Реализација пројеката у северној Митровици

После локалних избора 2013. године, на северу Косова су фомиране четири нове општине, које функционишу по косовским законима. То је урађено на основу плана Мартија Ахтисарија и на основу дела Бриселског споразума. Финансирање новоформираних општина се, на основу договора у Бриселу, одвија из различитих извора.

Више „Реализација пројеката у северној Митровици“

Интегрисани прелаз Мердаре делимично функционалан

Нови нтегрисани прелаз Мердаре, најфреквентнији прелаз између Косова и Србије, делимично је почео са радом почетком октобра ове године. Косовска полиција и царина смештене су у нове објекте у смеру изласка са Косова, док је полиција и царина Републике Србије и даље у старим баракама. Друга страна, у смеру уласка на Косово још увек је у фази земљаних радова.

Више „Интегрисани прелаз Мердаре делимично функционалан“

Успешно завршена октобарска хуманитарна мисија Мајка Милера и ,,Европског фронта солидарности са Косовом“

Пријатељским поздравом и загрљајем на мосту између две Косовске Митровице, почела је наша мисија. Више „Успешно завршена октобарска хуманитарна мисија Мајка Милера и ,,Европског фронта солидарности са Косовом““

Жене на Косову заглављене између средњег и 21.века

Бити жена на Косову данас уопште није лакше него пре. Само су изазови другачији. Батине су увек биле батине, само је злостављање жена добило нови савременији страни израз – мобинг.

Више „Жене на Косову заглављене између средњег и 21.века“

Како до докумената од јавног значаја?

Приступ јавним информацијама
Данас се обележава Међународни дан слободног приступа информацијама. Право на доступност информацијама данас се у свим демократским земљама сматра једним од основних људских права. Такође, ово је право загрантовано међународним документима.

Генерална скупштина Уједињених нација је 1946. усвојила резолуцију у којој пише: “Право на информације је основно људско право и мерило свих права којима су се Уједињене нације посветиле”. Да баш овај дан, 28.септембар буде проглашен као Међународни дан слободе приступа информацијана, одлучено је на састанку у Софији у Бугарској, не тако давне 2002. године. Организације, чланице Мреже предложиле су да 28. Септембар буде номинован као Међународни дан слободе приступа информацијама с циљем симболизовања глобалног покрета за промоцију права на приступ информацијама.

Право на слободан приступ информацијама представља основно право сваког грађанина, односно да од јавних институција захтева информације од јавног значаја, а које институције поседују. Јавне институције располажу средствима грађана, доносе одлуке чије последице трпе грађани и пружају услуге грађанима и грађани морају имати механизам путем којег ће пратити шта институције раде. Управо то представља основ демократије, јер да бисте учествовали као грађанин у процесу доношењу одлука, морате располагати информацијама.

У суштини гарантовање овог права грађанима требало би да им омогућава да врше надзор над радом институција, да сазнају на који начин се троше средства пореских обвезника, да прате одлуке које се тичу грађана и да омогући генерално транспарентност рада свих институција. Ово право има сваки грађанин који може упутити свим јавним институцијама, на свим нивоима, захтев за било коју информацију која је у поседу тих институција, а оне су дужне да исту и доставе.

Косовска законска регулатива

Право на приступ јавним документима је гарантовано Уставом и низом закона и подзаконских аката Косова који регулишу процедуре за реализовање овог права: Закон о приступу јавним документима бр. 03/Л-215 (2010.), Закон о заштити личних података бр. 03/Л-172 (2010.), Закон о класификацији информација и верификовању о безбедности(2010.) и Закон о Омбудсману бр.03/Л-195 ( 2010.).

Право на приступ јавним документима припада свим грађанима и грађанкама. Уставом Косова регулисано је да сви гра]ани имају право на приступ јавним документима. Закон о приступу јавним документима на косову је усвојен 2010. и у њему се наводи какве су законске одредбе у самом процесу тражења јавних докумената, ко може бити тражилац, захтеви, разматрање захтева, облици увида у документа (копија или у било ком облику и формату), одбијање захтева.

Наравно, ово право може да буде и ограничено, а то је регулисано чланом 12 и постоје разлози због којих захтеви за приступ информацијама могу да буду одбијени, а то су: заштита националне безбедности; међународних односа; јавне безбедности; уколико спречавају истрагу и гоњење кривичних активности, дисциплинске истраге, инспекцију, контролу и надгледање од стране јавних институција. До тражених информција се не можедоћи и ако угрожавају приватност и друге легитимне приватне интересе; заштиту комерцијалних и других економских интереса; заштиту економских, монетарних државних политика; заштиту равноправности страна у судским поступцима и ефикасно управљање правосуђа; заштиту животне средине или дискусија унутар или између јавних институција у вези са разматрањем неког питања.

Свака институција је обавезна да одреди јединицу или службеника који ће бити одговорна за пријем и разматрање захтева за увид у документа,који ће да припремају извештаје, воде тачну евиденицију о броју захтева, као и одобреним и броју одбијених захтева.

Свака јавна институција се обавезује да направи нацрт годишњег извештаја за претходну годину, у коме би требало обухватити број случајева у којима је одређена институција одбила приступ документима и разлоге због одбијања захтева. До краја јануара, свака институција мора да пошаље извештај за претходну годину Канцеларији за јавно информисање при Кабинету премијера.

Ако захтев за приступ информацијама буде одбијен, онда јавна инстуција то одбијање мора да оправда.

Уколико институције не одговоре у року од седам дана, захтев се сматра одбијањем и даје право подносиоцу захтева да покрене судски поступак против институције или да поднесе жалбу институцији Омбудсмана.

Каква су искуства у општини Северна Митровица?

Приступ јавним документима може да се дефинише као једна од кључних компоненти транспарентности. То се, наравно, односи и на локалне самоуправе.

Колико су грађани Северне Митровице упознати са својим правима, када је у питању право на приступ јавним информацијама? Мишљења су подељена.

“Ја сам послао више од десет захтева за увид у јавна документа, како надлежним министраствима тако и независним агенцијама, а тицале су се тендерског материјала који се односио на одређене капиталне пројекте који су се спроводили. Ни на један захтев ми није одговорено, нити ми је одговорено да се разматра, нити да се одбија. Могу слободно да кажем да сам одустао од тога. То вам је као борба са ветрењачама, узалдна. Толико се говори о приступу јавним документима и како су све информације доступне свим грађанима. Живимо у демократском друштву и подразумева се да су информације доступне, али није баш тако једноставно. Није тачно да било ко може да захтева и добије на увид документа, то не постоји. То је једна велика лаж. Рамишљао сам да поднесем жалбу и Омбудсману, али чини ми се да од тога нема ништа”, категоричан је Милан М., омладински радник.

Миљан са друге стране каже: “Знам шта су информације од јавног значаја, али ја до сада нисам имао потребе да то тражим од било које институције. Не знам ни какве су процедуре, а да ме то интересује, мислим да не би било проблема да и то дознам”.

Представници цивилног сектора мисле да грађани нису довољно упознати са Законом о приступу јавним документима.

“Мислим да грађани нису упознати са самим процес тражења информација, а постоји и нека врста страха и незаинтересованости”, сматра Душан, цивилни активиста из Северне Митровице.

“Моје мишљење је да је то јако битан процес. То је једна од главних ставки у процесу учешћа грађана, тј.јавног мнења у процесу доношења одлука. Мада, не знам колико је наша средина и људи који живе у њој заиста заинтересовани за то. Сматрам да веома мали број људи зна каква су њихова права када говоримо о приступу јавним документима. Мислим да код нас и даље влада мишљење да власт, у овом случају општина, не морају ништа да деле са јавношћу и да све што они раде је обавијено велом тајни. То ствара утисак да ја или неко други, ми обични грађани, не можемо никако да утичемо на власт и зашто би се онда тиме замарали? Мада, морам признати да није само незаинтересованост и незнање грађана у питању, постоји и страх. Људи размишљају да ли је уопште безбедно да траже документа на увид и да ли то може да им додатно искомпликује живот? За себе лично могу да кажем да сам делимично упућен у приступ јавним документима, али да до сада нисам чуо да је наша општина организовала неки вид јавне кампање и да људима објасни и приближи ову проблематику”, истиче Стефан, економиста из околине Северне Митровице.

У згради Општине Северна Митровица нигде на видљивом месту или на огласној табли нема никаквог обавештења о могућности увида у јавна документа, нити како би грађанин могао да преда захтев. После упућеног захтева, из кабинета шефице администрације Адријане Хоџић, потврдили су ми да ове године, до сада нису имали ниједан званичан захтев за увид у јавна документа, али ни претходне, а ни 2016. године.

Како се прецизира у самом Закону о приступу јавним информацијама, локалне самоуправе би требалода имају и службенике при јединици за јавно информисање који су задужени за давање информација.

У Општини Северна Митровица раде два службеника задужена за приступ јавним документима и то при Одељењу за јавно информисање.

Непостојање службене веб странице Општине Северна Митровица додатно отежава сам процес, јер не постоје доступне информације.


Институција Омбудсмана и приступ јавним документима

“Закон о приступу јавним информацијама обавезује Институцију Омбудсмана, не само да одговори захтевима за приступ јавним документима, већ и разматра жалбе које су одбијене или захтеве на које није одговорено. Жалбе се третирају непристрасно, поверљиво и професионално, сходно начелима на којима је утемељена и функционише институција Омбудсмана, као независна институција. Као институција, подстичемо сваког поједница да преко захтева за приступ јавним документима буде део јавног живота”, наводи се на званичној веб страници ове институције.


Јелена Симић


Ова публикација је израђена уз помоћ Европске уније. Садржај ове публикације је искључива одговорност аутора, Јелене Симић и ни на који начин се не може сматрати као став Европске уније или БИРН-а и УНК-а.
(Текст је настао на основу истраживања аутора у оквиру самосталног пројекта и није рад новинара редакције ГрачаницаОнлајн.)

ТЕКСТ БЕЗ НАСЛОВА О ЉУДИМА БЕЗ ИМЕНА

Недавно је на гробљу у Штимљу, без икакве ознаке, имена и презимена, са пластичном флашом у коју су убачени само лични подаци, и која је положена крај тела у погребни сандук, сахрањена Српкиња Р.С. из Јагодине, штићеница Центра за рехабилитацију и нтеграцију психијатријских болесника у Штимљу, педесетак километара од Приштине.

Више „ТЕКСТ БЕЗ НАСЛОВА О ЉУДИМА БЕЗ ИМЕНА“

Важно је да Срби остану овде јер Косово је Србија – поручио Кристијан Ронберг из Данске

Следећи причу својих пријатеља о народу српском и светињама на Косову и Метохију, у јужну српску покрајину, први пут се 2009.г одине упутио Данац, Кристијан Ронберг из Копенхагена.

Више „Важно је да Срби остану овде јер Косово је Србија – поручио Кристијан Ронберг из Данске“

Момци из Грачанице, уз помоћ Општине Каменица, помажу Снежани Младеновић да добије воду

Пример младића из Грачанице и службеника општине Косовска Каменица најбољи је доказ како се уз мало воље и људскости може урадити много, али и да однос грађана и власти може и те како да функционише на добробит читаве заједнице.

Више „Момци из Грачанице, уз помоћ Општине Каменица, помажу Снежани Младеновић да добије воду“

У посети манастиру Тамница у Доњем Речану

На основу сачуваних и реконструисаних остатака, може се закључити да је светиња током  постојања више пута пустошена, али и обнављана.

Више „У посети манастиру Тамница у Доњем Речану“

Живот на мањински начин – Општина Клина

Срби нису добродошли

На шездесетом километру магистралног пута Приштина – Пећ, на обалама Белог Дрима и речице Клине, сместила се питома варошица Клина. У 32 села и самом градићу живи око 37.000 становника. Од 8.500 Срба, колико их је било пре оружаних сукоба на Косову, остало је само нешто више од 350. Они живе у 15 села, док 11 породица још увек обитава у самом граду.


Сви Срби у Општини Клина су у ратном вихору напустили своја огњишта и сада се називају повратницима.

Обновљене и заборављене куће и имања

До села у којима живе Срби нема путоказа, прилазни путеви су у лошем стању, трагови рата и после 19 година уочљиви. Велике српске куће, полусрушене или срушене до темеља, зарасле у траву и коров, подсећају да се у општини Клина пре рата богато живело. Данас поред рушевина двоспратница и троспратница, затичемо типске куће од седамдесетак квадрата у којиме су се сместили Срби повратници у родни крај. Неколико десетина новоизграђених кућа и даље је празно, јер се у њих нико није вратио или њихови власници долазе само у обилазак. Разлог је, како нам кажу они који ту живе, лоша економска ситуација, незапосленост, немогућност да деца иду у школу, али и још увек крхка безбедносна ситуација у овом делу Косова.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Клина

Срби никад добродошли у Петрич

Пре само неколико дана, група Албанаца је покушала да спречи групу од око педесетак Срба да у селу Доњи Петрич обиђу срушену цркву, како би традиционално пререзали славски колач. Интервенисла је и полиција и Хитна помоћ. Биланс сукоба: троје повређених Срба, троје приведених Албанаца и један Србин приведен под оптужбом за ратни злочин, па пуштен после четири сата. Инцидент су осудили српски представници у косовским институцијама и амерички амбасадор Делави, позивајући на мир и суживот.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Каменовање Срба у Петричу

Иначе, у селу Петрич данас живи само једна Српкиња.


Живе добро само они који се баве политиком

Осим економске ситуације и крхке безбедности, Срби и Албанци у Клини имају несугласице и око топонима.

„Ово је Метохија. Одувек се тако звало ово парче земље, али нажалост некој новој политичкој елити то смета. Не знамо зашто, али ето…“, каже нам старина из села Берково, које се налази поред пута Клина – Исток, док су Албанци одмахивали руком на питање зашто им смета тај назив.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Стара кућа у селу Видање

Чекајући преко три сата, да разговарамо са случајним пролазницима у Клини, само је један четрдесетогодишњи Албанац пристао да одговори на питање како се живи у општини Клина.

„Сви живе лоше, и Албанци, и Срби, и Роми и Ашкалије. Мали део који се бави политиком живи добро,а остали, бога ми, једва састављају крај са крајем“.


Недостатак радних места спречава повратак младих

У општини Клина, покушали смо да разговарамо са градоначелником или неким из његовог кабинета, да питамо шта општинска администрација предузима да сви грађани живе боље и да повратници коначно имају мира и слободу.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Зграда општине Клина

Једино ко је пристао да разговара са нама, јесте директорка Канцеларије за заједнице и повратак Силвија Рашковић. И Силвија је повратник, после десет година у расељеништву, 2010. године се вратила у своје село Дуге Њиве, које се налази недалеко од магистралног пута који из Клине води ка Пећи. У њеном селу, од педесеторо, сада стално живи шесторо Срба, са Албанцима католицима.

Силвија каже да је у односу на период 2010. године, значајно побољшана слобода кретања, а што се проблема у запошљавању тиче, сматра да је то проблем присутан широм Косова.

„Што се тиче запошљавања Срба, осим мене и колеге који радимо у овој канцеларији, имамо две Српкиње у мултиетничкој фабрици меса у селу Видање. Ускоро ће, како нам је обећао градоначелник, бити отворен конкурс за једно радно место, за које је потребан Србин“, прича директорка општинске Канцеларије за заједнице и повратак, напомињући да је ипак највећи разлог што се млади Срби не враћају, недостатак радних места.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Силвија Рашковић

У међуетничким односима, који нису тако лоши, по Силвијиним речима, увек се осети када се нешто деси, када буде неки политички проблем или инцидент, као што је било хапшење Марка Ђурића. Ситуација, каже она, постаје затегнута и то траје неколико дана.

„Мислим да општинска администрација не чини довољно да олакша и побољша живот Србима повратницима. Проблем је, осим у улагањима у српске средине и у издавању докумената, односно у поштовању Закону о употреби језика. Поседовни лист на пример, има само захтев на албанском. Сада смо то побољшали, али у матичним службама такође нема двојезичности. Мора се томе посветити пажња. Проблем су и топоними, сада су увели нека нова имена. Рецимо, моје село се зове Дуге Њиве, а сада се зове „Дугојев“, наставља Рашковићева.

Канцеларија за заједнице и повратак може да слуша муке мештана, да их упути где и коме да се обрате, како најлакше да остваре своја права, али за финансијску помоћ нема буџета.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Канцеларија за заједнице и повратак

„Можемо то да урадимо само преко организација са којима сарађујемо“, додаје Силвија, додајући: „Ми се првенствено бавимо повратком којим и можемо и не можемо да се похвалимо. Нажалост имамо повратничка села у којима смо направили куће, али људи у њима не живе. На основу документације, по примљеним захтевима, имамо око 1.500 повратника, међутим, на терену их је само око 350. Имамо повратничка села, понављам, где смо направили куће у којима нико не живи. На пример, у селу Будисавце, направили смо седам кућа, али у њима нико не живи. Читаво село Пограђе, у којем је Министарство за повратак и заједнице направило 12 кућа, празно је. Наравно, не можемо никога на силу да задржимо, а осим кућа и малих грант програма са којима би започели неки мали бизнис, друго не можемо да им понудимо“, закључује Силвија Рашковић.


Град Клина

На северу од општине Клина се налази општина Исток, на западу је општина Пећ, на југозападу је општина Ђаковица, на југу је општина Ораховац, на североистоку је општина Србица, а на истоку општина Глоговац. Према попису Статистичког завода Републике Србије, 1961. године град је био већински насељен Србима и Црногорцима, док је само двадесет година касније, већинско становништво било албанско.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: панорама Клине из села Дрсник

Према подацима Српске православне цркве, до 1999.године, свештеник је ишао у 350 српских кућа у овом граду да свети водицу, а било је и педесетак српских породица које нису примале свештеника. Тренутно у граду живи тридесетак Срба и то не током читаве године. Градска црква и гробље су порушени 17. јуна 1999.године, када су сви Срби напустили ову општину и до данас нису обновљени.

„Док има Албанаца у Клини, ниједан се Србин неће вратити“

Добривоје Пешић, који је 2003.године предводио повратак у Клину, има деветоро деце, 26 унучади и петоро праунучади. Данас у једној од својих кућа, на изласку из Клине према Истоку, живи са снајом, сином и четворо унучади. Остала деца су различитим деловима централне Србије.

Из расељеништва се вратио 2003. године у оближње село Бича, јер му је кућу узурпирао Раци Рамадан, а за другу кућу, од 450 квадрата, са локалом, је морао да води судски спор са Хамдијом Тачијем, који је, како тврди, фалсификовао документа. Чим је добио судски спор, повратио је своју имовину и вратио се 17.новембра 2005. године, на очевину. Од тада па до данас, Добривоје покушава да заборави речи тадашњег председника Општине Клина који му је поручио: „Док има Албанаца у Клини, ниједан се Србин неће вратити“.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Добривоје Пешић

Данас Пешићи обрађују око четири хектара земље. Док већина Срба широм Косова продаје своју имовину, Добривоје је са својим синовима купио два хектара земље у оближњем селу Видање и плац у самој Клини.

„Нека се нађе“, каже, али се боји да за десетак година Срба у овој општини неће бити.

„Младих нема, отишли су, јер немају посао, стари умиру. Моја три сина би се вратили, али нема посла. Земља коју имамо и обрађујемо, није довољна за живот. Од пољопривреде не може да се живи, пшеница се откупљује 16 центи по килограму“, наставља причу Добривоје Пешић.

Добривоје тврди да сада нема провокација од стране комшија, али страх је и даље присутан.

„Имам и сада пријтеље Албанце, седнемо понекад да попијемо кафу, али није као што је било некада“, завршава Добривоје, са сетом се присећајући како су се пре рата Срби и Албанци дружили по кафанама, заједно радили, а сваке суботе код градске школе су одржаване игранке, на којима се играло и певало.

Долац

Пре уласка у Клину, градић на обалама Белог Дрима и речице Клине, налази се село Долац. Долац се први пут помиње у даровним повељама српског краља Милутина из 1282. и 1289. године, којима је село приложено светогорском манастиру Хиландару. Село је одувек било мултиетничко. У њему су живели Срби и Албанци католици, чак имају и заједничко гробље. Срби повратници кажу да углавном немају проблема са својим комшијама, док Албанци нису желели да разговарају са нама. Пре оружаних сукоба, у Долцу је било 56 српских домаћинстава, а данас се вратило петнаест породица.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Остаци Манастира Ваведења Пресвете Богородице, село Долац

Треба прво омогућити стандард за повратак

Лепо и уређено двориште породице Шарковић, међу рушевинама зараслим у коров и трње, привикло нам је пажњу. Уредна башта, воћњак, свеже покошена трава, делује као оаза. Улазимо у двориште док нас Шарковићи опомињу да не идемо около, јер су се у напуштеним и срушеним кућама настанили поскоци и шарке.

„Мало је људи, нема стоке да пролази, зато има змија“, каже нам Божидар Шарковић.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Божидар Шарковић

Божидар, ветеринар по струци, у Долац се после десет година расељеништва вратио 11. септембра 2009.године. Са браћом обрађује три и по хектара своје и неколико хектара земље својих рођака, бави се пчеларством, а осим шљиве, аутохтоне сорте долачке шарице, у воћњаку гаји и индијски орах.

„Мислим да га нема нико, ни на Косову, ни у Србији“, поносно каже Божо, показујући нам младе плодове индијског ораха који је засађен пре две године и позивајући нас да дођемо када сазри.

„Једина жеља ми је била да се вратим на огњиште које је стварао мој деда, мој отац и моја браћа. Нажалост, имамо и пар хектара земље која је узурпирана, али немамо само ми тај проблем. И мојим комшијама Србима, који се још нису вратили, десетине хектара је узурпирано, а што је најгоре, узурпатори мисле да је то сада њихова својина“, прича нам Божидар и додаје да је један од ретких Срба који жели да купи земљу од комшије Албанца.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: село Долац

Проблем повратка, по мишљењу Шарковића, јесте економска ситуација, нема запослења, а социјална примања су довољна само за покривање најосновнијих потреба.

„Ако би се покренула мала предузећа, мини фарме, пластеничка производња и обезбедио пласман производа, била би то друга прича. Да би повратак био одржив, треба људима обезбедити производњу и запослење. Треба прво омогућити стандард за повратак, јер само од индивидуалне пољопривредне производње се врло тешко живи. Један хектар може да донесе принос од неких стотинак евра, а од тога се не може ни преживети“, покушава да нађе решење Божидар Шарковић, поручујући својим суграђанима Србима да не остављају своју земљу.

Дрсник

У селу Дрсник је пре 1999. године било 200 српских домаћинстава. Све куће су биле порушене, у процесу организованог повратка их је изграђено двадесетак, али само у десетак кућа људи стално живе. Село је било етнички чисто, а сада је мешовито, јер су Срби из безбедносних и економских разлога продали своју имовину.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Дрсник, село међу воћњацима и ливадама

Седамдесетчетворогодишњи Радоје и шездесетпетогодишња Достана Лаовић вратили су се 27.октобра 2007. године у Дрсник и обрађују пет хектара земље. Шесторо деце и шенаесторо унучади, расути су по свету, каже Радоје, додајући да само он и Радета Рибаћ у овом селу нису продали ни педаљ земље.

„Тешко се живи, супруга и ја обрађујемо земљу, али немамо трактор и прикључне машине, па док све платимо, мало шта остане. Ипак, радимо да не остане коров.За сада овде перспективе нема, омладина се не враћа због недостатка посла, остали су само стари“, каже Радоје. Његова супруга Достана, једва чекајући да он заврши, прича нам како им је када су избегли јуна 1999.године, остало 110 оваца, краве, бикови, свиње, кокошке, гуске.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Радоје Лаовић

„Све смо имали, све смо оставили, све су нам узели, али ми смо се опет вратили. Долазе да нас питају да продамо, али наше имање нема цену и ми га не продајемо“, пркосно прича Достана Лаовић.

Николина и Соња једина деца у Долцу

Најмлађи брачни пар у овом делу општине Клина су Славко и Сузана Шмигић, рођена у Ђаковици. Они су се пре две и по године вратили у Дрсник, док су Славкови родитељи од 2006. године, после седам година расељеништва, на кућном прагу. Њихове девојчице, шестогодишња Николина и трогодишња Соња су једина деца у овом повратничком месту. Шмигићи обрађују 12 хектара земље, што своје, што од рођака.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: породица Шмигић

Заборављајући на своје проблеме, Славко користи прилику да пошаље поруку својим комшијама, расељеним диљем централне Србије:

„Волео бих да се што више младих врати јер што је више нас, живот би био лакши и бољи. Своје земљишта и свој огањ су најбољи“, каже Славко Шмигић.

Сузана Шмигић нам објашњава да је било провокација, али их је сада мање. Оно што њу забрињава јесте однос запослених у институцијама према Србима.

„У општини немамо неких великих проблема, али имамо проблем са добијањем личних докумената. Када смо се вратили, нисам могла да извадим лична документа. Скоро годину дана су ме малтретирали, иако сам рођена на Косову, овде се удала и вратила својој кући. Само да вам кажем да су у Ђаковици, где нема ниједног Србина, били љубазнији него у нашој општини Клина“, љутито каже Сузана.

У Дрснику немају само Срби потешкоћа са документацијом. Имају их и други.

Софија – жена које нема

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Софија и Икамер

Софија Мурати, Бошњакиња православне вере, инвалид после рата на Косову, хронични астматичар, живи са мужем Шаљај Икамером, Албанцем, у кући од блата. Плачући нам прича о својој муци. Током оружаних сукоба на Косову изгубила је четрнаесторо чланова породице, а после рата избегла у Црну Гору где јој је социјална служба одузела троје деце из првог брака, јер није имала чиме да их храни. Вратила се у Дрсник и сада фактички не постоји ни у једном систему, ни у косовском, ни у српском, ни у црногорском.

„Никаква документа немам, никуда не могу. Била сам и у општини Клина, и у општини Пећ, и у УНХЦР-у, али ја не постојим, помоћи нема. Фактички сам мртва. У Србију не могу, у Црну Гору не могу. А жеља ми је само да имам било какву личну карту, да одем да нађем своју децу, да их окупим и доведем овде“, једва причајући каже Софија, молећи и нашу екипу да јој помогне да оствари своје право које сви људи на свету имају, право на лична документа.

Софији и Икамеру, како су нам сами рекли, једину помоћ пружају организација „Сирочићи Балкана“ и монаси из манстира Дечани. Икамер нас моли да се посебно захвалимо монаштву из Дечана и народној кухињи из Призрена, коју је основала Српска православна црква.


Дрсник је веома старо насеље. На брежуљку изнад села налазе се остаци старог града (Јеринина кула над Подграђем) на који се, по свој прилици, односи један запис Константина Порфирогенита у његовом познатом трактату „Спис о народима“. Дрсник се ту помиње под именом Достиник, а под својим данашњим именом се први пут помиње у повељи Стефана Првовенчаног из 1199-1206. године, када је дарован Хиландару. Село се помиње још и у Дечанској повељи, потом у попису области Бранковића који су Турци радили крајем 14. века. У селу постоји црква Свете Петке, која је раније вероватно била посвећена Светом Николи. Не зна се када је тачно саграђена, али је обновљена седамдесетих година 16. века.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Дрсник

Видање

Административни центар Срба у општини Клина није локална самоуправа у Клини, већ село Видање, у којем се налази амбуланта и осмогодишња школа, коју похађа деветоро ученика. У средњу школу, српска деца иду у Осојане, у општини Исток. У Општину Клина иду само када морају, кажу.

Од Косова не очекују ништа, сви погледи упрти у Србију

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: школа у селу Видање

Три генерације Вулићевића, њих тринаесторо, вратили су се у Видање 2004.године. Баве се земљорадњом и сточарством. Обрађују својих 11 хектара земље и скоро исто толико узимају у закуп. Породица узгаја, овце, свиње, краве и бикове. Најстарије Вулићевиће смо затекли како шишају овце.

Тридесетогодишњи Немања Вулићевић са супругом и троје деце, живи са родитељима у једној кући, док његов брат, четрдесетпетогодишњи Небојша, са супругом и четворо деце живи у посебној кући, у истом дворишту.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Немања Вулићевић

Немања каже да много раде, али да је неопходно стално запослење барем једном члану породице. Од пољопривреде и сточарства никада није сигуран приход.

„Доста је тешко, али трудимо се. Било је и теже, али смо издржали. Заједно смо, па нам је некако лакше. Долазе нам купци, питају да продамо, али нас то не занима. Нећемо да продамо, желимо овде да опстанемо“, тврди Немања и наглашава да видањски Срби гледају у државу Србију, а од косовских институција не очекују много.

Немањин брат Небојша, чија је супруга од скоро остала без посла у школи, каже да се од социјалне помоћи и минималца не живи.

„Нико не воли да живи од социјале, то је морање. Метохијски Срби би да раде и зараде, али то је тешко овде код нас, јер радних места нема. Крпимо крај с крајем, мало стока, мало земља“, каже Небојша. На питање да ли могу да продају све што произведу, одмахује главом:

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Небојша Вулићевић

„Прода се, али нас Србе условљавају са ценом. Наши производи су барем 30% слабије плаћени него наших комшија Албанаца. И на пијаци за нас важе други услови, увек има условљавања“.

Вулићевићи су љути на неке своје несавесне комшије јер им, како кажу, праве штете по пољу и у шуми и што поред своје шуме купују дрва.

„Физичка сигурност је друго, а друго је је безбедност. Још увек не обрађујемо њиве које су удаљене од села… Ако ми треба да радимо, а да неко други купи кајмак на нашем зноју, онда то није живот“, мисли Небојша Вулићевић.

Рудице

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Ивица Дашић са породицом

Мултиетничко село Рудице се налази на двадесетак километара од Клине, пре 1999. године бројало је 30 српских кућа које су порушене и запаљене после доласка међународних снага на Косово. Средствима Програма Уједињених нација за развој (УНДП), изграђено је десет кућа за Србе повратнике.

„Сада се оџак пуши само на седам кућа“, прича нам тридесетчетворогодишњи Ивица Дашић, кога смо затекли како са супругом припрема лук за пијацу у Митровици. Лук су произвели у пластенику који су добили од Привременог органа општине Клина, институције која функционише у систему Републике Србије.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Дашићи се баве пољопривредом

Превоз до школе обезбедила Србија

Ивица се са супругом Наташом, рођеном Трстеничанком и двоје деце, вратио на своју очевину 2009. године, а преклане су добили још једног сина. Старији син и кћерка су школарци, у школу иду у Осојане, село у Општини Исток.

„Путују десет километара у једном правцу. Превоз до школе им је обезбедила Влада Републике Србије“, објашњава нам Дашић.

Наташина љубав према Ивици и његова према родном крају, надјачала је страх од судбине коју су доживели Ивичини родитељи. Они су 1999. године нестали, ни данас се не зна њихова судбина, да ли су живи, а ако су мртви, где су им кости, где им је гроб. Ивица је спомен плочу својим родитељима поставио на улазу у кућу. Каже да му је тако лакше. Са сузама у очима, тихо, онако за себе коментарише:

„Да је срећа да ову плочу поставим по хришћанским обичајима, на њихов гроб“.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: спомен плоча Ивичиним родитељима

На тренутак прекидамо разговор посматрајући плочу на којој је слика младог и насмејаног брачног пара Дашић, пуштајући да се Ивица исплаче. Не желимо да даље разговарамо о томе, али Ивица мора да каже све што му је на души:

„Вратио сам се на своју очевину због тога јер сам ту рођен. Знате, зец где се окоти, ту се и враћа. Уствари, вратио сам се и због оца и мајке које сам изгубио захваљујући Међународној заједници. Она је омогућила злочинцима слободу, она је крива што и после 19 година не знам ништа о мојим родитељима“, љутито говори Ивица Дашић.

Супружници Дашић се баве пољопривредом, али и поред добрих комшијских односа у селу, каже да их купци игноришу и да због тога све што произведу возе чак у Митровицу. Само то замера комшијама Албанцима. То што су за Божић пуцали на његову кућу, што су му украли кола и запалили сено, опрашта им. Нада се да се неће поновити.

„Радимо у њиви, у пластенику, дани нам тако пролазе. Ускраћени смо за деведесет девет одсто ствари које имају младни брачни парови и деца у свету. Не излазимо у град, не идемо у позориште, у биоскоп. Ипак имамо још увек наду, божји мир и стрпљење. Надамо се да ће једног дана све да буде како треба“, закључује Ивица.

Гребник

Село Гребник је смештено на раскрсници магистралног пута Приштина – Пећ и ђаковачке магистрале, преко пута скретања за Клину, на левој обали Белог Дрима. Старо село Гребник се налази на два километара од садашњег новог насеља, испод Гребничке планине, али у њему више нема Срба. Повратници у нови део села кажу да тамо не могу да се врате јер их комшије не примају.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Село Гребник

Село где се не продаје имовина

У Гребнику данас живе само Красићи и породица Костић. Ђуро Красић се са супругом и кћерком, вратио 2010. године, а још троје деце је отишло у свет за послом.

„Овде је била наша огромна кућа. Сада су нам направили седамдесетак квадрата, али мени се жеља испунила када сам се вратио. Рекао сам, и да умрем, није ми жао. А могу само да замислим како је онима који не могу никако да се врате. Али, нада последња умире“, прича нам Ђуро, показујући рушевине своје куће.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Ђуро Красић

„Ово је село у коме се не продаје имовина. Ми смо се последњи вратили и не мислимо да се селимо. Очекујемо повратак још породица, али докле ћемо да издржимо, не знам. Економски смо истрошени, имали смо некада приватне послове, а сада обрађујемо своју земљу. Сналазимо се, а докле можемо, не знам“, понавља Красић, напомињући да у старом селу има воћњаке и ливаде, али тамо не сме. Додаје да га пријатељи Албанци тако саветују.

По Ђуриним речима, највећи проблем је што нема посла.

„Држава Србија помаже и средства која она издваја не треба да се увећају, само да се правилно расподеле“, саветује Ђуро, разочаран у државу Србију, али и у косовске институције.

„Ништа не очекујемо од косовских институција, само да нам не наносе зло и да нас заштите. Никада ниједан политичар није дошао из Клине да нас пита како смо, како живимо. Кивни смо на наше који су нас убеђивали да се вратимо“, разочарано наставља Ђуро Красић, али нас убрзо са осмехом позива да обиђемо његову њиву у којој гаји кикирики.

„Гајим кикирики већ шест година. Пробао сам и видео да је корисна биљка, а није лоша ни зарада“, објашњава нам гребнички узгајивач кикирикија.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: Ђорђе Красић

Ђуров брат од стрица, Ђорђе, такође се вратио 2010. са кћерком и супругом, али после низа напада на њихову кућу и село, преплашене су се вратиле у централну Србију.

„Било је напада и шиканирања, има провокација и псовки и данас, али на сву срећу све мање.Године 2011. су рафално пуцали на кућу, 2013. су нам бацили бомбу, украли су нам трактор са приколицом. Увече идемо рано на спавање, слаб нам је ТВ сигнал, а ујутру смо весели ако претекнемо“, појашњава страх Срба из Гребника Ђуро Красић, али тврди да се у овом селу земља и куће не продају:

„Издржаћемо, не продајемо, овде су нам очеви, дедови и прадедови сахрањени“.

Гребнички Срби тврде да и већина Албанаца из њиховог села, са којима се из дана у дан све више друже, живи тешко.

Будисавци

У селу Будисавци, до 1999. године је било око 1.300 становника, од тога око стотину Срба и Црногораца. Почетком двадесет првог века је изграђено седам кућа за повратнике, али у њима нико не живи.

Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн: манастир посвећен Преображењу Господњем, село Будисавци

У селу се налази манастир посвећен Преображењу Господњем, сазидан у четрнаестом веку. Сматра се да је задужбина краља Милутина, јер се у његовој повељи из 1318. године помиње да је манастирски посед са околином даривао Хиландару. Садашње фреске насликане су у доба патријарха Макарија, у шеснаестом веку.

Асфалтирање пута у дужини од 300 метара, од главне сеоске улице до манастира Будисавци, 2017. године финансирали су Британска амбасада, Општина Клина и Министарство за заједнице и повратак Владе Косова.


У општини Клина, осим једанаест породица у самом граду, Срби повратници живе у следећим селима: Долац, Дрсник, Дуге Њиве, Видање, Жач, Берково, Грабац, Бича, Рудице, Клинавац, Гребник, Доњи Петрич, Штупељ, Велико Крушево и Лесковац.


(Ова репортажа је део пројекта „Живот на мањински начин“, који је подржала Косовска фондација за отворено друштво из Приштине. Ставови, закључци и препоруке, изречени у репортажи, не изражавају неопходно и ставове Косовске фондације за отворено друштво).


Анђелка Ћуп