Репортаже
Пример младића из Грачанице и службеника општине Косовска Каменица најбољи је доказ како се уз мало воље и људскости може урадити много, али и да однос грађана и власти може и те како да функционише на добробит читаве заједнице.
Више „Момци из Грачанице, уз помоћ Општине Каменица, помажу Снежани Младеновић да добије воду“
На основу сачуваних и реконструисаних остатака, може се закључити да је светиња током постојања више пута пустошена, али и обнављана.
На шездесетом километру магистралног пута Приштина – Пећ, на обалама Белог Дрима и речице Клине, сместила се питома варошица Клина. У 32 села и самом градићу живи око 37.000 становника. Од 8.500 Срба, колико их је било пре оружаних сукоба на Косову, остало је само нешто више од 350. Они живе у 15 села, док 11 породица још увек обитава у самом граду.
Сви Срби у Општини Клина су у ратном вихору напустили своја огњишта и сада се називају повратницима.
До села у којима живе Срби нема путоказа, прилазни путеви су у лошем стању, трагови рата и после 19 година уочљиви. Велике српске куће, полусрушене или срушене до темеља, зарасле у траву и коров, подсећају да се у општини Клина пре рата богато живело. Данас поред рушевина двоспратница и троспратница, затичемо типске куће од седамдесетак квадрата у којиме су се сместили Срби повратници у родни крај. Неколико десетина новоизграђених кућа и даље је празно, јер се у њих нико није вратио или њихови власници долазе само у обилазак. Разлог је, како нам кажу они који ту живе, лоша економска ситуација, незапосленост, немогућност да деца иду у школу, али и још увек крхка безбедносна ситуација у овом делу Косова.
Пре само неколико дана, група Албанаца је покушала да спречи групу од око педесетак Срба да у селу Доњи Петрич обиђу срушену цркву, како би традиционално пререзали славски колач. Интервенисла је и полиција и Хитна помоћ. Биланс сукоба: троје повређених Срба, троје приведених Албанаца и један Србин приведен под оптужбом за ратни злочин, па пуштен после четири сата. Инцидент су осудили српски представници у косовским институцијама и амерички амбасадор Делави, позивајући на мир и суживот.
Иначе, у селу Петрич данас живи само једна Српкиња.
Осим економске ситуације и крхке безбедности, Срби и Албанци у Клини имају несугласице и око топонима.
„Ово је Метохија. Одувек се тако звало ово парче земље, али нажалост некој новој политичкој елити то смета. Не знамо зашто, али ето…“, каже нам старина из села Берково, које се налази поред пута Клина – Исток, док су Албанци одмахивали руком на питање зашто им смета тај назив.
Чекајући преко три сата, да разговарамо са случајним пролазницима у Клини, само је један четрдесетогодишњи Албанац пристао да одговори на питање како се живи у општини Клина.
„Сви живе лоше, и Албанци, и Срби, и Роми и Ашкалије. Мали део који се бави политиком живи добро,а остали, бога ми, једва састављају крај са крајем“.
У општини Клина, покушали смо да разговарамо са градоначелником или неким из његовог кабинета, да питамо шта општинска администрација предузима да сви грађани живе боље и да повратници коначно имају мира и слободу.
Једино ко је пристао да разговара са нама, јесте директорка Канцеларије за заједнице и повратак Силвија Рашковић. И Силвија је повратник, после десет година у расељеништву, 2010. године се вратила у своје село Дуге Њиве, које се налази недалеко од магистралног пута који из Клине води ка Пећи. У њеном селу, од педесеторо, сада стално живи шесторо Срба, са Албанцима католицима.
Силвија каже да је у односу на период 2010. године, значајно побољшана слобода кретања, а што се проблема у запошљавању тиче, сматра да је то проблем присутан широм Косова.
„Што се тиче запошљавања Срба, осим мене и колеге који радимо у овој канцеларији, имамо две Српкиње у мултиетничкој фабрици меса у селу Видање. Ускоро ће, како нам је обећао градоначелник, бити отворен конкурс за једно радно место, за које је потребан Србин“, прича директорка општинске Канцеларије за заједнице и повратак, напомињући да је ипак највећи разлог што се млади Срби не враћају, недостатак радних места.
У међуетничким односима, који нису тако лоши, по Силвијиним речима, увек се осети када се нешто деси, када буде неки политички проблем или инцидент, као што је било хапшење Марка Ђурића. Ситуација, каже она, постаје затегнута и то траје неколико дана.
„Мислим да општинска администрација не чини довољно да олакша и побољша живот Србима повратницима. Проблем је, осим у улагањима у српске средине и у издавању докумената, односно у поштовању Закону о употреби језика. Поседовни лист на пример, има само захтев на албанском. Сада смо то побољшали, али у матичним службама такође нема двојезичности. Мора се томе посветити пажња. Проблем су и топоними, сада су увели нека нова имена. Рецимо, моје село се зове Дуге Њиве, а сада се зове „Дугојев“, наставља Рашковићева.
Канцеларија за заједнице и повратак може да слуша муке мештана, да их упути где и коме да се обрате, како најлакше да остваре своја права, али за финансијску помоћ нема буџета.
„Можемо то да урадимо само преко организација са којима сарађујемо“, додаје Силвија, додајући: „Ми се првенствено бавимо повратком којим и можемо и не можемо да се похвалимо. Нажалост имамо повратничка села у којима смо направили куће, али људи у њима не живе. На основу документације, по примљеним захтевима, имамо око 1.500 повратника, међутим, на терену их је само око 350. Имамо повратничка села, понављам, где смо направили куће у којима нико не живи. На пример, у селу Будисавце, направили смо седам кућа, али у њима нико не живи. Читаво село Пограђе, у којем је Министарство за повратак и заједнице направило 12 кућа, празно је. Наравно, не можемо никога на силу да задржимо, а осим кућа и малих грант програма са којима би започели неки мали бизнис, друго не можемо да им понудимо“, закључује Силвија Рашковић.
На северу од општине Клина се налази општина Исток, на западу је општина Пећ, на југозападу је општина Ђаковица, на југу је општина Ораховац, на североистоку је општина Србица, а на истоку општина Глоговац. Према попису Статистичког завода Републике Србије, 1961. године град је био већински насељен Србима и Црногорцима, док је само двадесет година касније, већинско становништво било албанско.
Према подацима Српске православне цркве, до 1999.године, свештеник је ишао у 350 српских кућа у овом граду да свети водицу, а било је и педесетак српских породица које нису примале свештеника. Тренутно у граду живи тридесетак Срба и то не током читаве године. Градска црква и гробље су порушени 17. јуна 1999.године, када су сви Срби напустили ову општину и до данас нису обновљени.
Добривоје Пешић, који је 2003.године предводио повратак у Клину, има деветоро деце, 26 унучади и петоро праунучади. Данас у једној од својих кућа, на изласку из Клине према Истоку, живи са снајом, сином и четворо унучади. Остала деца су различитим деловима централне Србије.
Из расељеништва се вратио 2003. године у оближње село Бича, јер му је кућу узурпирао Раци Рамадан, а за другу кућу, од 450 квадрата, са локалом, је морао да води судски спор са Хамдијом Тачијем, који је, како тврди, фалсификовао документа. Чим је добио судски спор, повратио је своју имовину и вратио се 17.новембра 2005. године, на очевину. Од тада па до данас, Добривоје покушава да заборави речи тадашњег председника Општине Клина који му је поручио: „Док има Албанаца у Клини, ниједан се Србин неће вратити“.
Данас Пешићи обрађују око четири хектара земље. Док већина Срба широм Косова продаје своју имовину, Добривоје је са својим синовима купио два хектара земље у оближњем селу Видање и плац у самој Клини.
„Нека се нађе“, каже, али се боји да за десетак година Срба у овој општини неће бити.
„Младих нема, отишли су, јер немају посао, стари умиру. Моја три сина би се вратили, али нема посла. Земља коју имамо и обрађујемо, није довољна за живот. Од пољопривреде не може да се живи, пшеница се откупљује 16 центи по килограму“, наставља причу Добривоје Пешић.
Добривоје тврди да сада нема провокација од стране комшија, али страх је и даље присутан.
„Имам и сада пријтеље Албанце, седнемо понекад да попијемо кафу, али није као што је било некада“, завршава Добривоје, са сетом се присећајући како су се пре рата Срби и Албанци дружили по кафанама, заједно радили, а сваке суботе код градске школе су одржаване игранке, на којима се играло и певало.
Пре уласка у Клину, градић на обалама Белог Дрима и речице Клине, налази се село Долац. Долац се први пут помиње у даровним повељама српског краља Милутина из 1282. и 1289. године, којима је село приложено светогорском манастиру Хиландару. Село је одувек било мултиетничко. У њему су живели Срби и Албанци католици, чак имају и заједничко гробље. Срби повратници кажу да углавном немају проблема са својим комшијама, док Албанци нису желели да разговарају са нама. Пре оружаних сукоба, у Долцу је било 56 српских домаћинстава, а данас се вратило петнаест породица.
Лепо и уређено двориште породице Шарковић, међу рушевинама зараслим у коров и трње, привикло нам је пажњу. Уредна башта, воћњак, свеже покошена трава, делује као оаза. Улазимо у двориште док нас Шарковићи опомињу да не идемо около, јер су се у напуштеним и срушеним кућама настанили поскоци и шарке.
„Мало је људи, нема стоке да пролази, зато има змија“, каже нам Божидар Шарковић.
Божидар, ветеринар по струци, у Долац се после десет година расељеништва вратио 11. септембра 2009.године. Са браћом обрађује три и по хектара своје и неколико хектара земље својих рођака, бави се пчеларством, а осим шљиве, аутохтоне сорте долачке шарице, у воћњаку гаји и индијски орах.
„Мислим да га нема нико, ни на Косову, ни у Србији“, поносно каже Божо, показујући нам младе плодове индијског ораха који је засађен пре две године и позивајући нас да дођемо када сазри.
„Једина жеља ми је била да се вратим на огњиште које је стварао мој деда, мој отац и моја браћа. Нажалост, имамо и пар хектара земље која је узурпирана, али немамо само ми тај проблем. И мојим комшијама Србима, који се још нису вратили, десетине хектара је узурпирано, а што је најгоре, узурпатори мисле да је то сада њихова својина“, прича нам Божидар и додаје да је један од ретких Срба који жели да купи земљу од комшије Албанца.
Проблем повратка, по мишљењу Шарковића, јесте економска ситуација, нема запослења, а социјална примања су довољна само за покривање најосновнијих потреба.
„Ако би се покренула мала предузећа, мини фарме, пластеничка производња и обезбедио пласман производа, била би то друга прича. Да би повратак био одржив, треба људима обезбедити производњу и запослење. Треба прво омогућити стандард за повратак, јер само од индивидуалне пољопривредне производње се врло тешко живи. Један хектар може да донесе принос од неких стотинак евра, а од тога се не може ни преживети“, покушава да нађе решење Божидар Шарковић, поручујући својим суграђанима Србима да не остављају своју земљу.
У селу Дрсник је пре 1999. године било 200 српских домаћинстава. Све куће су биле порушене, у процесу организованог повратка их је изграђено двадесетак, али само у десетак кућа људи стално живе. Село је било етнички чисто, а сада је мешовито, јер су Срби из безбедносних и економских разлога продали своју имовину.
Седамдесетчетворогодишњи Радоје и шездесетпетогодишња Достана Лаовић вратили су се 27.октобра 2007. године у Дрсник и обрађују пет хектара земље. Шесторо деце и шенаесторо унучади, расути су по свету, каже Радоје, додајући да само он и Радета Рибаћ у овом селу нису продали ни педаљ земље.
„Тешко се живи, супруга и ја обрађујемо земљу, али немамо трактор и прикључне машине, па док све платимо, мало шта остане. Ипак, радимо да не остане коров.За сада овде перспективе нема, омладина се не враћа због недостатка посла, остали су само стари“, каже Радоје. Његова супруга Достана, једва чекајући да он заврши, прича нам како им је када су избегли јуна 1999.године, остало 110 оваца, краве, бикови, свиње, кокошке, гуске.
„Све смо имали, све смо оставили, све су нам узели, али ми смо се опет вратили. Долазе да нас питају да продамо, али наше имање нема цену и ми га не продајемо“, пркосно прича Достана Лаовић.
Најмлађи брачни пар у овом делу општине Клина су Славко и Сузана Шмигић, рођена у Ђаковици. Они су се пре две и по године вратили у Дрсник, док су Славкови родитељи од 2006. године, после седам година расељеништва, на кућном прагу. Њихове девојчице, шестогодишња Николина и трогодишња Соња су једина деца у овом повратничком месту. Шмигићи обрађују 12 хектара земље, што своје, што од рођака.
Заборављајући на своје проблеме, Славко користи прилику да пошаље поруку својим комшијама, расељеним диљем централне Србије:
„Волео бих да се што више младих врати јер што је више нас, живот би био лакши и бољи. Своје земљишта и свој огањ су најбољи“, каже Славко Шмигић.
Сузана Шмигић нам објашњава да је било провокација, али их је сада мање. Оно што њу забрињава јесте однос запослених у институцијама према Србима.
„У општини немамо неких великих проблема, али имамо проблем са добијањем личних докумената. Када смо се вратили, нисам могла да извадим лична документа. Скоро годину дана су ме малтретирали, иако сам рођена на Косову, овде се удала и вратила својој кући. Само да вам кажем да су у Ђаковици, где нема ниједног Србина, били љубазнији него у нашој општини Клина“, љутито каже Сузана.
У Дрснику немају само Срби потешкоћа са документацијом. Имају их и други.
Софија Мурати, Бошњакиња православне вере, инвалид после рата на Косову, хронични астматичар, живи са мужем Шаљај Икамером, Албанцем, у кући од блата. Плачући нам прича о својој муци. Током оружаних сукоба на Косову изгубила је четрнаесторо чланова породице, а после рата избегла у Црну Гору где јој је социјална служба одузела троје деце из првог брака, јер није имала чиме да их храни. Вратила се у Дрсник и сада фактички не постоји ни у једном систему, ни у косовском, ни у српском, ни у црногорском.
„Никаква документа немам, никуда не могу. Била сам и у општини Клина, и у општини Пећ, и у УНХЦР-у, али ја не постојим, помоћи нема. Фактички сам мртва. У Србију не могу, у Црну Гору не могу. А жеља ми је само да имам било какву личну карту, да одем да нађем своју децу, да их окупим и доведем овде“, једва причајући каже Софија, молећи и нашу екипу да јој помогне да оствари своје право које сви људи на свету имају, право на лична документа.
Софији и Икамеру, како су нам сами рекли, једину помоћ пружају организација „Сирочићи Балкана“ и монаси из манстира Дечани. Икамер нас моли да се посебно захвалимо монаштву из Дечана и народној кухињи из Призрена, коју је основала Српска православна црква.
Дрсник је веома старо насеље. На брежуљку изнад села налазе се остаци старог града (Јеринина кула над Подграђем) на који се, по свој прилици, односи један запис Константина Порфирогенита у његовом познатом трактату „Спис о народима“. Дрсник се ту помиње под именом Достиник, а под својим данашњим именом се први пут помиње у повељи Стефана Првовенчаног из 1199-1206. године, када је дарован Хиландару. Село се помиње још и у Дечанској повељи, потом у попису области Бранковића који су Турци радили крајем 14. века. У селу постоји црква Свете Петке, која је раније вероватно била посвећена Светом Николи. Не зна се када је тачно саграђена, али је обновљена седамдесетих година 16. века.
Административни центар Срба у општини Клина није локална самоуправа у Клини, већ село Видање, у којем се налази амбуланта и осмогодишња школа, коју похађа деветоро ученика. У средњу школу, српска деца иду у Осојане, у општини Исток. У Општину Клина иду само када морају, кажу.
Три генерације Вулићевића, њих тринаесторо, вратили су се у Видање 2004.године. Баве се земљорадњом и сточарством. Обрађују својих 11 хектара земље и скоро исто толико узимају у закуп. Породица узгаја, овце, свиње, краве и бикове. Најстарије Вулићевиће смо затекли како шишају овце.
Тридесетогодишњи Немања Вулићевић са супругом и троје деце, живи са родитељима у једној кући, док његов брат, четрдесетпетогодишњи Небојша, са супругом и четворо деце живи у посебној кући, у истом дворишту.
Немања каже да много раде, али да је неопходно стално запослење барем једном члану породице. Од пољопривреде и сточарства никада није сигуран приход.
„Доста је тешко, али трудимо се. Било је и теже, али смо издржали. Заједно смо, па нам је некако лакше. Долазе нам купци, питају да продамо, али нас то не занима. Нећемо да продамо, желимо овде да опстанемо“, тврди Немања и наглашава да видањски Срби гледају у државу Србију, а од косовских институција не очекују много.
Немањин брат Небојша, чија је супруга од скоро остала без посла у школи, каже да се од социјалне помоћи и минималца не живи.
„Нико не воли да живи од социјале, то је морање. Метохијски Срби би да раде и зараде, али то је тешко овде код нас, јер радних места нема. Крпимо крај с крајем, мало стока, мало земља“, каже Небојша. На питање да ли могу да продају све што произведу, одмахује главом:
„Прода се, али нас Србе условљавају са ценом. Наши производи су барем 30% слабије плаћени него наших комшија Албанаца. И на пијаци за нас важе други услови, увек има условљавања“.
Вулићевићи су љути на неке своје несавесне комшије јер им, како кажу, праве штете по пољу и у шуми и што поред своје шуме купују дрва.
„Физичка сигурност је друго, а друго је је безбедност. Још увек не обрађујемо њиве које су удаљене од села… Ако ми треба да радимо, а да неко други купи кајмак на нашем зноју, онда то није живот“, мисли Небојша Вулићевић.
Мултиетничко село Рудице се налази на двадесетак километара од Клине, пре 1999. године бројало је 30 српских кућа које су порушене и запаљене после доласка међународних снага на Косово. Средствима Програма Уједињених нација за развој (УНДП), изграђено је десет кућа за Србе повратнике.
„Сада се оџак пуши само на седам кућа“, прича нам тридесетчетворогодишњи Ивица Дашић, кога смо затекли како са супругом припрема лук за пијацу у Митровици. Лук су произвели у пластенику који су добили од Привременог органа општине Клина, институције која функционише у систему Републике Србије.
Ивица се са супругом Наташом, рођеном Трстеничанком и двоје деце, вратио на своју очевину 2009. године, а преклане су добили још једног сина. Старији син и кћерка су школарци, у школу иду у Осојане, село у Општини Исток.
„Путују десет километара у једном правцу. Превоз до школе им је обезбедила Влада Републике Србије“, објашњава нам Дашић.
Наташина љубав према Ивици и његова према родном крају, надјачала је страх од судбине коју су доживели Ивичини родитељи. Они су 1999. године нестали, ни данас се не зна њихова судбина, да ли су живи, а ако су мртви, где су им кости, где им је гроб. Ивица је спомен плочу својим родитељима поставио на улазу у кућу. Каже да му је тако лакше. Са сузама у очима, тихо, онако за себе коментарише:
„Да је срећа да ову плочу поставим по хришћанским обичајима, на њихов гроб“.
На тренутак прекидамо разговор посматрајући плочу на којој је слика младог и насмејаног брачног пара Дашић, пуштајући да се Ивица исплаче. Не желимо да даље разговарамо о томе, али Ивица мора да каже све што му је на души:
„Вратио сам се на своју очевину због тога јер сам ту рођен. Знате, зец где се окоти, ту се и враћа. Уствари, вратио сам се и због оца и мајке које сам изгубио захваљујући Међународној заједници. Она је омогућила злочинцима слободу, она је крива што и после 19 година не знам ништа о мојим родитељима“, љутито говори Ивица Дашић.
Супружници Дашић се баве пољопривредом, али и поред добрих комшијских односа у селу, каже да их купци игноришу и да због тога све што произведу возе чак у Митровицу. Само то замера комшијама Албанцима. То што су за Божић пуцали на његову кућу, што су му украли кола и запалили сено, опрашта им. Нада се да се неће поновити.
„Радимо у њиви, у пластенику, дани нам тако пролазе. Ускраћени смо за деведесет девет одсто ствари које имају младни брачни парови и деца у свету. Не излазимо у град, не идемо у позориште, у биоскоп. Ипак имамо још увек наду, божји мир и стрпљење. Надамо се да ће једног дана све да буде како треба“, закључује Ивица.
Село Гребник је смештено на раскрсници магистралног пута Приштина – Пећ и ђаковачке магистрале, преко пута скретања за Клину, на левој обали Белог Дрима. Старо село Гребник се налази на два километара од садашњег новог насеља, испод Гребничке планине, али у њему више нема Срба. Повратници у нови део села кажу да тамо не могу да се врате јер их комшије не примају.
У Гребнику данас живе само Красићи и породица Костић. Ђуро Красић се са супругом и кћерком, вратио 2010. године, а још троје деце је отишло у свет за послом.
„Овде је била наша огромна кућа. Сада су нам направили седамдесетак квадрата, али мени се жеља испунила када сам се вратио. Рекао сам, и да умрем, није ми жао. А могу само да замислим како је онима који не могу никако да се врате. Али, нада последња умире“, прича нам Ђуро, показујући рушевине своје куће.
„Ово је село у коме се не продаје имовина. Ми смо се последњи вратили и не мислимо да се селимо. Очекујемо повратак још породица, али докле ћемо да издржимо, не знам. Економски смо истрошени, имали смо некада приватне послове, а сада обрађујемо своју земљу. Сналазимо се, а докле можемо, не знам“, понавља Красић, напомињући да у старом селу има воћњаке и ливаде, али тамо не сме. Додаје да га пријатељи Албанци тако саветују.
По Ђуриним речима, највећи проблем је што нема посла.
„Држава Србија помаже и средства која она издваја не треба да се увећају, само да се правилно расподеле“, саветује Ђуро, разочаран у државу Србију, али и у косовске институције.
„Ништа не очекујемо од косовских институција, само да нам не наносе зло и да нас заштите. Никада ниједан политичар није дошао из Клине да нас пита како смо, како живимо. Кивни смо на наше који су нас убеђивали да се вратимо“, разочарано наставља Ђуро Красић, али нас убрзо са осмехом позива да обиђемо његову њиву у којој гаји кикирики.
„Гајим кикирики већ шест година. Пробао сам и видео да је корисна биљка, а није лоша ни зарада“, објашњава нам гребнички узгајивач кикирикија.
Ђуров брат од стрица, Ђорђе, такође се вратио 2010. са кћерком и супругом, али после низа напада на њихову кућу и село, преплашене су се вратиле у централну Србију.
„Било је напада и шиканирања, има провокација и псовки и данас, али на сву срећу све мање.Године 2011. су рафално пуцали на кућу, 2013. су нам бацили бомбу, украли су нам трактор са приколицом. Увече идемо рано на спавање, слаб нам је ТВ сигнал, а ујутру смо весели ако претекнемо“, појашњава страх Срба из Гребника Ђуро Красић, али тврди да се у овом селу земља и куће не продају:
„Издржаћемо, не продајемо, овде су нам очеви, дедови и прадедови сахрањени“.
Гребнички Срби тврде да и већина Албанаца из њиховог села, са којима се из дана у дан све више друже, живи тешко.
У селу Будисавци, до 1999. године је било око 1.300 становника, од тога око стотину Срба и Црногораца. Почетком двадесет првог века је изграђено седам кућа за повратнике, али у њима нико не живи.
У селу се налази манастир посвећен Преображењу Господњем, сазидан у четрнаестом веку. Сматра се да је задужбина краља Милутина, јер се у његовој повељи из 1318. године помиње да је манастирски посед са околином даривао Хиландару. Садашње фреске насликане су у доба патријарха Макарија, у шеснаестом веку.
Асфалтирање пута у дужини од 300 метара, од главне сеоске улице до манастира Будисавци, 2017. године финансирали су Британска амбасада, Општина Клина и Министарство за заједнице и повратак Владе Косова.
У општини Клина, осим једанаест породица у самом граду, Срби повратници живе у следећим селима: Долац, Дрсник, Дуге Њиве, Видање, Жач, Берково, Грабац, Бича, Рудице, Клинавац, Гребник, Доњи Петрич, Штупељ, Велико Крушево и Лесковац.
(Ова репортажа је део пројекта „Живот на мањински начин“, који је подржала Косовска фондација за отворено друштво из Приштине. Ставови, закључци и препоруке, изречени у репортажи, не изражавају неопходно и ставове Косовске фондације за отворено друштво).
Анђелка Ћуп
Општина Вучитрн, најстарије урбано насеље на Косову, налази се између Приштине и Митровице. По последњем попису који је спровео Косовки статистички завод 2011. године, броји 70 хиљада, а према подацима УНМИК-а, чак више од 100 хиљада становника. Према званичној статистици, Срба у овој општини има само 400, што је много мање него што је стварно стање на терену. Разлог је у томе, што су Срби, из највећег села вучитрнске општине – Прилужја, пре седам година бојкотовали попис. Подаци које смо добили од Срба запослених у овој локалној самоуправи кажу да је од 6.500 Срба, колико их је пре 1999. године живело на територији Општине Вучитрн, остало само око 2.500. У општини живи још и око 300 Турака и исто толико Рома.
Лепа и не баш велика, са свих страна ушушкана у бехар тек олисталог воћа, извирује породична кућа Драгомира и Добриле Караџић. С једне стране гледа на брег изнад села, с друге низ падину, према вишеспратницама Клине. Иако читаво окружење подсећа на, за многе, недосањан сан, о мирном месту са кућицом у цвећу и зеленилу, то је, нажалост, само привид. Све би овде могло да буде чаробно и лепо, само да је више Срба и слоге међу њима, да се помоћ онима који су остали дели равномерно, да не фали оно, најважније, што се не може додирнути и купити, али се може осетити. То, оно, о чему сужњи највише сањају и најлепше речи испредају, зове се СЛОБОДА.
О њој сања и нада јој се од 2007. године, када се са једим бројем својих мештана, вратио на породично имање, Драгомир Караџић из Горњег Дрсника код Клине.
Док силазимо према његовој кући, дочекује нас лавеж не баш гостољубивих паса, један… други… трећи.
„ Колико их имаш?“ – питам примичући се ближе домаћину јер нисам сигуран у дужину ланаца којима су ове, не баш безазлене чуваркуће, везане.
„Четири, на свакој страни дворишта по једног“, одговара ми Драгомир и наставља:
„ Другачије не можемо да се одбранимо од лопова, све покрадоше по селу!“
Моје следеће питање домаћин је већ наслутио те је поче сам да прича:
„Живимо са стрепњом. Кад су ономад ухапсили Марка Ђурића, нас су овде напали и пуцали са свих страна на кућу. Сумњам ту на неке комшије, али кад нисам видео, не могу да кажем ништа“, прича Драгомир и слеже раменима.
У дворишту нашег домаћина све на своме месту, кош и амбар на једну страну, гаража на другу, уредно покошен травњак, цвеће на сваком ћошку, пчелињак у малој башти крај куће. Све то он са супругом Добрилом одржава.
„Још да није тога, полудели бисмо овде, сами нас двоје окружени њима“, казује Драгомир. Супруга нас пита јесмо ли за кафу и добацује са стране:
„Реци колико су нас пута нападали и палили, ништа немој да им прећутиш!“, рече и уђе у кућу бојећи се ваљда да ће домаћин од сваке муке која их је сустигла неку да заборави да нам исприча.
Драгомиру су непозанти починиоци до сада више пута палили летину. Прошле године су му спалили храну за стоку. Више од 300 бала сена заувек је нестало у ватреној стихији. Претпрошле године је спаљено више од 200 бала. Палили су му чак и ограду око куће. Све нам то с пуно горчине у гласу казује Србин, који се вратио на своје, а кога систем назива повратником, иако су ту, у родној Метохији, његови преци живели од памтивека.
Уз све ово Драгомир наглашава како сваког дана осећа притисак албанских комшија.
„Тешко да ћемо моћи да опстанемо ако се нешто не промени!“, прича Драгомир, а зна да је, нажалост ,и њему и нама јасно да се у повратничким селима у Метохији смењују само годишња доба, све остало је исто. Посла и пара нема па нема, док са првим сумраком село походе разбојници, вандали и лопови.Душу, у тамним пролећним ноћима, попут тињајућег жижка, једино греје пламичак наде, да су на своме и да их свевишњи Бог чува.
Драгомир (58) и Добрила (44) имају сина Игора (23) и кћер Милицу (19). Деца су у Косовској Митровици, Игор студира електротехнику, а Милица је завршна година фризерске школе. Породица живи од минималца и породичне неге коју Драгомиr прима због сипруге. Добрила је иначе, тежак психички болесник.
„Мало од минималца, мало од земље и тако школујемо децу! Не достиже за све, али некада мора да се и претрпи“, прича Драгомир, а онда, сачекавши да му жена уђе у кућу, открива како му је најтеже да њој набави лекове.
„Седам врста лекова пије, одем код лекара у Осојане, он јој пропише рецепте и онда шаљем по људума који иду за Србију да ми донесу. Поврх свега, плаћам 1.500 динара учешћа“, прича Драгомир и настаља: „Али, шта ћу, мора се, она без тих лекова не сме ни дан“, открива Драгомир.
Са Добрилом, Српкињом пореклом из Скадра, из Албаније, Драгомир је у браку више од 24 године.
„Ја сам највише љута на Србе, јер сами себи копамо јаму. Какав смо то народ, бре, док они један другог помажу, ми један другом добро не желимо да видимо… нема ту среће…. нема… прича Добрила, а глас јој подрхтава…
Осећамо и видимо да ју је ова ситуација потресла. Не желимо да је прекинемо јер би помислила да не желимо ни да је саслушамо, а она, уздише дубоко, нервозно ломи прсте, као да изнова пролази кроз све оно кроз шта је једном већ прошла… удахну дубоко и настави…
„Неко прима паре и од једне и од друге власти, а неко нема ни за лекове. Моја деца нису деца, само су њихова деца“, љутито говори. Наједном, брада поче да јој подрхтава и заплака се. Устаде брзо са столице и отрча у кућу.
Дуго смо ћутали и гледали у правцу у коме је Драгомирова жена отрчала, потпуно схватајући његову тешку ситуацију.
„ Не замерите јој, много тога нам је прешло преко главе“, тихо говори човек, упозоравајући нас на женино психичко стање.
Нелагодну, тешку као маљ и дугу тишину, која за трен испуни читав простор око нас те се надви над зеленилом и шаренилом дворишта, прекинух питањем:
„Колико земље обрађујеш?“
„Три хектара своје и нешто од рођака који су напустили село. Да не остане јалово, а и да је не присвоје Албанци“, прича домаћин.
Онда нам и открива да с времена на време долазе албанске комшије и питају колико цени имање.
„Шта им кажеш?, питам Драгомира
„А шта да им кажем, немају они тих пара, тако им кажем. Познајем ја њих као стару пару“, прича и намешта се на столици, „има неких одавде из села који су продали и још не могу паре од својих имања да извуку“.
А онда још једном, као бојећи се да није био довољно јасан, више поручујући њима него ли нама, понавља:
„Моје не продајем, морају да нас убију да би нас померили са кућног прага“.
Утом се појављује Добрила из куће.
„Знамо ми шта они хоће. Они би да нас заплаше, да ми побегнемо за Србију па да ово без муке узму. Е неће вала!“ Пркосно, више се обраћајући комшилуку него нама: „Ово је наш зној и наша мука, ничије нисмо отели, на своме смо“, говори Добрила док крајем рукава брише сузе са образа
Ћутимо замишљени над њиховим речима. Да су на земаљском рају себи направили мали породичин рај за живот, то видимо. Нимало није ни лако, ни пријатно бити у њиховој кожи, то осећамо, а и добро нам је познато како је кад те дојучерашње комшије прогласе уљезом на сопственој земљи.
На благој низбрдици магистралног пута од Приштине према Пећи, пре уласка у градић, који је по реци на којој лежи, добио име Клина, налази се село Долац, село у коме је до 1999. године живело више од 200 Срба. Данас, пред крај друге деценије двадесет првог века, из изгнанства се вратило једва десетак.
Више „Не одјекују звона из Долачке цркве, ал светиња и даље чува своје стадо“
„Отишла сам у манастир под Острог и молила сам се Богу да оздравим. Монаси су ми дали освештано уље које сам неколико пута накапала на ране и мени је нога била као нова. Што немачки лекари нису могли, урадио је Свети Василије“.
Недалеко од Прешерновог трга, у такозваном културном центру, у непосредној близини зграда опере, националне галерије и музеја, окружен зеленилом, уздиже се Храм Светих Ћирила и Методија, једини храм Српске православне цркве у Словенији, сада чланици Европске Уније.
Више „Православни храм Ћирила и Методија у Љубљани, слика се апаратом, а памти се срцем“
„Ноге су ми клецале од страха, али нисам дала да ме примети, стегла сам срце и рекла: „ Кољи, ја ћу још да родим!“
Када негде на половини магистралног пута Гњилане – Урошевац уђете у општину Клокот, уочићете два света. Велелепна здања подигнута последњих година, у власништву Албанаца, али и понеког Србина и одмах поред њих, оронуле куће старе више од двадесет, тридесет, чак и стотину година, чији су власници Срби, али и по која албанска породица. Клокот, општина у којој нема средњег слоја, у којој живе само сиротиња и богаташи, у којој Срби продају куће и имања, а Албанци купују.
