ово двоје извођача, утицала је српска музика и једног и другог краја. Не само да су је заволели, већ су јој се и посветили. Бојана пева од своје осме године и насупа са братом који свира кавал и све дувачке инсрументе. Гостовили су много пута Народном оркестру РТС-а, саставу „Ступови“, а сада имају своју групу „Златопис“, где Бојана својим „златним“ гласом, а Небојша нотама, исписују помало заборављене мелодије старе Србије.
Иако им је место рођења најлепши западно бачки град, Бојна и Небојша се нису одлучили за извођење „врцавих“ војвођанских песама. Уместо тамбурице Небојша је виртуоз на кавалу. Због чега им је другачији музички израз блискији за интерпретацију, откривају у интервју за портал ГрачаницаОнлајн…
Небојша о Бојана Брдарић, Фото: Приватна архива
Бојана Брдарић: Небојша и ја смо рођени у Сомбору,али oтац је, пореклом, из села Пепељевац, код Лајковца, а мајчини су из Лике и са Кордуна. Љубав према овој музици нам је усадио отац који је често пуштао старе радијске певаче, певаче Радио Београда. Мислим да је, управо то разлог, зашто смо се определили за музику која није карактеристична за крај у ком смо рођени. Без обзира на наше порекло, љубав према родном Сомбору јер ипак велика.
ГрачаницаОнлајн: Када бисте неком странцу описивали музику и начин певања и свирања у овим крајевима, шта би сте му рекли, како се пева и свира у Шумадији, како у западној Србији, како јужно, од Ниша до Врања, како на Косову и Метохији, како у Македонији,како у Босни?
Бојана Брдарић: Најбољи начин да се разлике објасне странцу, јесте песмом и свирком. Сматрам да не постоје оне праве речи које би неком, ко није са ових простора, могле да дочарају ту шареноликост и разлику у стиловима.
Одрасли смо из квалитетну музику, зато је и изводимо
ГрчаницаОнлајн: Рођени сте у време екпсанзије „турбо фолка“ и разноразних мешавина звукова и музичких праваца. Да ли су, то време и та музика били пресудни да се ти и брат определите за традиционалну песму?
Бојана Брдарић: У нашој породици се никада није слушала музика која је била модерна у то време. Ако смо и слушали страну музику, то су углавном биле песме које су настајале `60-их и `70-их година прошлог века, а када причамо о домаћој музици, то су, наравно, биле наше старе, традиционалне песме. Нас је, управо породица, спасила од негативних утицаја модерне музике, шунда и кича.
ГрачаницаОНлајн: Коју песму најрадије изводите на наступима? Да ли ти се некада догодило да те нека нумера толико дирне да заплачеш?
Бојана Брдарић: Избор нумера зависи доста од нашег расположења. Определити се за омиљену нумеру је заиста тешко. Дуго се бавимо музиком и изводимо многобројне песме које нам се допадају. Највише волимо да направимо комбинацију шареноликог репертоара из различитих крајева, јер у томе највише уживамо. Такође, тешко је заплакати на сопствену интерпретацију. Пре ћемо емотивније реаговати на изведбу неког кога смо слушали као деца.
Са једног од многобројних наступа, Бојана и Небојша Брдарић, Фото: приватна архива
ГрачаницаОнлајн: Наступали сте са народним оркестром РТС-а у етно саставу „Ступови“, сада у саставу „Златопис“, подржали бројне хуманитарне акције и концерте. Како се осећа уметник када свој глас и умеће дарује у хуманитарне сврхе и тиме помогне некој породици или појединцу?
Бојана Брдарић: Хуманитарни рад је увек посебан. Наступали смо на многобројним концертима, и по нашем мишљењу, сваки уметник би требало да хуманитарни рад схвати као своју обавезу, јер таленат је нешто што је уметнику природно дато, а хуманитарни рад је најбољи начин да, тај свој дар, подели са другима.
Најсетније су песме са Косова и Метохије, њих је тешко не осетити јер изазивају емпатију
ГрачаницаОнлајн: У лирским песмама са југа Србије и са Косова и Метохије, емоције су сркивене. Мелодија је често спорија, али и тужна, нарочито код композиција које говоре о ропству под Туцима и страдању. Колико труда треба уложити да бисте отпевали једну такву песму, осетили емоцију коју она има, оживели је и пренели на публику?
Бојана Брдарић: Најсетније и најтеже песме су настајале као последица муке. Тако је и у овом случају. На почетку нам је било страшно захтевно да разумемо такву тематику, јер нисмо одрастали у време настанка тих песама, али временом, читајући историју и едукујући се у том правцу, смо почели лакше да разумемо тежину таквих песама. Такве нумере је тешко не осетити, јер звучно утичу на расположење и изазивају емпатију.
ГрачаницаОнлајн: Шта је захтевније за извођење, весело колце из Шумадије или Војводине или спора и сентиментална мелодије Старе Србије, питамо Небојшу?
Небојша Брдарић: Најзахтевније је оно што извошђач не разуме да интерпретира. Познавање стилова и здруживање са мелодијом је нешто на чему се ради годинама.
ГрачаницаОнлајн: Када увежбавате неку песму, да ли истражујете како је настала, каква се прича крије иза ње, какву поруку носи, када је први пут испевана и од кога?
Бојана и Небојша Брдарић
Бојана Брдарић: Ради бољег познавања саме нумере, није лоше информисати се о њој. Морамо да признамо да нам је, од самог почетка, пракса да се упознамо са историјатом песме, њеним пореклом и самим значењем текста који ћемо певати. Наравно, тешко је наћи информације за све нумере које изводимо. Доста тога смо, у оно доба, снимали са радија на касете, па смо имали и потешкоћа у налажењу историјских података везаних за одређену нумеру. Ако причамо о компонованим песмама у народном духу, нормално је да су одређене нумере прихваћене у народу као традиционалне. Народ има потребу да сведочи о садашњем времену будућим генерацијама и зато је логично да такве песме заживе у нашој традицији.
ГрачаницаОналјн: Зашто је важно да у овим тешким данима и наступајућем времену сачувамо своју традиционалну музику, игру и песму?
Бојана Брдарић: Нематерјална традиција је нешто што нас чини оним што јесмо. Ако би се наша музика, између осталог, заборавила, брзо би и народ изгубио свој идентитет. То је наш, народни, печат, нешто по чему смо посебни. Традиционална музика је живи сведок историје и сензибилитета народа и велика штета би била да се она заборави. Када би нестала музика једног народа, нестао би и тај народ. Наш задатак је да се то не догоди.
Професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду и доктор историјских наука, Милош Ковић каже за портал ГрачаницаОнлајн да су разлике у ставовима Српске православне цркве и актуелне власти државе Србије према Косову и Метохији, постале потпуно видљиве после поруке Светог Архијерејског Сабора од 10. маја 2018.
“Они који данас воде нашу државу отворено нуде Албанцима, Сједињеним Америчким Државама и Европској унији поделу Косова (Метохију више и не помињу), па чак и „размену територија“ севера Косова (четири општине на северу) за, како они то кажу, „територије у Србији већински насељене Албанцима“, рекао је проф. др Ковић у интервјуу за наш портал.
Ковић напомиње да је „правно обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа Београда и Приштине“ друго име за „пузећу“, постепену независност „Косова“.
“Док то ради наша држава, наша Црква се позива на Устав Републике Србије. Да ствар буде још чуднија, Црква се позива на Резолуцију 1244 УН, која је, заједно са нашим Уставом, тренутно једини важећи међународни правни оквир за статус „Косова“, док је наша држава и на њу потпуно заборавила“, појаснио је професор Ковић.
Он је подсетио да су се председник и министри заклели над Уставом и Јеванђељем и додао да морамо да обновимо предачке завете, те да су Јевреји и Јермени добар пример за то.
Jедан од покретача Апела за очување Косова и Метохије, који је до сада потписало више од 16 хиљада грађана, истакнутих интелектуалаца и црквених представника, каже да је „питање Косова питање опстанка Србије, Републике Српске и целог српског народа.
У интервјуу за портал ГрачаницаОнлајн, проф. др Милош Ковић говори и о томе зашто је у Хагу бранио генерала Ратка Младића и због чега брани теорију да Балакан припада балканским народима.
Проф. др Милош Ковић (приватна архива)
Хаг је велико српско стратишете, а намера Трибунала је да Србима изнова пише историју
ГрачаницаОнлајн: Да ли верујете да ће ваш одлазак у Хаг да браните Ратка Младића имати било каквог утицаја на даљи ток тог судског процеса, али и на будућу историју српског народа?
Милош Ковић: То је политички суд, пропагандно средство, чији задатак је да све оно што су починиле НАТО земље и њихови штићеници на Балкану, од разарања Југославије до масовних злочина, пребаци на Србе. Моје је било да оспорим њихове историографске претензије, да покажем шта све не знају. Важна је, наиме, та намера Хашког трибунала да Србима изнова пише историју. Сетите се само скандалозних оптужница против Слободана Милошевића и Војислава Шешеља, у којима се понајвише приповедало о дефектима и странпутицама српске историје. Хтео сам делом да покажем да се њима треба супротстављати и да је потребно да без зазора раскринкавамо њихове глупости. Такође, морам да кажем, да је срамотна незаинтересованост наше јавности за оно што се тамо догађа и за судбину оних које смо предали тој модерној инквизицији. Хаг је велико српско стратиште. Када су ме адвокати, које је ангажовао Дарко Младић, позвали да се у одбрану укључим као историчар и експерт, разумео сам то и као позив да испуним своју дужност. Одувек сам осећао да нисам ништа учинио за борбу Срба западно од Дрине за голи опстанак и тада ми се за то указала прилика. Када сам видео како генерала Ратка Младића, легендарног српског војника, који је један од оних људи који су спасили српски народ у Босни и Херцеговини да им се не понови 1941, у Трибуналу бахато оптужују за невероватне, па и смешне ствари, то сам доживео само као потврду да сам урадио добро што сам се ту обрео. Судије третирају и сведоке одбране као да су оптужени и мени је заиста пријало да станем поред генерала и на себе примим бар део његовог терета. То су били моји мотиви. Шта сам постигао, о томе ће други да суде. У начелу, себи не придајем посебан значај. Једноставно, верујем да свако од нас само треба да чини онолико колико је до њега, да испуњава свој позив и дужност, без много вајкања о томе хоће ли победити или не. Када тако будемо чинили и победа ће доћи. Посведочити се мора делом, не речима.
Фото: Wikimedia Commons/Medija centar Beograd
Историчар мора да се држи оног древног методолошког начела, које нам је у аманет оставила мајка Јевросима: „Ни по бабу ни по стричевима, но по правди Бога истинога“.
ГрачаницаОнлајн: Какве је то драгоцене историјске изворе, захваљујући процесима који се воде против Срба, могао да прикупи трибунал у Хагу?
Милош Ковић: Хашки трибунал је током својих истрага прикупио огромну грађу о догађајима из времена 1991-1999. Не заборавимо да су процеси вођени и против несрба. Муслимани и Хрвати осуђивани су, наравно, искључиво за међусобне злочине. Та грађа, укључујући и процесе против Срба, доноси много сирових, историјских чињеница и зато ће бити драгоцена за будуће историчаре, обучене да утврђују њену веродостојност и аутентичност. Ствар је у потоњој интерпретацији. Сутрашњи историчар тражиће изворе, историјску грађу, критички ће је испитивати, али неће бити дужан да хашку интерпретацију у било чему поштује. Она ће трајати онолико колико буде трајала сила оних који су је успоставили. А историчар мора да се држи оног древног методолошког начела, које нам је у аманет оставила мајка Јевросима: „Ни по бабу ни по стричевима, но по правди Бога истинога“.
ГрачаницаОнлајн: Да ли имамо довољно интелектуалне снаге и воље да одбранимо историјске чињенице које нама иду у прилог, упркос Западу који покушава да нас жигоше и наметне нам кривицу за све лоше на Балкану?
Милош Ковић: Наше је да чинимо онолико колико је до нас, да будемо „мудри као змије и безазлени као голубови“. Проучити стварне чињенице и имати их на уму при свакој нашој акцији, али слушати глас савести и поступати по њему. Сетите се речи Патријарха Павла: „Будимо сарадници Божији, чинећи оно што до нас стоји, и Бог ће помоћи да се избавимо од онога чему се ми не можемо супротставити.“ Суочили смо се са огромном силом. Запад има до сада невиђену моћ убеђивања, која се, пре свега, заснива на медијском монополу на истину и на културној колонизацији скоро целе планете преко масовне, поп културе, Холивуда и сличних оруђа. На нама је да разумемо да смо ми древни народ, који је дочекао и испратио много царстава, нестрпљивих да завладају Балканом и, по могућству, целим светом. Наш вајар Светомир Арсић Басара, рођен на падинама Шар-планине, приповеда како је, као пастир на Косову гледао пролазак нацистичке групе армија Е. Он каже да је тада закључио да толика сила мора бити непобедива, да је то крај историје. Али за само неку годину, Хитлер и његова армада били су прах и пепео. У Берлин су ушли Руси. Потребно је да се и тога присетимо. Боља поука нам не треба. Дакле, најважније је да се то освешћивање одигра у нама. То је оно што је Жарко Видовић називао буђењем морално-историјске, националне свести.
Упркос нечасним намерама Запда и наших власти, Апел за одбрану Косова и Метохије потписале су наше најугледније јавне личности, 12 епископа наше Цркве, 14 академика, око 400 професора универзитета.
ГрачаницаОнлајн: Колико би Ваших колега или интелектуалаца стали на Вашу страну и у одбрану Срба у настојању да се докажу Западу да у читавој причи на Балкану нису само Срби лоши момци?
Милош Ковић: Људима је потребан пример и охрабрење. Број није важан. Не мора да нас буде много. А и наше бројно стање, као у свакој герилској акцији, и у сваком духовном покрету, мењаће се са променама у односима снага, са слабљењем противника, што је историјска неумитност. За сада, узмите Апел за одбрану Косова и Метохије, објављен на Бадњи дан 2018. (имате га на сајту neodustajemo.rs) и видећете да су га, упркос нечасним намерама Запада и наших власти, потписале наше најугледније јавне личности, 12 епископа наше Цркве, 14 академика, око 400 професора универзитета…
Осиромашени уранијум, којим су нас частили, не уме да разликује Србе и Албанце.
ГрачаницаОнлајн: Да ли верујете у то да се народи на Балкану сами могу договорити о својој даљој судбини, суживоту и границама, имајући у виду предрасуде, историјске чињенице, замрзнуте конфликте и утицај великих сила?
Једно од предавања прф. др Милоша Ковића
Милош Ковић: Мораће, уколико хоће да преживе. У овом тренутку, то изгледа као утопија. Срби са Косова то најбоље знају, али, то је закон будућности. Реч је о голом разуму и логици. Шта је алтернатива? Је ли међу нама остао ико, ко после свега још верује да ће нам спровођење воље великих сила донети мир и просперитет? Ти безбојни чиновници, заменици помоћника државних секретара и комесари за проширења, нити знају, нити их суштински занима како ћемо овде у будућности живети ми, Албанци, Хрвати и наша деца. Осиромашени уранијум којим су нас частили, не уме да разликује Србе и Албанце. Кључно је оно питање које је Черчил поставио Фицроју Меклејну, када се овај чудио зашто британски премијер на власт у Југославији доводи комунисте: „Хоћете ли ви тамо да живите?“ Има ту још једна важна чињеница када говоримо о великим силама. Оне почесто намерно стварају тињајућа ратна жаришта и сукобе, да би имали повода да интервенишу и одлучују. Да бисте преживели, дакле, не смете извршавати њихове налоге. Морате се супротставити, али на промишљен начин, памтећи: „мудри као змије, безазлени као голубови“. У међувремену, потребно је да и наши суседи схвате да ће они и њихова деца остати да живе овде са нама и онда када САД одавде оду. Потребно је да о томе поразмисле и албански шовинисти, који се сада, са НАТО ветром у једрима, замерају дословно свим својим суседима. Да ли заиста искрено верују да ће им убијања, пљачке и протеривања Срба са Косова и Метохије донети мир и срећу?
ГрачаницаОнлајн: Шта тачно значи Ваша теорија „Балкан – балканским народима?
Милош Ковић: То није моја теорија него начело и пракса спољне политике кнеза Михаила Обреновића, Илије Гарашанина, краља Петра Карађорђевића, Милована Миловановића, Николе Пашића и кључног дела српске елите 19. и раног 20. века. Све ово о чему сам вам говорио у одговору на претходно питање, они су већ знали. Зато се Карађорђе учланио у грчку хетерију. То ћете наћи у текстовима Владимира Јовановића, Светозара Милетића, Светозара Марковића, Стојана Новаковића, Јована Цвијића, Светислава Симића, Милована Миловановића, Јована Скерлића. Оно што су започели кнез Михаило и Гарашанин, завршили су 1912. краљ Петар, Миловановић и Пашић, стварањем Балканског савеза са Грчком, Бугарском и Црном Гором, победом над Османским царством и ослобођењем Старе Србије и Македоније.
Црква се позива на Резолуцију 1244 УН, која је заједно са нашим Уставом, тренутно једини важећи међународни правни оквир за статус „Косова“, док је наша држава и на њу потпуно заборавила
ГрачаницаОнлајн: У последње време се једна опасна историјска манипулација шири не само Црном Гором, већ и Македонијом, а Косовом и Метохијом одавно већ. То је став на који се често позивају и неки представници невладиних организација и неки политичари, да су Срби 1918. окупирали ове области? Шта то значи за идеју, за коју се Ви залажете: Балкан – балканским народима?
Милош Ковић: Довољно ће им бити да на тренутак забораве на своју фиксацију на Србе, да се мало осврну око себе и искуствено провере шта су учинили и где су стигли, пошто су разбили Југославију, државу довољно велику и широку за све који су у њој живели. Добили су гомилу фрагментираних територија, са ограниченим суверенитетом, новокомпонованих националних идентитета (реч је баш о онима које у питању помињете), колонизованих, евнушких култура, задужених, пропалих економија, у међусобним завадама због граница, чука, ливада и превоја, које их чине погодним оруђем великих сила, али и исламиста, Турске, Саудијске Арабије…
Трибина у Грачаници „Страх од косовског завета, предрасуде и стереотипи“ на којој је учествовао проф. Ковић одржана 2016. године, Фото: ГрачаницаОнлајн
ГрачаницаОнлајн: Шта са Косовом и Метохијом? Чини се као да постоје разлике између државне политике и става који заступа СПЦ?
Милош Ковић: Разлике су постале потпуно видљиве, после поруке Светог Архијерејског Сабора од 10. маја 2018. Они који данас воде нашу државу отворено нуде Албанцима, САД и ЕУ поделу Косова (Метохију више и не помињу), па чак и „размену територија“ севера Косова (четири општине на северу) за, како они то кажу, „територије у Србији већински насељене Албанцима“. САД и Немачка то међутим неће, јер се залажу за територијални интегритет „Косова“. Зато наше власти сада најављују да ће, у замену за нешто што они зову „бенефитима“, потписати „правно обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа Београда и Приштине“, што је друго име за „пузећу“, постепену независност „Косова“. Док то ради наша држава, наша Црква се позива на Устав Републике Србије. Да ствар буде још чуднија, Црква се позива на Резолуцију 1244 УН, која је, заједно са нашим Уставом, тренутно једини важећи међународни правни оквир за статус „Косова“, док је наша држава и на њу потпуно заборавила (сетите се, иначе, да су се наш председник и министри закунули над Уставом и Јеванђељем). Држава нас убеђује да се „суочимо са реалношћу“, „одрекнемо митова“, „окренемо животу“ и „свом европском путу“, док Српска православна црква тврди да ће напуштање Косова бити почетак распадања државе Србије и захтева да не напуштамо 120.000 наших грађана и сународника на Косову и Метохији, али и своје највеће светиње.
У времену Титове Југославије, југословенски идентитет и антицрквена идеологија замаглили су националну свест Срба и замутили кладенце живе воде, који су Србе вековима чинили живим и виталним.
ГрачаницаОнлајн: Како као историчар гледате на то што се много пута кроз историју наш народ повео за црквом, уместо за онима који су га водили?
Милош Ковић: Црква је вековима, под Османлијама, Хабзбурговцима и Млечанима, водила српски народ. Ми смо тада, у оквирима Пећке патријаршије (1557-1766), без своје државе, живели у теократији. Патријарси и владике били су наше духовне, али и световне старешине. Искуство Српске цркве траје 800 година, од Светог Саве до данас. Када смо обновили српске државе Црну Гору и Србију, имали смо неколико великих државника који су и без Цркве доносили мудре одлуке. У међувремену, нарочито у времену Титове Југославије, југословенски идентитет и антицрквена идеологија замаглили су националну свест Срба и замутили кладенце живе воде, који су Србе вековима чинили живим и виталним. На такву основу дошла је данашња западњачка идеологија хедонизма, материјализма и себичности. То су болести наше средње класе, из које се данас регрутују наши властодршци. Њихове изјаве и дела откривају потпуно незнање и неразумевање српске историје и њеног укупног смисла, оличеног у Светосавском и Косовском завету.
ГрачаницаОнлајн: И за ким ће на крају Срби са КиМ да се поведу и имају ли избора?
Милош Ковић: Слобода избора дата нам је рођењем и њу нико не може да нам узме. По мом мишљењу, потребно је да се поведемо за Светим Савом, Светим Симеоном и Светим Кнезом Лазаром, за Светим Краљем Стефаном Дечанским, Светим Јоаникијем Девичким и Светим Петром Коришким. И ту не мислим само на Србе на КиМ, јер ви сте одавно на том путу. Самим тим што живите на Косову и Метохији, ви о томе довољно сведочите. Мислим првенствено на Београђане, Новосађане, Нишлије, на Шумадинце, али и на Србе у Црној Гори, Републици Српској, Хрватској, Македонији и у расејању. Морамо да обновимо предачке завете. Јевреји и Јермени су добар пример за то.
ГрачаницаОнлајн: Како видите Косово и Метохију за 10, 20 или 50 година?
Милош Ковић: То ће зависити од нас. Ми о томе одлучујемо. Питање Косова је питање опстанка Србије, Републике Српске и целог српског народа, и то мора да се разуме. Ако завете обновимо, победићемо. Завети увек подразумевају жртву. О томе сведоче и Нови и Стари завет. Али, из њих ће проистицати и мудра спољна политика, и јачање материјалних ресурса, и природни прираштај и културна обнова. Ако, како то каже социлог Срђан Шљукић, будемо довољно глупи да поверујемо у све те трице и кучине, у стаклене перле и дрангулије, у преговоре о приступању, европску агенду, Холивуд и Мадону, које нам Запад нуди у замену за наше Завете, нашу Свету Земљу и животе наших сународника на Косову и Метохији, пропашћемо.
