“ Увођење такси се одразило, као и у другим срединама на Косову и Метохији, и на рад Дома здравља Призрен, којег чине, поред амбуланте у Ораховцу и амбуланте у Великој Хочи, Мушникову и селу Новаке. Немамо доток лекова, али ми и раније нисмо добијали све потребне лекове, само што су пацијенти могли да их добију на рецепт или купе у Косовској Митровици, а сад ни то не могу“, каже др Достана Грковић из Дома здравља у Ораховцу.
У малој и затвореној средини каква је наша, где се сви углавном познају, насиље над женом или децом је једна од најбоље чуваних породичних тајни. Немиле сцене, уз брисање трагова крви и тихе јецаје у тами, најчешће остају између четири зида. О последицама и траумама, како телесним тако и психичким, насилник не размишља, а жртва углавном ћути и трпи и ту се круг затвара.
Али, када насиље прекорачи праг трпљења, онда се догађа оно што се догодило Јелени Ђорђевић (30) из Грачанице, која је са тројицом малолетних синова побегла од мужа насилника, не би ли спасила себе и децу.
Јелена са децом у собичку од једва девет квадрата, фото: И.М. ГрачаницаОналјн
Мужа, који јој је често у алкохолисаном стању наносио тешке телесне повреде, претећи јој оружјем, Јелена је, како каже, трпела читавих 11 година. Од сигурне смрти насилниог супружника, спас је налазила бежећи по ноћи од куће и скривајући се код комшија. Од својих родитеља је скривала шта је све морала да поднесе у мужевљевој кући. Нажалост, насиље које је трпела, оставило је неизбрисив траг на њеном лицу. Једнa страна образа јој је потпуно удубљена у односу на другу. Повреда је настала преломом фацијалне кости коју је задобила од мужа док је била трудна са другим дететом.
Јелена Ђорђевић, фото: В.Ћуп, ГрачаницаОнлајн
Пре годину и по дана Јелена је одлучила да мора да пресече и такав, назови живот, остави иза себе. Покупила је децу и побегла из куће у којој јој је било, како каже, горе него на робији.
„Пре годину и по дана сам са децом побегла од куће, прво код родитеља, а потом сам кров над главом пронашла овде, у овом малом простору у близини школе“.
Јелена са тројицом синова, најстаријим Василијем (12), Андријом (11) и Јорданом (6), живи у малој гаражи која је прерађена у импровизовани стан од једва петнаестак квадрата. Преградни зидови су танки, прозори уски и високи, по ћошковима влага, тако да сунчева светлост једва да огреје оскудни дневни собичак у коме породица највише обитава.
„На овом једном столу и ручамо и пишемо домаћи, ја спавам са најмађим Јоцом у једном кревету, а Василије и Андрија у другом преко пута. Хладно је, ал шта ћемо, важно је да имамо кров над главом и да имамо миран живот, коначно“, прича Јелена, скреће поглед у страну и руком, да деца не виде, брише сузе.
А они како уче, питам, да прекинем нелагодну тишину која се надвила над малим, али пријатним простором.
„Добри су, одлични и врло добри“, каже мајка, док нам се Јоца који иде у предшколско, хвали пакетићем који је добио у школици и од тетке.
Једна соба за игру, учење, обед и спавање, фото: И.М. ГрачаницаОнлајн
„Овде, на овом сточићу пишу домађе задатке и уче. Док један пише, други нешто чита и прекривају шакама уши, да једно другом не сметају док уче.
Као и свака добра домаћица, Јелена нас је понудила кафом коју је спремила у маленој и хладној кухињи, по чијим се ћошковима већ нахватала влага.
У ћошковима малене кухиње нахватали су се буђ и влага
„Овде је толико тесно да немамо где ни шпорет да сместимо. Зато се грејемо на струју, а рачуни кад стигну, боље и да не причам“, каже Јелена и руком прекрива уста.
Није лако самохраној мајци да отшколује двојицу ђака и једног претшколца, ма колико јој у бризи око куће и деце помагали и родитељи и родбина. Иако се више пута писмено обраћала за помоћ Општини Грачаница, све је било узалуд, каже. У помоћ јој је прискочила и хуманитарна организација „Мајка девет Југовића“ која ради при рашко – призренској епархији, прича млада мајка бојећи се да не заборави или случајно прескочи неког ко јој је у злу помогао, док се с горчином сећа и оних који су је избацивали из канцеларије не желећи ни да је салушају, а камо ли пруже било какву помоћ.
„Захваљујући госпођи Мари из Завода за социјални рад и старање која се заиста заложила за мој случај, ја сам добила новчану помоћ од 18 хиљада динара“, прича Јелена, бојећи се да не заборави да спомене жену која јој је помогла у најтежим тренуцима.
Сећа се она и ружних момената када ју је један од директора у Општини Грачаница буквално избацио из канцеларије. Моли нас да му не спомињемо име. Нећемо, ал нека му је на част. Док он своју децу возика службеним аутомобилом, Јелена своју крије од насилника у мемли и тескоби.
Када је за случај Јелене Ђорђевић сазанала директорка Ансамбла народних игара и песама са КиМ „Венац“, која је уједно и одборница у Скупштини општине Грачаница, Снежана Јовановић, одлучила је да јој помогне. Своју одборничку плату уступила је Јелени и не само то, привремено ју је запослила у „Венцу“ као хигијеничарку.
„С обзиром на то да је њој било потребно помоћи одмах, ја сам Јелени, за чију сам трагичну судбину санала од њеног стрица, прво као човек, јер сам била у могућности, изашла у сусрет. У име „Венца“ ми смо њу ангажовали као хигијеничара да одржава наше просторије у Дому културе и сматрам да нам је дужност да помогнемо људима којима је заиста потебна помоћ“, каже Јовановићева.
Тиме што је помогла једној особи, жртви насиља, Јовановићева каже да проблем није решен и да га треба решавати из корена, уз ангажовање и осталих институција. Она наглашава да је постојање Сигурне женске куће у Грачаници неопходно и да се проблеми насиља над женама не смеју гурати под тепих.
„То питање сам ставила као једну од тема која је битна и важна и на којој треба да се поради. Општина није изашла у сусрет онако како би требало да помогне овој жени, јер овде у Општини Грачаница не постоји сигурна кућа и из тих разлога би локална самоуправа требало да предузме већу одговорност по том питању. Верујем да ћемо сви ми из Општине Грачаница да се опаметимо и да оквакве ствари решимо у што краћем року и да их не остављамо на маргинама, да се решавају успут“, рекла је Јовановићева.
Мало смо одлични, мало смо врло добри, причају нам Андрија и Василије. Један обожава биологију а други српски језик.Толико су скромни да се стиде да кажу да у слободно време Андрија свира хармонику, а обојица играју у „Венцу“.
И нека и треба, јер после толико суза, ред је да иако у маленој и мемљивој кућици, запева и заигра срећа. Питам их шта би пожелели од Деда мраза за Нову годиниу, а они су само погледали према мајци и ко из топа одговорили: „Да мама буде срећна и да има све што јој је потребно у овој кући“. Мали Јоца жели само пакетић са бомбонама и ништа више.
Јордан Ђорђевић, фото: И.М. ГрачаницаОнлајн
А Јелена, док брише сузе, успут прича да отац не жели да виђа децу, иако је суд одредио да има право на то, два сата у току недеље. Судски нису разведени, тако да она не може да оставри осталу помоћ која јој припада као самохраном родитељи.
У жељи да ће бар 2019. годину дочекати у бољим условима, поздрављам мајку и малишане који још увек верују у Деда Мраза. А Јелена? И њој се вратила вера у добре људе, захваљујући госпођи Мари, а највише директорки Снежани, каже. Можда се и из локалних власти неко сети и дође да обиђе ову младу жену, која нас испраћа, успут показујући резу на вратима. Редовно је, каже, навлачи и закључава врата, јер је и полиција затхевала да нађе стан у близини школе и полицијске станице, како би мотрили на њу, јер јој супруг, како прича, и даље с времена на време прети.За Јелену су мере предострожности и даље на снази
Оно што су урадиле Мара и Снежана, можда подстакне и неке друге добре људе. Не морају ништа да поклоне ни Јелени ни деци, али нека је питају, како је и нека не окрећу главу од ње. Она заслужује поштовање.
После локалних избора 2013. године, на северу Косова су фомиране четири нове општине, које функционишу по косовским законима. То је урађено на основу плана Мартија Ахтисарија и на основу дела Бриселског споразума. Финансирање новоформираних општина се, на основу договора у Бриселу, одвија из различитих извора.
Нови нтегрисани прелаз Мердаре, најфреквентнији прелаз између Косова и Србије, делимично је почео са радом почетком октобра ове године. Косовска полиција и царина смештене су у нове објекте у смеру изласка са Косова, док је полиција и царина Републике Србије и даље у старим баракама. Друга страна, у смеру уласка на Косово још увек је у фази земљаних радова.
Бити жена на Косову данас уопште није лакше него пре. Само су изазови другачији. Батине су увек биле батине, само је злостављање жена добило нови савременији страни израз – мобинг.
Данас се обележава Међународни дан слободног приступа информацијама. Право на доступност информацијама данас се у свим демократским земљама сматра једним од основних људских права. Такође, ово је право загрантовано међународним документима.
Генерална скупштина Уједињених нација је 1946. усвојила резолуцију у којој пише: “Право на информације је основно људско право и мерило свих права којима су се Уједињене нације посветиле”. Да баш овај дан, 28.септембар буде проглашен као Међународни дан слободе приступа информацијана, одлучено је на састанку у Софији у Бугарској, не тако давне 2002. године. Организације, чланице Мреже предложиле су да 28. Септембар буде номинован као Међународни дан слободе приступа информацијама с циљем симболизовања глобалног покрета за промоцију права на приступ информацијама.
Право на слободан приступ информацијама представља основно право сваког грађанина, односно да од јавних институција захтева информације од јавног значаја, а које институције поседују. Јавне институције располажу средствима грађана, доносе одлуке чије последице трпе грађани и пружају услуге грађанима и грађани морају имати механизам путем којег ће пратити шта институције раде. Управо то представља основ демократије, јер да бисте учествовали као грађанин у процесу доношењу одлука, морате располагати информацијама.
У суштини гарантовање овог права грађанима требало би да им омогућава да врше надзор над радом институција, да сазнају на који начин се троше средства пореских обвезника, да прате одлуке које се тичу грађана и да омогући генерално транспарентност рада свих институција. Ово право има сваки грађанин који може упутити свим јавним институцијама, на свим нивоима, захтев за било коју информацију која је у поседу тих институција, а оне су дужне да исту и доставе.
Косовска законска регулатива
Право на приступ јавним документима је гарантовано Уставом и низом закона и подзаконских аката Косова који регулишу процедуре за реализовање овог права: Закон о приступу јавним документима бр. 03/Л-215 (2010.), Закон о заштити личних података бр. 03/Л-172 (2010.), Закон о класификацији информација и верификовању о безбедности(2010.) и Закон о Омбудсману бр.03/Л-195 ( 2010.).
Право на приступ јавним документима припада свим грађанима и грађанкама. Уставом Косова регулисано је да сви гра]ани имају право на приступ јавним документима. Закон о приступу јавним документима на косову је усвојен 2010. и у њему се наводи какве су законске одредбе у самом процесу тражења јавних докумената, ко може бити тражилац, захтеви, разматрање захтева, облици увида у документа (копија или у било ком облику и формату), одбијање захтева.
Наравно, ово право може да буде и ограничено, а то је регулисано чланом 12 и постоје разлози због којих захтеви за приступ информацијама могу да буду одбијени, а то су: заштита националне безбедности; међународних односа; јавне безбедности; уколико спречавају истрагу и гоњење кривичних активности, дисциплинске истраге, инспекцију, контролу и надгледање од стране јавних институција. До тражених информција се не можедоћи и ако угрожавају приватност и друге легитимне приватне интересе; заштиту комерцијалних и других економских интереса; заштиту економских, монетарних државних политика; заштиту равноправности страна у судским поступцима и ефикасно управљање правосуђа; заштиту животне средине или дискусија унутар или између јавних институција у вези са разматрањем неког питања.
Свака институција је обавезна да одреди јединицу или службеника који ће бити одговорна за пријем и разматрање захтева за увид у документа,који ће да припремају извештаје, воде тачну евиденицију о броју захтева, као и одобреним и броју одбијених захтева.
Свака јавна институција се обавезује да направи нацрт годишњег извештаја за претходну годину, у коме би требало обухватити број случајева у којима је одређена институција одбила приступ документима и разлоге због одбијања захтева. До краја јануара, свака институција мора да пошаље извештај за претходну годину Канцеларији за јавно информисање при Кабинету премијера.
Ако захтев за приступ информацијама буде одбијен, онда јавна инстуција то одбијање мора да оправда.
Уколико институције не одговоре у року од седам дана, захтев се сматра одбијањем и даје право подносиоцу захтева да покрене судски поступак против институције или да поднесе жалбу институцији Омбудсмана.
Каква су искуства у општини Северна Митровица?
Приступ јавним документима може да се дефинише као једна од кључних компоненти транспарентности. То се, наравно, односи и на локалне самоуправе.
Колико су грађани Северне Митровице упознати са својим правима, када је у питању право на приступ јавним информацијама? Мишљења су подељена.
“Ја сам послао више од десет захтева за увид у јавна документа, како надлежним министраствима тако и независним агенцијама, а тицале су се тендерског материјала који се односио на одређене капиталне пројекте који су се спроводили. Ни на један захтев ми није одговорено, нити ми је одговорено да се разматра, нити да се одбија. Могу слободно да кажем да сам одустао од тога. То вам је као борба са ветрењачама, узалдна. Толико се говори о приступу јавним документима и како су све информације доступне свим грађанима. Живимо у демократском друштву и подразумева се да су информације доступне, али није баш тако једноставно. Није тачно да било ко може да захтева и добије на увид документа, то не постоји. То је једна велика лаж. Рамишљао сам да поднесем жалбу и Омбудсману, али чини ми се да од тога нема ништа”, категоричан је Милан М., омладински радник.
Миљан са друге стране каже: “Знам шта су информације од јавног значаја, али ја до сада нисам имао потребе да то тражим од било које институције. Не знам ни какве су процедуре, а да ме то интересује, мислим да не би било проблема да и то дознам”.
Представници цивилног сектора мисле да грађани нису довољно упознати са Законом о приступу јавним документима.
“Мислим да грађани нису упознати са самим процес тражења информација, а постоји и нека врста страха и незаинтересованости”, сматра Душан, цивилни активиста из Северне Митровице.
“Моје мишљење је да је то јако битан процес. То је једна од главних ставки у процесу учешћа грађана, тј.јавног мнења у процесу доношења одлука. Мада, не знам колико је наша средина и људи који живе у њој заиста заинтересовани за то. Сматрам да веома мали број људи зна каква су њихова права када говоримо о приступу јавним документима. Мислим да код нас и даље влада мишљење да власт, у овом случају општина, не морају ништа да деле са јавношћу и да све што они раде је обавијено велом тајни. То ствара утисак да ја или неко други, ми обични грађани, не можемо никако да утичемо на власт и зашто би се онда тиме замарали? Мада, морам признати да није само незаинтересованост и незнање грађана у питању, постоји и страх. Људи размишљају да ли је уопште безбедно да траже документа на увид и да ли то може да им додатно искомпликује живот? За себе лично могу да кажем да сам делимично упућен у приступ јавним документима, али да до сада нисам чуо да је наша општина организовала неки вид јавне кампање и да људима објасни и приближи ову проблематику”, истиче Стефан, економиста из околине Северне Митровице.
У згради Општине Северна Митровица нигде на видљивом месту или на огласној табли нема никаквог обавештења о могућности увида у јавна документа, нити како би грађанин могао да преда захтев. После упућеног захтева, из кабинета шефице администрације Адријане Хоџић, потврдили су ми да ове године, до сада нису имали ниједан званичан захтев за увид у јавна документа, али ни претходне, а ни 2016. године.
Како се прецизира у самом Закону о приступу јавним информацијама, локалне самоуправе би требалода имају и службенике при јединици за јавно информисање који су задужени за давање информација.
У Општини Северна Митровица раде два службеника задужена за приступ јавним документима и то при Одељењу за јавно информисање.
Непостојање службене веб странице Општине Северна Митровица додатно отежава сам процес, јер не постоје доступне информације.
Институција Омбудсмана и приступ јавним документима
“Закон о приступу јавним информацијама обавезује Институцију Омбудсмана, не само да одговори захтевима за приступ јавним документима, већ и разматра жалбе које су одбијене или захтеве на које није одговорено. Жалбе се третирају непристрасно, поверљиво и професионално, сходно начелима на којима је утемељена и функционише институција Омбудсмана, као независна институција. Као институција, подстичемо сваког поједница да преко захтева за приступ јавним документима буде део јавног живота”, наводи се на званичној веб страници ове институције.
Јелена Симић
Ова публикација је израђена уз помоћ Европске уније. Садржај ове публикације је искључива одговорност аутора, Јелене Симић и ни на који начин се не може сматрати као став Европске уније или БИРН-а и УНК-а.
(Текст је настао на основу истраживања аутора у оквиру самосталног пројекта и није рад новинара редакције ГрачаницаОнлајн.)
Недавно је на гробљу у Штимљу, без икакве ознаке, имена и презимена, са пластичном флашом у коју су убачени само лични подаци, и која је положена крај тела у погребни сандук, сахрањена Српкиња Р.С. из Јагодине, штићеница Центра за рехабилитацију и нтеграцију психијатријских болесника у Штимљу, педесетак километара од Приштине.
Следећи причу својих пријатеља о народу српском и светињама на Косову и Метохију, у јужну српску покрајину, први пут се 2009.г одине упутио Данац, Кристијан Ронберг из Копенхагена.
Пример младића из Грачанице и службеника општине Косовска Каменица најбољи је доказ како се уз мало воље и људскости може урадити много, али и да однос грађана и власти може и те како да функционише на добробит читаве заједнице.
