Мој последњи сусрет са остацима саборног Храма Светог Николе, у стању пре недавне, рестаурације, онакав какавог га памтимо са слика из туристичких брошура и монографија, какав је поносно годинама пркосио зубу времена,  био је у позну јесен 2017. године. Тада смо се, у друштву учитеља у пензији и дугогодишњег председника општине Ново Брдо, Србољуба Максимовића, а због потреба емисије „Место успомена“ са екипом коју су чинили сниматељ и продуцент обрели под зидине древног српског „ваистину златног и сребрног града“, како су хроничари средњег века  писали о Новом Брду у време његове највеће моћи. Упркос хладном новембарском северцу који је на 1.100 метара надорске висине немилосрдно шамарао и нас и опрему,  успели смо некако да снимање приведемо крају, а од учитеља Србе, кога су овде сви познавали и тако га звали, сазнали смо једну за нас тада нову истину.

-Видите, рекао је показујући руком на црвену таблу са мапом Косова у заглављу.

Јасно ко дан, очигледна намера оних који су је поставили била је да нам ставе до знања ко је на овом културно – историјски локалитету, тако важном и битном за Србе, заправо газда. На црвеној табли белим словима исписано на албанском, енглеском а на крају и на српском језику, да се налазимо на локалитету катедрале у заштићеној зони културне баштине Косова.

Пењемо се благом узбрдицом по уској шљунком посутој стази према темељима старог Храма.

Мудрост и године искуства проговориле су из старог учитеља, окренуо се према мени и као да је наслућивао оно што ће се за само две године догодити, тихо изговорио:

– Видео си ону таблу, ово јесте катедрална црква, односно саборна, али није катедрала како власт жели да је представи.

Албанац, вероватно задужен за надзор овог места, видевши камере и људе који се ту мотају, некако се ту створио а да нисмо ни приметили откуд. Када је међу нама угледао познато лице бившег председника општине, пришао је поздравио се са свима, питао бившег председника за здравље и продужио у свом правцу.

Учитељ у пензији, Србољуб Максимовић тако је успешно носио став учитеља старог кова, са умећем да причом привуче важњу, пажљиво и бираним речима, трудећи се да не прескочи ниједан симбол ни детаљ, као када ђацима држи важан час, рече:

 –  У склопу српског средњовековног града и рудника Ново Брдо постаојало је 10 православних цркава, а ова пред којом се сада налазимо звала се митрополија и то значи да је господарила свим црквама, – причао је учитељ, на тренутак застао, као да проверава да ли је наша пажња попустила и тек онда онда наставио:

– Ми се сада налазимо на подручју старе Новобрдске митрополије. Оно што приштинске власти покушавају, јесте да присвоје натписима и називима оно што није њихово, али  не бива, то је сасвим духовно погрешно – рече направи краћу драмску паузу па настави своје приповедање:

– Погледајте само колики су габарити овог објекта, тридесет метара има од улазних врата до олтара, којих има чак три.  Врата су постављена ка западу, а олтар на истоку. Све нам то говори да смо у велелепоном православном здању, у коме је столовао новобрдски митрополит. Одавде је прва штампарија пренета у Грачаницу.

Ни хладноћу ни фијукање криворечког северца нисмо више осећали, пажљиво смо пратили шта ће учитељ Србољуб следеће да нам исприча. Он нас је смирено повео до црвених уобличених камених плоча, које су очигледно биле подметачи за носеће стубове ове велелепне грађевине. Не мањим жаром, наставио је своје излагање:

 – Видите ова постоља, она су била заливена оловом као везивним средством на које су стављани носећи стубови –  отркивао нам је учитељ Срба тајне градитељства средњег века.

Док сам разгледао около, покушавајући да замислим колика је и каква то светиња била у оно време, стари уча као да је читао моје мисли:

– Можете ли да замислите колика је била величина ове цркве за оно време. То вам је довољан податак да разумете какво је богатство и снага била ондашње средњовековне српске државе.

Прекунули смо снимање и сачекали да колега „покупи“ још пар „покривалица“, а учитељ му је мудро сугерисао:

– Снимајте овај део, то су вам остаци минарета. За време Османилија, када је Ново Брдо пало под њихову власт, Турци су цкрву претворили у џамију.

Једно што сам у  повратку покушао  да замислим, био је тај призор, црква са минаретом, храм претворен у џамију, симбол пропасти једног царства, српска Аја Софија.

 

Чије је наше културно–историјско наслеђе?

Две године касније, новинарски позив нас је поново довео под темеље древног града. Осми је јун 2019., стојимо под црквом Светог Николе и одмах уочавамо промену.

Црвених табли нема, осим једне беле на којој је се налази скица храма и натпис који посетиоцу ставља до знања да реконстуркуцију плаћа немачка влада, вероватно под покровитељством Еврпске уније, јер њен  лого уочисмо у доњем десном углу табле.

Погледам према храму и видим огромене црвено- бело- црвене камене стубове који се уздижу небу под облаке и присећам се да их раније ту није било.

Косовски премијер Рамуш Харадинај и немачки амбасадор у Приштини Кристијан Хелт, негде пред крај прошлог месеца посетили су Ново Брдо како би обележили  завршетак рестаурације српске православне цркве.

То што је немачка влада обезбедила новац и што је Харадинај слике кишног дана у коме са немачикм амбасадором и осталом свитом обилази локалитет новобрдске митрополије, док је за догађај српска јавност сазнала преко друштвених мрежа, не би било чудно, да је о реконстуркцији цркве била обавештена Српска православна црква и Епархија рашко – призренска у чијој се баштини налази храм.

Ништа ту не би било чудно да је први човек Општине Ново Брдо, да не буде забуне Србин,  обавестио Епарихију да неко нешто ради у цркви подно старог града. Ипак, највише је чудно невешто срочено саопштење немачке канцеларије у коме се наводи да је православна црква заправо католичка катедрала, да је циљ обнове да се покаже њена „турбулентна историја”. Наводи се да је изграђена у 14. веку, да је имала „трансформације, укључујући покушај да се претвори у џамију”, а затим се додаје да је „катедрала првенствено изграђена као католичка црква, смештена у непосредној близини средњовековне новобрдске тврђаве”.

Са предубеђењем да су многи освајачи кроз векове мењали или покушавали да мењају нашу историју и топониме, није ме много зачудио текст Рамуша Харадинаја постављен на фејсубку у коме он за Ново Брдо користи поарбанашен назив Артана, а цркву назива катедралом. Зачудило ме зашто на једном тако важном догађају нема првог човека општине и по косовском и по српском систему, да као домаћин дочека овако високе званице, када већ није приметио да му се у атару нешто ради и гради.

Покушавао сам да убедим себе да је овакво саопштење Немачке амбасаде у Приштини,  у коме се православна црква назива католичком, само пуки пропуст у преводу, грешка настала лошом инфомрисаношћу амбасадора Кристијана Хелта, али не вреди, чињеница да је Хелт пре доласка на Косово био амбасадор у Ватикану, демантује ме, док ми онај необуздани новинарски унутрашњи глас тихо шапуће да се иза брега, можда ипак нешто крупно ваља.

Књижевник и новинар Живојин Ракочевић сматра да би после оваквог следа догађаја из званичног Ватикана требало да стигне појашњење.

– Мислим да би било врло важно да католичка црква у овом тренутку каже шта мисли о овоме и мислим да Ватикан, а немачки амбасадор је баш са службе у Ватикану дошао овде, требало да се изјасни и каже да ли је ово нормално да се на овакав начин фалсификује нечија култура и верско наслеђе, идентитет и припадност – рекао је Ракочевић.

Прва фаза конзерваторских радова на локалитету Саборне цркве Светог Николе је завршена. Подигнути су стубови, предњи део посут ситним шљунком, док је задњи, олтарски део храма за кога постоје докази да је касније дозидан, остао нетакнут, јер се упрво ту налазе бројна гробна места.

– У првом позиву немачке канцеларије је речено да је ово католичка катедрала и храм, што је тешка обмана и заблуда, јер све што се овде налази, а то је наука рекла прецизно, припада храму српске православне цркве и нашем наслеђу. Овде су пронађене тканине, натписи, накит, керамика, на хиљаде докумената који недвосмислено говоре коме припада ово место и коме припада ова црква – нагласио је Живојин Ракочевић и додао:

– Албанске власти из Приштине се понашају као да су Срби нестали и да они треба да баштине културу једног несталог народа и да ту културу подведу под термин косовска или косоварска култура или косоварско наслеђа, што не постоји.

Ракочевић наглашава да су два основна разлога због којих албанске власти фалсификују историју-

– Уништили су нас у градовима, одузели су нам град, сада треба да нам одузму и храм. У српском културолошком контескту град и храм су наша два основна симбола. Уколико успеју да нас избаце и из града и из храма, они су завршили посао и могу рећи да се старају о ономе о коме нема ко да се стара. Сада морамо да покажемо да има ко да се стара о Новом Брду и да су овде прекршени сви закони, и косовски и међународни и да су овде прекршене све норме и сва пристојност, да ви без икаквих консултација прекопавате православну цркву која је пре тога готово темељно истражена. Знамо ми шта је све овде и шта се на овом месту све  десило, нема потребе да било ко вади кости из ових гробова и да их носи у Приштину,  а све без знања онога чије је ово,  а то је Српска православна црква – рекао је за портал ГрачаницаОнлајн књижевник и новинар Живојин Ракочевић.

После свега виђеног и реченог, опет размишљам зашто је немачки амбасадор дошао баш у разрушен православни храм, када пар километара ниже, у атару села Бостана постоји католичка црква, обрасла у шибље и коров,  коју су како и народ и књиге староставне говоре, саградили Саси, рудари који су живели у Новом Брду заједно са Дуборовчанима. Иако посвећена Светој Марији, она је познатија као Сашка или Шашка црква.

И да не заборавим, и ова прича о цркви не би могла да се заврши без једног Илије Чворовића. До душе, овај наш Илија не говори српски већ албански и поново смо му данас били сумњиви, као и оном другом пре две године када смо ту били са старим учом. Вероватно се питао шта ће Срби да раде у цркви, још у својој. Контактирао је некога телефоном, причао на албанском и како га ништа нисмо разумели, а нисмо хтели ни да одустанемо да снимимо све што смо желели, на крају је дигао руке од нас.

Ми смо обишли цркву, фотографисали околину, усликали чак и порушени турски гроб крај зидина древног храма и сви се прекрстили, са три прста.

 

 

 

 

Иван Миљковић