– У току мог боравка у Солуну упознавајући се и дружећи са људима различитих националности, скоро увек када су ме питали да нешто кажем о земљи из које долазим, незаобилазна тема ми је била Косово и Метохија. Прво сам говорио о историјском, културном и духовном значају Косова и Метохије, да би на крају дотицао и болну тему опстанка нашег народа на тим вековним српским просторима – почиње своје казивање о доласку на Косово и Метохију Никола Станчић из Врњачке Бање, који је тренутно докторант теологије у Солуну.

– Једном приликом када сам са групом Грка био на Олимпу, на од прилике 2700 метара висине дошли смо на идеју да свако отпева по једну песму. Браћа и сестре Грци су отпевали своје углавном традиционалне песме из различитих крајева Грчке, а ја сам отпевао песму „Са Косова зора свиће“. У данима који су потом уследили, моји пријатељи су делили видео снимак те песме међу собом, а ја сам све чешће покретао разговор о лепотама овог дела Србије, о светињама, природи и увек се разговор завршавао позивом,, Идемо!“. После сваке литургије су ме питали ,,Када ћемо на Космет?“ Њихово питање је прерасло у искрену жељу, а у данима пред Видовдан смо пут Космета кренули нас шесторо: Јосиф Д. Канделарио Трејси и његова супруга Ефросинија из Калифорније,   Катерина Мавроматаки из Солуна и Елефтериа Делијани из Ларисе, мој колега теолог Драгољуб Гарић из Сенте и ја. На Косову и Метохији нам се придружио мој пријатељ из Београда Иван Раковић захваљујући којем смо лако стигли до светиња и српских места на Косову и Метохији – наставља Никола Станчић своју причу при нашем сусрету у Ораховцу.

 Никола је већ много пута долазио на Косово и Метохију, ал му је сада био циљ да и припадницима других народа покаже значај Косова и Метохије не само за српски народ, већ и за све православне хришћане. Никола сматра да ,,духовно благо наших манастира и цркава позива и призива на јединство свих људи, а поготово нас православних хришћана“:

   -У том смислу нас шесторо је потврдило ову истину. Ово наше поклоњење је било од самога Господа нашег Исуса Христа који нас је окупио и саставио да посведочимо да је наша земља Косово и Метохија земља јединства и љубави. Иако није могла са нама, наше путовање је подржала и једна Албанка из Албаније, која нас је испратила и пожелела нам срећан пут. Одмах сам знао да имамо благослов Онога који спаја све народе и који је једини човекољубац.

И заиста Никола је успео да својим пријатељима на најбољи начин прикаже светиње и народ који живи у његовој земљи, његов српски народ, српску културу, веру и традицију. За недељу дана колико је трајало њихово поклоничко путовање обишли су манастире Драганац, Грачаницу, Зочиште, Дечане, Пећку Патријаршију, Гориоч, Девич, Бањску, Свете Архангеле и друге светиње града Призрена, а потом и светиње у другим деловима Србије: Црну Реку, Сопоћане, Ђурђеве Ступове, Студеницу, Жичу, знаменитости Београда, Ниша и Лесковца.

Пуни утисака и емоција вратили су се у Грчку преко Старог Нагоричана у Македонији обећавши на растанку да ће све што су видели, чули и осетили пренети својим пријатељима и да ће сваки наредни пут доћи у већој групи.

Елевтерија Делијани млади филолог из Ларисе поделила је са нама своје утиске са овог поклоничког путовања:

-Оно што ћу сигурно осећати у души сваки пут кад се будем сетила овог нашег поклоничког путовања на Косово и Метохију је присуство благодати и благослова… У посланици Римљанима пише „а гдје се умножи гријех, онде се још већма умножи благодат“ (Римљ.5,20). То осећам за Космет, који без обзира на велике духовне падове и све муке које носи ова земља у исто време садржи и једну посебну благодат. Ово напомињем јер сви знамо и користи нам да знамо колико тешких тренутака је искусио и колико и данас подноси народ Косова и Метохије. Велике светиње и манастири Косова и Метохије су сведочанство присутности те посебне благодати. У сваком манастиру поклањајући се моштима светих запазили смо поштовање људи према светости и православљу. Манастири, су другим речима једна врста путовања кроз која упознајемо теологију Цркве, уметност и лепоту. Посећујући један манастир и други у низу није престајало једно велико одушевљење од невероватне лепоте цркава, фрескописа али и природе самих места која су прелепа, пуна зеленила. Људи су посебно гостољубиви и спремни да вам говоре за своја места у којима живе и наравно да кажу по коју реч на грчком када чују и виде да се пред њима налази Грк и то је веома лепо. Наравно, такво место као што је Косово и Метохија, не престаје да буде под сталним искушењима. Имајући могућност да посетим заједно са мојим пријатељима место Ораховац схватила сам колико је лако за нас бити православан у Грчкој, док у исто време на само мало раздаљине од нас православни хришћани свакодневно сведоче шта значи да будеш православан и да водиш такву духовну битку у којој користиш читаве своје унутрашње снаге које имаш. Надам се да ће сва наша браћа у Србији прослављати Бога и да неће заборавити речи Св. Апостола Павла: „а гдје се умножи гријех, онде се још већма умножи благодат (Римљ.5,20).

Снажан утисак на поклонике из Калифорније је оставио сусрет са Србима на Косову и Метохији, посебно у Ораховцу где су са Николиним пријатељима провели једно поподне. Јосиф Д. Канделарио Трејси је то испричао овако:

   -Ако нешто са Косова никада нећу заборавити, то је сигурно Ораховац у којем су некада Албанци муслимани и  Срби хришћани заједно живели у миру. Некада је три хиљаде Срба Ораховац називало својим домом. А онда је стигао рат, страшна 1999.година, и систематски прогон хришћана на Косову. Угрожено српско становништво које је одбило да напусти своја огњишта окупило се како би се заштитило око сеоске цркве на брду, у јединој преосталој улици која је постала српски гето. Тамо смо отишли да посетимо једну од српских породица, Николине и Иванове пријатеље, која је у ствари прошла све оно што се њиховом народу у Ораховцу дешавало. Породица Радић, која нас је угостила у свом дому, је гледала и трпела док се свет око ње распадао и окретао наглавачке, док су стизале претње њима,њиховим пријатељима и родбини, док су им суседи и рођаци отимани, мучени и одношени у нека већа зла. Ипак, својом упорношћу су очували радосну светлост Христову у својим срцима, не дозволивши да се угаси. Они представљају живо сведочанство о томе шта значи састрадавати Христу.

Иако је уз помоћ пријатеља преводиоца једино могао да чује причу својих домаћина Срба, Јосиф је кроз све оно што је својим очима видео приметио разлику изеђу делова града у којима живе Срби од онога где живе њихове друговере комшије:

-Приближујући се рубу српског гета, приметили смо разлику у стању у ком се налазе путеви – у српској улици пут је пун рупа, будући да га косовска „влада“ свесно занемарује. На углу смо затекли групу српске деце која су играла фудбал, застали смо да поразговарамо с њима и сликамо се. Уз децу, која су склопила три прста у знак Свете Тројице смо и ми прстима начинили тај знак, како бисмо им показали солидарност и охрабрили их. Прошли смо поред једне куће чија је висока ограда била опасана бодљикавом жицом у којој живе Срби. Није било тешко уочити спаљене рушевине кућа у којима су Срби некада живели. По причи наших домаћина, из многих кућа су киднаповани чланови породица, а понегде и целе породице, као што је био случај са породицом Томе Баљошевића.

   Затим смо срели једну српску баку са осмехом на лицу. Рече да се зове Ковиљка . Испричала нам је причу о згради испред које је седела, Конаку Пећке Патријаршије, згради у којој је једно време радила и школа, а која је припадала српској Цркви, и коју је један мудри владика спасио од заплењена од стране комунистичке власти. Обрадовала се што је видела младе људе из иностранства и желела је да се слика са нама – прича Јосиф.

Јосиф је одлично упамтио сваки детаљ који је казивао како Срби у Ораховцу живе. Није му омакла слика запуштених српских кућа, а ни слика запуштеног кафића у Грковића улици. Радознало је упијао причу да је некада ту врвело од младих људи, деце, а сада једва да понеко ту битише. Јосиф је са собом понео и утиске о људима који су га дочекивали на сваком кораку. Трпезе у домовима српских домаћина, жене које дворе госте, изврсна храна, вино…